Demonizacija: Kako se Vučić pretvara u simbol koji treba fizički ukloniti, a ne politički poraziti

Tekst Dražena Živkovića, glavnog i odgovornog urednik TV Prva za Crnu Goru i osnivača portala Borba prenosimo u celosti.

Umesto analize konkretnih poteza i javnih politika, deo mejnstrim medija sustavno ga reducira na simbol neprijatelja: karikaturu bez ljudske dimenzije, bez prava na privatnost i bez mesta u civilizovanoj raspravi.

U tom kontekstu, prostor između Beograda i Podgorice funkcioniše kao poligon za praksu koja prelazi u dehumanizaciju. Aleksandar Vučić više nije sagovornik čije se odluke ispituju; on je meta kojom se opravdavaju vređanja, iznošenje privatnih podataka i javno poniženje članova njegove porodice. To nije kritika vlasti — to je sustavno razaranje individualnog dostojanstva.

Medijska strategija: Kako se ubija lik, a potom i čovek

Kampanja protiv Aleksandra Vučića odavno je prešla granicu političke polemike. Televizije N1 i Nova, uz podršku njima srodnih portala i pojedinih crnogorskih medija, godinama grade sistem u kojem se samo njihovi sagovornici nazivaju "građanima", "aktivistima" i "borcima". Oni koji podržavaju Vučića automatski se svrstavaju među "neuke", "primordialne", "ćake" – ljude bez prava glasa.

Tako se stvara lažni moralni horizont: njihovi imaju pravo na sve – i na blokade, i na vređanja, i na fizičke napade. Vučićeve pristalice, s druge strane, nemaju pravo ni da se mirno okupe, a da ih isti mediji ne proglase "huliganima".

U tom dvostrukom aršinu nestaje osnovni princip novinarstva – istina. Sve postaje dozvoljeno ako služi narativu. Čovek, u ovom slučaju Aleksandar Vučić, prestaje biti subjekt i postaje simbol – nešto što se mora srušiti, ismejati, ogoliti do tačke neljudskog.

Dehumanizacija porodice – najniži oblik propagande

Najopasniji oblik medijskog nasilja prema Aleksandru Vučiću jeste ono što pogađa njegovu porodicu. Godinama se targetiraju njegovi sinovi, majka, brat. Javnost se navikla da je normalno da se u naslovima i emisijama vređaju najintimniji delovi njegovog života.

Vučić nije napadan kao predsednik – on je napadan kao čovek. Kao otac, sin i brat.

Takva praksa ruši sve etičke granice i otvara put nečemu daleko mračnijem – opravdanju nasilja. Kada nekoga godinama prikazuješ kao "neprijatelja naroda", publika jednog dana prestane da ga vidi kao čoveka. A kada neko više nije čovek, prema njemu se sve može.

Mehanizam mržnje: Od reči do dela

Propaganda protiv Aleksandra Vučića ne funkcioniše kroz otvorene pozive na nasilje – ona funkcioniše kroz sistemsku normalizaciju mržnje.

Kada N1 ili Nova godinama plasiraju narativ o Vučiću kao "opasnosti po demokratiju", kada ga predstavljaju kao oličenje zla, kada mu se osporava svaka ljudska crta – tada se stvara kolektivni osećaj da je nasilje protiv njega i njegovih pristalica ne samo prihvatljivo, već poželjno.

To je klasični proces dehumanizacije poznat iz najtamnijih poglavlja savremene istorije: prvo oduzmeš čoveku dostojanstvo, zatim mu oduzmeš pravo na reč, i na kraju – pravo na život.

Aleksandar Vučić kao paradigma dvostrukih standarda

U istom trenutku kada se Vučić satanizuje, njegovi protivnici se idealizuju.

Kada oni pale, blokiraju, razbijaju i vređaju – oni su "građanski aktivisti". Kada Vučićevi simpatizeri mirno šetaju – oni su "fanatici".

Taj dvostruki moral nije slučajnost, već sistem. Njime se održava lažna slika o "demokratskoj borbi" koja to nije.

Aleksandar Vučić, u tom narativu, nije čovek od krvi i mesa – on je simbol koji mora biti uništen da bi narativ preživeo. A to više nije novinarstvo. To je ideološki rat koji se vodi rečima umesto metaka – ali s istim ciljem.

Ko normalizuje linč, ne može braniti demokratiju

Oni koji godinama demonizuju Aleksandra Vučića, predstavljajući to kao "hrabru kritiku vlasti", zapravo urušavaju samu ideju demokratske kritike.

Kritikovati Vučića – da. To je pravo svakog slobodnog novinara i građanina.

Ali oduzimati mu ljudskost, vređati njegovu porodicu, stvarati ambijent u kojem bi njegovo eventualno stradanje bilo dočekano aplauzom – to je granica koja razdvaja demokratiju od barbarstva.

Dehumanizacija Aleksandra Vučića nije samo napad na njega kao pojedinca – to je napad na civilizacijski minimum jednog društva. Jer onog trenutka kada protivnika prestaneš posmatrati kao čoveka, prestaje i politika, prestaje demokratija, prestaje sve što društvo čini društvom.

Ostaje samo linč – prvo medijski, zatim fizički.

I zato, odgovornost za posledice te kampanje ne može biti ničija osim onih koji su je stvorili, hranili i učinili "normalnom".

Ako demokratija treba da preživi, mora se vratiti osnovnom principu: svako ima pravo da bude kritikovan – ali niko nema pravo da mu se oduzme ljudskost.

A ono što se danas radi Aleksandru Vučiću – nije kritika. To je civilizacijski sunovrat.