Šta se zaista brani u TOK-u? Postojeći sistem ucene ili tajne koje ne smeju da se otvore?

Kako se navodi, tužioci koji se upućuju u specijalna tužilaštva osim što imaju duplo veću platu, posao koji obavljaju je duplo ili troduplo manji, što se uostalom vidi i po rezultatima.

Jedan od ključnih razloga negativne propagande zakonskih izmena, koje većina pobunjenih "pravnih stručnjaka" nije ni pročitala, upravo je činjenica da se njima ukida mehanizam koji je godinama omogućavao vrhovnoj tužiteljki mogućnost uticaja.

Upravo to je i suština propagande Junajted medija, koja se poslednjih mesec dana svela na širenje masovnog imaginarnog straha od potpunog kraha države koji će uslediti onog momenta kada tužioci koji su godinama na upućivanju u Tužilaštvu za organizovani kriminal, budu vraćeni i matična tužilaštva i kada na njihova mesta budu došli neki novi, navode mediji. 

Kako i zašto će tog momenta uslediti potpuni kolaps, autori brojnih pamfleta ne znaju da objasne, ipak lepo upakovani tekstovi na prvi pogled stručnih formulacija, kod prosečnog konzumenta ovih portala neće otvoriti previše pitanja, pa čak ni koja policija tačno raspolaže podacima o pretnjama tužiocima i kako su se podaci o tome pojavili tek onog momenta kada su usvojene nove zakonske izmene.

Međutim osim dramatičnih naslova ovi mediji uz sve svoje kontakte uspeli su da ogole jednu stvar koja je nedvosmislena, a to je da se Tužilaštvo za organizovani kriminal nalazi u najgoroj situaciji od kad postoji. Na stotine slučajeva koji su nerešeni, i upravo na primeru TOK-a vidi se zloupotreba instituta upućivanja, umesto da se tužioci biraju i trajno popunjavaju sistem, oni se godinama drže u privremenom statusu. Mediji navode da ako imamo u vidu da svojevremeno Zagorka Dolovac nije održala sednicu VST čak dve godine, i da u tom periodu nije izabran nijedan tužilac, ne samo u TOK-u, nego nigde, onda je još jasnije odakle ovakva situacija.

Ako se izuzmu Više javna tužilaštva u Vojvodini koja se jedina redovno popunjavaju, a za koja u pravosudnim krugovima odavno važi uverenje da se nalaze pod potpunom kontrolom Zagorke Dolovac, sva ostala tužilaštva su bez popunjenih sistematizacija godinama.

Oglasi za Više javno tužilaštvo u Beogradu nisu čak ni raspisivani iako nedostaju čak 23 tužioca, što je više nego što ukupno ima Tužilaštvo za organizovani kriminal, a o obimu posla koji nosi beogradsko VJT suvišno je i govoriti.

Kako mediji prenose, potpuni paradoks jeste da jedan od primera koji ovi mediji uporno vraćaju u fokus ali i ističu kao dokaz "nezamenljivosti" ovako izgrađenog sistema jeste slučaj tužioca Milenka Mandića. Isti taj Radar nam je otkrio da taj "iskusni" tužilac Milenko Mandić, koji se na upućivanju nalazi čak 21 godinu, a koji vodi na desetine slučajeva, od kojih je svakako najpoznatiji ubistvo beogradskog advokata Dragoslava Miše Ognjanovića, ujedno jedini slučaj koji inače nije naveden u tekstu.

Što naravno nije slučajno budući da je Mandić dospeo u fokus javnosti ne kao tužilac koji je rešio neki veliki slučaj, jer takvih senzacija iz TOK-a nema, već na ponovljenom suđenju bivšoj državnoj sekretarki MUP-a, Dijani Hrkalović i drugooptuženom u istom postupku, inspektoru Dejanu Milenkoviću. Tom prilikom Milenković je zatražio izuzeće tužioca Mandića zbog sumnje u njegovu nepristrasnost navodeći da je Mandić bio upoznat sa svedokom saradnikom ali ga nije zaštitio, naprotiv...

Uprkos izjavi Milenkovića, ali i postojećem zapisniku, novinari Radara ovu smrt najstrašnije relativizuju dovodeći u pitanje i postojanje svedoka, ali i postavljajući besmislena pitanja poput - "zbog čega je policijski načelnik toliko čekao da progovori o nepravdi koja je navodno učinjena svedoku." Istovremeno, pišu kako okrivljeni Milenković nije naveo ime svedoka, iako je on ubijen i ne može mu pretiti nikakva opasnost.

Ovakva argumentacija, međutim, više govori o nameri da se čitaocu ovih medija sugeriše sumnja nego o stvarna potreba da se utvrde činjenice. Budući da znamo da je svedok saradnik zaista postojao, što je vrlo opasan momenat, ne samo po Mandića, nego pre svega po Mladena Nenadića, jer su upravo u njega godinama upirali prstom da po nalogu Zagorke Dolovac sakriva ubice Miše Ognjanovića, onda nije čudno što njegov lični krizni PR pomera fokus sa ubijenog svedoka, jer je jedino logično pitanje koje bi javnost trebala da ima - ko je odgovoran za njegovu smrt?

Na kraju ne čudi što se paralelno sa tezom o "krahu države i pravnog sistema" šira slika o "ugroženim tužiocima" i sistemu koji navodno ne sme da se menja. Ključni problem i namera da se odbrani ovakav poredak ne leži više samo u činjenici da iz ruku vrhovne tužiteljke klizi osnovno sredstvo uticaja, nego i još bitnije pitanje - šta će zateći novi tužioci u fiokama svojih kolega. Da li je smrt svedoka u slučaju Miše Ognjanovića samo jedna u nizu koja će otvoriti Pandorinu kutiju ovog Bermudskog trougla, ali i koliko je mala granica između onih koji vode istragu i onih koji su predmet iste?