Lukašenko u strahu od sopstvene propasti

Ovde se, naravno, ne radi o "demokratizaciji" Belorusije, već o "pragmatičnoj" politici predsednika Lukašenka, koji selektivnim ustupcima pokušava da poboljša ekonomski i diplomatski položaj zemlje.

Takav zaokret u politici Minska povezuje se sa dolaskom Donalda Trampa na čelo SAD. Belorusija je i pre rata u Ukrajini, od 2020. godine, bila pod teretom sankcija nakon protesta širom zemlje organizovanih posle  izbora. Politički vrh Belorusije odlučio je da se s protestima obračuna represijom, pri čemu su uhapšeni brojni opozicioni politički lideri.

Kommersant Photo Agency / ddp USA / Profimedia

Ključne sankcije koje su ekonomski pogodile Belorusiju odnosile su se na izvoz kalijuma. Nakon toga Minsk se ponovo približio Rusiji, do te mere da je čitava Belorusija postala vojni poligon za rusku vojsku, što je rezultiralo i invazijom na Ukrajinu, koja je delimično pokrenuta i sa teritorije Belorusije.

U tom trenutku Belorusija je postala "saučesnik" u invaziji na Ukrajinu, te su praktično sve zemlje Evropske unije prekinule odnose s Minskom. EU i dalje smatra vlast u Minsku nelegitimnom, a sankcije prema Belorusiji ostaju na snazi.

Okretanje SAD-u

Međutim, svestan geopolitičkih promena i dolaska predsednika Trampa na vlast, predsednik Lukašenko pokušava da preko tog kanala makar delimično "otopi" odnose sa SAD i time ublaži međunarodni pritisak. Zbog toga je, od trenutka kada je predsednik Tramp stupio na dužnost do danas, Minsk oslobodio više od 250 političkih zatvorenika. Početkom novembra prošle godine predsednik Tramp imenovao je Džona Koela za specijalnog izaslanika za Belorusiju, što je beloruski predsednik dočekao "raširenih ruku".

• Lukašenko: Uništenje

U zamenu za ukidanje sankcija na izvoz kalijuma, Lukašenko je pokrenuo akciju "oslobađanja" političkih zatvorenika. Suštinski, reč je o pažljivo osmišljenoj i opreznoj strategiji. Zatvorenici su puštani na slobodu i odmah upućivani u susedne zemlje - Litvaniju, Poljsku i Ukrajinu.

Oslobađanja su, naravno, bila selektivna - prioritet su imali opozicioni lideri koji su privlačili međunarodnu pažnju. Formalno se radilo o "pomilovanju", iako su izvestioci UN ukazivali da je u praksi reč o deportaciji. Prema pisanju medija, mnogi zatvorenici morali su da napišu "molbu", odnosno "pokajanje", kako bi bili oslobođeni. Pored toga, položaj opozicije u zemlji nije se ni po jednoj osnovi poboljšao, niti je smanjen represivni aparat vlasti u Minsku.

Hapšenje Madura

CNP / Admedia / Sipa Press / Profimedia

Drugi ključni trenutak u pokušajima otopljavanja odnosa sa SAD jesu nedavni događaji u Venecueli. Sam predsednik Lukašenko, prema dostupnim izvorima, pokazao je vidne znake uznemirenosti nakon hapšenja venecuelanskog predsednika. Osim što je imao veoma bliske odnose s Madurom, ovo hapšenje vidi i kao ličnu pretnju.

Jasno je da u očima SAD oba režima dele slične karakteristike: bliske veze s Rusijom, izborne manipulacije i represiju nad opozicijom. U prilog tome govori i činjenica da se beloruski predsednik oglasio tek pet dana nakon hapšenja. Njegova izjava bila je pažljivo formulisana - bez otvorenog neprijateljstva prema SAD, uz osudu samog čina i izraženu zabrinutost.

Lukašenko je naveo da bi eventualna vojna intervencija mogla postati novi "Vijetnam" za SAD. Posebnu pažnju posvetio je i "izdaji" ljudi iz bliskog okruženja predsednika Madura, što ukazuje i na strah od sličnog scenarija u Minsku.

Nerealan scenario

Zvanična linija režima smatra da je takav scenario u Belorusiji nemoguć, pre svega zato što se predsednik Tramp, prema svojoj verziji Monroove doktrine, zasad ograničava na zapadnu hemisferu. Zbog ruske zaštite i svega što ona podrazumeva, "venecuelanski" scenario teško je zamisliv, a Belorusija se ni geopolitički ni ekonomski ne može porediti s Venecuelom ili Iranom.

S druge strane, kako smatra deo beloruske opozicije, realniji bi mogao biti "iranski" scenario. Iako ni on nije naročito verovatan, izglednije je da bi SAD, uz podršku EU i eventualne "izdajničke" elemente unutar režima, mogle pružiti podršku beloruskoj opoziciji.

Šanse za to rastu ukoliko se proceni da Rusija više nije u stanju da čvrsto kontroliše Belorusiju. Za sada, međutim, to nije slučaj - u zemlji je i dalje prisutan veliki broj ruskih snaga, a na beloruskoj teritoriji nalazi se i taktičko nuklearno oružje. Ipak, činjenica da se krug savezničkih država sužava stvara probleme i Belorusiji, ali pre svega Rusiji.