Poslednja volja i javna odgovornost

U ratu se, cele drzave, i njeni gradjani, raduju masovnim i pojedinacnim pogibijama protivnika. Bilo bi prilicno neobicno da se zrtve nacizma nisu radovale smrti Adolfa Hitlera i da ga, i kao pokojnika, nisu opisivali kao potpuno cudoviste i degenerika.  Tu virtuelnu vrstu politicke korektnosti ne pokazuju ni Amerikanci kad su u pitanju mrtvi Talibani.

U miru, medjutim, posebno u svetu politike - vodi se posebno racuna o onome sto ce se reci o pokojnom politickom protivniku. Postoji jedna vrlo specijalna retorika uvazavanja i odavanja postovanja izmedju zivih i mrtvih politicara. Ona mozda nije ni sasvim iskrena, ni sasvim postena, ali je odraz jedne dublje potrebe da se ocuva privid sredjenog i urednog sveta u kojem postoje stvari koje se uvazavaju i postuju.

U okviru takvih odnosa, i retorike, poslednja volja umrlih politicara, vojskovodja, glumaca, uopste poznatih javnih licnosti takodje je predmet posebnog uvazavanja i postovanja. Bez obzira sta su za zivota mislili jedni o drugima. Mediji i izdavaci  na zapadu naprosto se "otimaju" oko autorskih prava memoara i pisama pokojnih politicara. Zanimanje za "poslednju volju" politicara koji su "otisli" vrlo je prirodno. Pogotovo sto je cesto u toj "poslednjoj volji" mnogo kriticnih ocena o drugim kolegama-politicarima koje se za zivota nisu mogle cuti. Ocigledno je "poslednje volja" i nacin da se kaze sve ono sto se dugo potiskivalo. Ipak, u tom "otkrivackom" poslu tesko je zamisliti da ce se neko ko je godinama bio na odogovornoj javnoj funkciji usuditi da svoje politicke protivnike okarakterise kao: kriminalce, narkomane, spijune, ubice... Jos teze je zamisliti da bi tako srocenu "poslednju volju" neki ozbiljan izdavac, ili novine, objavio bez ikakvog komentara ili ograde.

Uvazavanje i postovanje licne tragedije, pogotovo kad je rec o samoubistvu, pretpostavlja da se takva smrt ne eksploatise na prizeman i bestidan nacin. Rec je, naravno, o samoubistvu Vlajka Stojiljkovica i njegovoj "poslednjoj volji" - pismu koje je objavljeno u nekoliko dnevnih listova u Srbiji. Najjednostavnije bi bilo reci da je ono sto stoji u pismu odvratno. Od pokojnog Vlajka Stojiljkovica, medjutim, vise nista ne mozemo ni da trazimo, ni da ocekujemo. Da je covek ziv mogli bismo sa njima da vodimo raspravu o onome sto je napisao. Ljudi koje on optuzuje za najteze zlocine, i poziva na osvetu i linc protiv njih, mogli bi i sudskim putem da mu se suprotstave. Ovako, novine imaju sjajnu priliku ne samo da povecaju svoj tiraz nego i da budu potpuno nevine u svemu. Ako bi sutra stradao neko od ljudi koji su na Vlajkovom spisku za odstrel, a koji nisu okruzeni ni telohraniteljima niti drzavnim obezbedjenjem, ko bi za tako nesto bio odgovoran? Vlajko Stojiljkovic? Njegove partijske kolege koje su njegovu paskvilu citali sa sladostrasnim nekrofilnim uzbudjenjem mesecima pre nego sto je on izvrsio dugo najavljivano ritualno samoubistvo? Ili je bar malo odgovornosti i u novinama koji bez ikakvog zazora objavljuju "poslednju volju" jednog nesrecnog i raspamecenog coveka. Sve je ovo do te mere morbidno i strasno da nam ponestaju reci da izadjemo na kraj sa tuposcu, gluposcu i neodgovornoscu koja vlada u jednom delu nasih medija.

Moze li neko, uostalom, da zamisli situaciju u kojoj bi se putem citulja "bacale" kletve i pozivalo na osvetu protiv komsija, kolega, rodbine? Objavljivanje pisma Vlajka Stojiljkovica ni malo se ne razlikuje od takve prakse.  

Sloboda medija pre svega pretpostavlja njihovu odgovornost prema drustvu u kojem deluju. Pristojnost je vazan deo te odgovornosti. Pogotovo u miru. Mozda je upravo u tome osnovni nesporazum.  Mozda ovde za neke ljude, ne samo politicare, vec i za medije, jos uvek vlada rat. U ratnom stanju vaze, kao sto znamo, druga pravila. Bilo bi dobro da to na vreme saznamo.  U medjuvremenu, neka svako pocne da pise svoju "poslednju volju".  Sta nas briga sta ce biti posle nas. Stagod da se desi uvek ce se naci neko to da objavi.