"Kompas": "Zavet političkom porazu"

Kolumnu novinara Zorana Ćirjakovića za "Kompas"  prenosimo u celosti: 

"Spao je na spoj jedne samoideologije i zavetne ideologije, koja je plemenita koliko i samoporažavajuća.

Neki od uticajnih srpskih nacionalista, 'putovođa', kao da su pobrkali nebo i zemlju. Srbi žive na zemlji, ima nas i na nebu, ne malo, ali sve političke borbe se vode na zemlji. Ako uzdignete Zavet sa unutrašnjeg motiva i oslonca samorazumevanja, nečega što vam daje snagu, na nivo ideologije, samo je pitanje koliko ćete izgubiti. 

Zavetna ideologija politiku uokvirava kao borbu za sudnji dan, i zato su njene vođe i glasnici, i oni koji ih slede, istovremeno uključeni u politiku i odsutni iz nje – sem ponekad, onda kada nema ne samo ličnog već ni kolektivnog iskupljenje. U svim drugim situacijama, a to su skoro sve situacije, oni su ili statisti ili služe manjem zlu.

Nije malo stvari kojima je nezadovoljan svaki ponosni Srbin. Ali, ključ za hvatanje u koštac s njima, pošto rešenja često nema na vremenskom horizontu, samo je u zemlji Srbiji. Zavet može biti inspiracija, ali ne može da zameni frustrirajuću borbu.

U Srbiji, prihvatajući zavetnu ideologiju, srpski nacionalisti rade protiv svojih ovozemaljskih interesa. Zavet pretvoren u ideologiju postaje, politički, ne toliko, pacifikujući koliko umrtvljujući i defetistički – zavet neuspehu. On može da bude koristan u politici, ali samo ako se ne pređe granica, koja je u Srbiji pređena.

Pošto se u politici u Srbiji, sem u zagradama naše istorije, sve se vrti oko ličnosti, ne čudi da je u nacionalističkom duopolu zavetna ideologija 'druga violina'

Činjenica da pretvaranje Zaveta u ideologiju nema iste posledice u Crnoj Gori i Republici Srpskoj, ono tamo može da bude jako korisno i poveća političku i pokretačku snagu srpskog nacionalizma, ometa suočavanje sa posledicama 'zavetnizma' u Srbiji. Prepreka da bude uvažena ova 'bifurkacija' je neodvojiva od odbijanja ponosno srpskih elita da pristanu na smisao policentričnosti srpstva i njene ključne posledice.

Dve mansarde i zaboravljeni sutereni

Kao opoziciona politička snaga, srpski nacionalizam se izgubio u vrtlogu jedne novokomponovane, moralističke samoideologije i omami druge, uspavljujuće, hipermoralističke zavetne ideologije. Van ta dva, donekle isprepletana ogranka,    postoji malo šta što je vredno pomena. U kulturnom ratu stvari stoje još gore. Na ponosno srpskoj strani, sve se svelo na računicu jako vitalne, panideološke vlasti. 

Pošto se u politici u Srbiji, sem u zagradama naše istorije, sve se vrti oko ličnosti, ne čudi da je u nacionalističkom duopolu zavetna ideologija 'druga violina'. Pošto, posmatran u političkoj sferi, njen glavni zavet nije ni svetosavski ni kosovski već zavet nečinjenju, ona je saveznik vlasti koliko i svih svojih neprijatelja i lažnih prijatelja. 

Povrh svega, pasivizujuća zavetna ideologija je potisnula ulogu Zaveta kao unutrašnje pokretačke sile. Iako nije antinarodna, ravnodušna je prema narodu i ovozemaljskim poslovima. Gledana kroz prizmu njenog političkog učinka, ona nije konstruktivna nacionalna snaga, koliko god da je Zavet upisan u samu srž srpskog bića. Zato verujem da je njena kritika na dobrobit srpskog nacionalizma, koliko i kritika 'lomparizma'.

Žarko Vidović i Milo Lompar, glavni ideolozi, oslanjaju na istu intelektualnu tradiciju, ali njihova polazišta, sredstva i ciljevi su suštinski različiti. Prvi kreće sa mističnih i metafizičkih pozicija, drugi od sekularnih, mada umotanih u prosvetiteljsku reinterpretaciju svetosavlja. Obe ideologije su prožeta njegošosavljem, gde Lompar sebe vidi kao 'pravog' Njegoševog naslednika, iako ne ume da 'pjeva'. 

Vidović veruje u najviše, Lompar u elitnu, visoku kulturu, koja je najviša kada je njegova. Vidović se uzda u spasenje, Lompar u institucije, koje ostaju zapadne čak i onda kada poverujemo da su postale srpske. Vidović nudi versku obnovu, Lompar intelektualni otpor – ali isključivo onaj koji sam predvodi. Vidović ne mari za srpski kulturni obrazac, Lompar ga falsifikuje, što je, koliko god da je pervertiran, aktivan pristup.

Ušančeni na dve srpske 'mansarde', teško je reći koja se više 'podigla' od Srbije, zaboravili su na 'suterene' – koji se, pored harizme vođe i Zapada, jedini nešto pitaju.

Pri tome, svesno ili ne, obojica ideologa podilaze kukajućoj dimenziji srpskog kulturnog obrasca, našoj sklonosti da morališemo i sudimo, i postanemo opsednuti nepravdama i velikom temama. U takav pristup nije lako utkati srpsku stvarnost i svakodnevicu.

Političko obećanje srpskog nacionalizma zato danas staje u rečenicu Mihaila Đurića, napisanu 2009. godine: 'Ništa nije konačno izgubljeno sve dok smo uistinu budno svesni svog dičnog srpskog korena, drevnog grčkog zavičaja i opštečovečanskog evropskog opredeljenja, to jest sve dok u nama gori plemeniti plamen umne volje za neprekidnim samopotvrđivanjem tog svetovnog trojstva.' 

Ideje koje danas vode srpski nacionalizam, i oblikuju tanušnu meru optimizma i nade koju nudi biračima, istovremeno su previše velike i previše male. Teško je uz pomoć njih postići nešto što se ne svodi na uzdizanje sopstva ili srpstva iznad stvarnosti.  

Zavetni anti-Konstantinović

Važni elementi zavetne ideologiju su postali prepoznatljivi u 19. veku, zatim je ona duže od jednog veka imala dinamičnu prošlost, i neretko konstruktivnu ulogu. Njena kristalizacija se intenzivirala devedesetih godina prošlog veka, da bi u Srbiji postala važna politička činjenica oslonjen na, uglavnom nedorečene i gragmentarne, često lapidarno iznesene i samoprotivrečne, ali zavodljive Vidovićeve ideje.

Moć i potka zavetne ideologije su neodvojive od njegove biografije i stradalništva kojim je obeležena. U Srbiji, samo poštovanje prema patrijarhu Pavlu, nadilazi uvažavanje Vidovića. U ravni sa njima je danas jedino mitropolit Amfilohije.

Ono što može da zbuni jeste činjenica da Vidović nije imao ni društveni položaj ni lične ambicije koje su mogle da pomognu da njegove ime postane urezano u svesti ljudi. Zato je, čini mi se, i dalje mnogo veći broj onih koji nisu čuli za njega, nego onih koji jesu.

Citiraću sajt Eparhije zvorničko-tuzlanske: 'Žarko Vidović spada u red onih tako malobrojnih filozofa koji njeguju hrišćanski pogled na svijet i sva društvena pitanja. Duboko je uticao na čitavu generaciju pravoslavnih mislilaca koja je krenula njegovim tragom u sagledavanju one filozofije i istorije srpskog naroda koja se u najkraćem sažima u dvije riječi: Srpski zavjet. On je zaista pravi svjedok svoga vremena, čiji značaj i doprinos još uvijek nismo dovoljno shvatili i prihvatili.'

Vidovićeva misao je sve više prihvaćen, ali – u velikoj zbog kulta koji su Konstantinović i Lompar sami gradili, kao i činjenice da je Lompar svoju najvažniju knjigu napisao delom kao odgovor na Konstantinovićev 'magnum opus' a delom kao njegovu ponosno srpsku imitaciju – redovno se, pogrešno, uzima da je antipod Radomira Konstatinovića Milo Lompar, njegov samouzdignuti 'brat' po dositejevštini. 

U stvarnosti, na  suprotnom polu od Konstantinovića se nalazi Vidović. Miloš Ković je njegova 'Latinka'. Koliko je to dobro za srpski nacionalizam nije jednostavno pitanje, ali ono je, bojim se, postalo akademsko. Ković voli da podseti na Vidovićev odličan zaključak da Srbima ne preti 'etnofiletizam, nego anacionalnost, bezavičajnost'. Nažalost, njegov 'nebofiletizam' doprinosi da u Srbiji ta pretnja postaje sve veća.

Vidović nam je 'prepisao' duhovni lek, i nije ga zanimalo kada će početi da deluje. Konstantinović je sugerisao zaključke da je srpstvo, kao 'pacijent', ili neizlečivo ili da odbija da uzima terapiju. Lompar, pak, veruje u lekoviti učinak jedne nove, unutrašnje civilizatorske misije, vaspitavanje plus okađena, 'lajt' dekontaminacija na duge staze.

Vidovićeve reči su postale dvosekli mač. Kao i obraćanja 'samooboženog' Lompara, čije su ključne ideje istovremeno suprotnost Vidovićevih i komplementarne njima. Sinergiju ta dva antipolitička stanovišta ilustruje činjenica da je Vidović tražio da čekamo da nastane nova elita, a Lompar novi narod. Vidović je gledao ka nebu, Lompar s neba, pa, pošto ni jedan ni drugi na zemlji nisu dobili svog 'Vučića', ne treba da čudi da su usput  zagubili Srbiju. A ona bi – da nije 'putinofilije', Žeksove 'Zadruge', Aleksandra Vulina i još nekoliko sitnica – možda dobila prelaznu ocenu čak i od Konstantinovića.

Kratka istorija i duga prošlost

Za razumevanje predistorije zavetne ideologije korisno je posmatrati njene proplamsaje u 19. veku i pokušaj njene (neorganske) instrumentalizacije u Kraljevini Jugoslaviji. Tada je Kosovski zavet 'prevođen' u 'ideološki lepak integralnog jugoslovenstva', oslonac državnog projekta koji je trebalo da premosti duboke verske i etničke podele. 

Srpska pravoslavna crkva i deo srpskih intelektualaca su smatrali da 'utapanje Zaveta u jugoslovenstvo' predstavlja profanaciju svetinje. Tvrdili su da Zavet lišen pravoslavne suštine postaje 'prazna ljuštura' i 'paganski kult rase'. Ali, tada nisu došli do izražaja problemi koji su inherentni pretvaranju Zaveta u ideologiju, delom zato što je ideologizacija bila nametnuta 'odozgo' i oslanjala se skoro isključivo na elite.

Kosovski zavet je veliku istorijsku traumu stavio u ravan najtežeg moralnog izbora, na kome je utemeljeno samorazumevanje zajednice sa posebnom 'duhovnom misijom u istoriji spasenja'. Kao i 'poljski mesijanizam', koji je obeležen shvatanjem Poljske kao 'Isusa Hrista među nacijama', mislim da su sličnosti mnogo značajnije od nemalih razlika, i ne tiču se samo shvatanja da su i Srbija i Poljska 'odbrambeni bedemi' Evrope, čvrsta osnova za njihovu uspešnu politizaciju postavljena je u 19. veku, u delima dva književna velikana. Adam Mickijevič je bio poljski 'Njegoš'. 

U Srbiji, samo poštovanje prema patrijarhu Pavlu, nadilazi uvažavanje Vidovića. U ravni sa njima je danas jedino mitropolit Amfilohije

Jedan od nosećih stubova zavetne ideologije je Njegošev Gorski vijenac, 'postavljen' van Srbije. 'Vidović je uspeo da Srbima otkrije jednog zatravljenog Njegoša: Vladiku Petra Petrovića koji ne samo da peva o Kosovskom zavetu već peva iz Zaveta, i to kategorijama koje su fundirane u crkveno-liturgijskom doživljaju sveta', piše Bogdan Lubardić u predgovoru Vidovićeve Biblio-bio-grafije: 1948-2015.

I Lompar je razvoj svog, novodositejevskog avatara srpskog nacionalizma utemeljio na 'moderni' koju je otkrio u Njegoševom Lažnom caru Šćepanu Malom, da bi ga kasnije nastavio ne u slavu tradicije već kao 'pohvalu nesavremenosti'. 

Njegoš je tako postao osnova koju dele obe relevantne grane srpskog nacionalizma. To bi, možda, bilo nesporno dobro do svi Srbi žive u Crnog Gori. Ali, stvarnost srpskog sveta je mnogo složenija. On je poličentričan, po više osnova. Pri tome, njegoševsko utemeljenje srpskog nacionalizma ni u Crnoj Gori, koja je postala članica NATO pakta, nije dalo očekivane političke rezultate. U savremenoj Srbiji, ono je još slabija podloga.  

Liturgija i Jasenovac

Vidovićevo zavetno stanovište je, iznad svega, liturgijsko i logoraško. To su i dve glavne ovozemaljske dimenzije zavetne ideologije, jedna mistična druga istorijska, i predstavljaju polaznu tačku sa koje nije moguće razviti delotvornu političku poziciju, koliko god da se trudi Ković, vodeći živi putovođa zavetnizma. 

Stvarnost, kada nije gora od najgore, logorska, ružno ratna, brutalno okupirana ili stvarnost srpske enklave na Kosovu, nekada čak ni tada, nije saveznik ideologizacije Zaveta. Nezainteresovan za stvarnost, uronjen u veru i Zavet, Vidović je završio u jednoj antimetafizičkoj metafizici, koja i kod Kovića funkcioniše kao ravnodušnost prema običnom Srbinu – sem kao prema osobi kaja ima potencijal da se žrtvuje; da 'pogine'.

Koristeći interpunkciju da istakne svoje fiksacije i zgroženost stvarnošću, Vidović piše da je njegov opus 'pokušaj da se – posle konclogorsko-ratnog perioda evropske i neizbežno lične istorije – odgovara isključivo na pitanja kakva se – danas! – u čoveku postavljaju kao njegova svest istorijska – ako je zaista imamo! tj. ako se i kad se ona – danas! u ovoj duhovnoj krizi! – u ljudskom biću zaista javlja! (To je u nas moment istorijske svesti na koju nas – neki to govore, a neki i veruju – poziva zavet, u Srba zavet najčešće nazivan Svetosavski, Vidovdanski, Kosovski, a danas i Logoraški, Jasenovački!).'

Onog trenutka kada je uneto u političku sferu, to postaje gubitničko polazište u Srbiji rastresenoj autošovinizmom i okovanoj NATO paktom. Iako je Vidović insistirao da nije, Zavet je metafizička tema, koju su, uz geopolitičke i insistiranje na nepravdama i povredama nanetim srpstvu, Ković i Darko Đogo, ne sami, razvili u puritansku ideologiju, zaklonjenu iza aspiracije čije se obećanje može 'materijalizovati' samo na nebu. 

Iako zgroženi postmodernističkim nihilizmom i relativizmom, Ković i drugi zavetnisti su završili u jednom oboženom postmodenističkom gestu, u 'privilegovanju reči nad činom, diskursa nad materijalnim'. Ne čudi da su u politici ostali sami sa svojim idealima, bez upotrebljivih ideja, sa verom koja lebdi nad vernicima. Zavetna ideologija u srpskoj politici funkcioniše kao 'simulacija', razapeta između uverljivog izgovora za nečinjenje i stubića na koji vlast može da se osloni kada zatreba. 

Zavet kao brend

Ideologizovani Zavet je toliko loš saveznik opozicione političke borbe da nije lako naći goreg. Pri tome, opozicione stranke, vodeći ponosno srpski javni intelektualci i njihova glasila koriste Zavet kao 'brend', kako bi ostvarili ličnu, političku ili materijalnu korist – pitanje je koliko ih je, i da li ih je, moguće razdvajati.  

Mnogo više nego Milica Đurđević Stamenkovski, poznatija kao 'Milica Zavetnica', Ković funkcioniše kao 'čovek zavet'. Mada, možda bi bilo bolje posmatrati ovog profesora istorije kao 'živu reklamu' – 'sendvič mena' zavetne ideologije. 

Njegovi javni nastupi su najžalosniji kada pokušava da prizove aktivnu, herojsku žrtvu. Kada se, kao neki novi vladika Danilo, u pokušaju, upinje da izgovori nešto što će se rimovati sa 'Udri za krst, za obraz junački!”, pa kaže: 'Čoveče, slobodan si, uzmi slobodu, živi, raduj se i ne daj se, i pogini. Pogini!… Pogini za svoju decu, za svoju porodicu, za svoju zemlju, za svog brata. Pogini za ljubav. Pogini za slobodu, pogini, čoveče, jel’ to najstrašnije? Pa šta je ovaj život? I onda izađi pred lice svojih predaka.'

Ković se suočava sa činjenicom na koju je ukazao njegov kolega Predrag Marković. Crnogorci, za razliku od Šapčana, i svih drugih u Srbiji i Republici Srpskoj – 'umeju da pjevaju'. 'Srbijanski' Njegoš je nemoguć, koliko i 'srbijanski' mitropolit Amfilohije.

Ovdašnji zavetni nacionalisti su skloni da smetnu s uma da se, kako ističe Vladan Stanković, 'pravoslavni aktivizam odigrava... isključivo na nivou svesti; u društvenom smislu radi se o krajnje pasivnom stanju. Svi voljni napori ovde su upregnuti ka nutrini čoveka – formalnog vernika, verujućeg i na kraju i asketu. Napor ide prema divinizaciji gde se zalazi u neposrednu zajednicu sa Bogom. Ovo je jedna čista vansvetovna aktivnost'. 

Jako sličan Kovićevom, mada, čini se, više lukrativan nego (samo)promoterski i marketinški odnos prema Zavetu ima izdavačka kuća koja funkcioniše kao multimedijska 'oglasna tabla' putovođa srpskog nacionalizma, tačnije političkog jada na koji je spao u opoziciji. Komercijalni uspeh njenog vlasnika, Branimira Nešića, najvećeg srpskog poluintelektualca, neodvojiv  je od činjenice da joj pasuje ime 'Zavetni zabavnik'. 

Ne treba da čudi da je veliki deo naroda – a narod je ovde, za razliku od 'građana', ponosno srpski – postao sumnjičav i ciničan prema svima koji se na političkoj i intelektualnoj sceni pozivaju na Zavet. Iako oličenje najvišeg, Zavet se uglavnom sveo na pokriće za najniže, za sitne interese i velike lične ambicije, ili, pretvoren u ideologiju, na dobar alibi. Način da bude prikrivena pasivnost, nemoć, nesposobnost i strah od odgovornosti. 

Sve to čini zavetnu ideologiju saveznikom postojećeg stanja i, pošto, po pravilu, izražavanje političke volje vezuje za nečinjenje,  antipolitičkom snagom.

U Srbiji postoje vladine i nevladine stranke i organizacije, ali mislim da u Srbiji ne može da postoji nevladina Crkva

Harizma, simfonija i svetinje

Zavetna redukcija srpskog nacionalizam ne može biti osnova za otpor vlasti, čak ni, po sebi, pomena vredna politička snaga. Ona ne može da se osloni ni na narod, pošto ne pokušava da uvaži kulturni obrazac kojim je natopljen, ni na Srpsku pravoslavnu crkvu.

U Srbiji postoje vladine i nevladine stranke i organizacije, ali mislim da u Srbiji ne može da postoji nevladina Crkva. Zato je ovde, ne samo u metaforičkom smislu, jedini oslonac zavetne ideologije na nebu; u bezvazdušnom političkom prostoru. Srbe koji su joj se priklonili je korisno posmatrati kao ne-građaniste – kao ponosne Srbe koji su danas, ne samo u političkom smislu, izgubljeni za Srbiju. Srećom, ima nade da će joj se vratiti.

Kada siđe na zemlju Srbiju, ideologizovani i bagatelisani Zavet se danas obično 'oglašava' iz usta prekodrinskog Đoga i Kovića, iako oni imaju sve jaču konkurenciju. Prvi kuburi sa Srbijom i policentričnošću srpstva, drugi sa manjkom talenata koji bi mogli da isprate ambiciju. Ali, koliko god da su bledunjavi i nemoćni kao 'putovođe' srpskog nacionalizma, oni imaju olakšavajuću okolnost – političke potencijale Zaveta.

Iako je mnogo obećavala, u poređenju sa Kovićem je suvi politički genije, Đurđević Stamenkovski je najviše doprinela smanjivanju 'političke težine' Zaveta. Ipak, glavni problem nije ni u njoj, ni u Kovićevim i Đogovim nadahnutim bedastoćama, već u činjenici da je politička težina Zaveta – onda kada nije stvarno strašno – jako mala. 

Da bi politička težina Zaveta postala velika, nije dovoljno da okolnosti postanu istinski, srpskoistorijski vanredne, sudbinski sudbinske – one moraju biti takve da je u njima ulog sam Zavet. Postoji samo jedan način da se one pojave u Srbiji, ali toga je svestan i jedini čovek koji bi mogao da učini da se pojave. Zato ne verujem da će se pojaviti.

Deo problema sa ideologizacijom Zaveta, i njegovim potencijalima kao opozicione ili nezavisne političke snage, vezan je za odnos države i crkve u pravoslavlju. Profesor Dragan Simeunović ističe činjenicu da ne toliko pojmovi 'harmonija' ili 'sinergija koliko reč 'simfonija', u svom izvornom starogrčkom značenju koje upućuje na 'sklad' i 'sazvučje', 'predstavlja idealan tip odnosa između crkve i države u pravoslavnom hrišćanskom svetu, što otežava odvajanje crkve od države'.

Rečima profesora Marka Vekovića, 'jedan od glavnih interesa pravoslavnih hrišćanskih crkava (je) etataizacija Crkve... Stoga je glavni fokus Crkve održavanje bliskih veza sa vlašću kako bi zaštitila i sačuvala svoje interese, spremno žrtvujući svoju ustavno zagarantovanu autonomiju.' 

Ne treba da čudi da je veliki deo naroda – a narod je ovde, za razliku od 'građana', ponosno srpski – postao sumnjičav i ciničan prema svima koji se na političkoj i intelektualnoj sceni pozivaju na Zavet

Čekajući srbijanske litije

Simeunović ističe da je simfonija postala 'osnovni princip funkcionisanja ne samo vere, već i države, odnosno sveukupne srpske zajednice', mada to danas u Srbiji važi samo za njen većinski ali podređeni, ponosno srpski deo. Slučajni Srbi, što je, iako manjinsko, postalo dominantno samorazumevanje među elitama, suprotstavljeni su ne samo Crkvi kao jednom od njenih temelja već, neretko, i validnosti Srbije kao države.

Duboka odanost Crkve 'nacionalno-državnim idealima', o kojoj piše Simeunović, ometa svako iole smisleno delovanje protiv vlasti sa 'zavetnog stanovišta', sem kada, kao u Crnoj Gori u predvečerje Litija, sama Crkva postane egzistencijalno ugrožena.

U Srbiji se često gubi iz vida da su Litije postala moćna politička snaga jer se steklo nekoliko uslova. Prvi, primarni, nije bilo 'simfonije' između države i Crkve, i drugi, sekundarni, činjenica da je Milova država, hibris je glavni saveznik velikih promena, prešla poslednju granicu i udarila na svetinje – uz pomoć takozvanog 'Zakona o slobodi veroispovesti', čije je stvarni cilj bio da okuje i tako uništi jednu veroispovest. Treći najvažniji činilac je bila harizma mitropolita Amfilohija, veća i od njegov autoriteta.

Nijedan od potrebnih uslova za političku 'aktivaciju' zavetne ideologije u Srbiji nije zadovoljen. Zato ona ovde teško može da postane nešto više od pomoćnog oslonca vlasti. I 'sigurne kuće' za onaj deo srpske elite koji je pobrkao nebo i zemlju – i uživa u tome."