Hedž (Hedge) fondovi

Približavanje Evropskoj uniji, te sa time povezano jačanje sveukupne transparentnosti na finansijskom tržištu, zatim porast likvidnosti finansijskih instrumenata i širenje znanja o investicionim fondovima imaće presudan uticaj na razvoj tzv. industrije fondova. Za očekivati je da će se dalji razvoj kako domaćeg, tako i regionalnog finansijskog tržišta bazirati, između ostalog, i na razvoju kako klasičnih , tako i uvođenju i razvoju savremenih vrsta fondova i investicionih strategija.

Iznetu tezu potvrđuje nedavno objavljena vest da je u Republici Srpskoj registrovan prvi tzv. hedž fond. Hedž fondovi pojavili su se davne 1949 godine, kada je Alfred Džons prvi pokrenuo fond koji je pomoću zauzimanja tzv. dugih i kratkih pozicija na tržištu omogućavao postizanje ciljne izloženosti tržišnom riziku. Prednosti ove vrste ulaganja postale su interesantne bogatim individualnim investitorima, koji su tražili alternativni način tradicionalnim oblicima ulaganja.

Hedž fondovi imaju tretman „divljih“ fondova jer, po pravilu, nisu registrovani i ne podležu zakonskim propisima koji regulišu rad registrovanih investicionih fondova. Kontradiktorno zvuči činjenica da hedž fondovi ne moraju biti registrovani. Objašnjenje leži u činjenici da ne postoji mehanizam koji bi mogao zabraniti određenoj grupi individualnih investitora da udruže novac, znanje i vreme, te da sa zajedničkog računa investiraju novac. Poslovanje hedž fondova moguće je samo u slučaju da izbegavaju zakone koji ograničavaju politike investiranja investicionim fondovima. Hedž fondovi u SAD organizovani su tako da nemaju potrebu da poštuju restriktivne zahteve “Security and Exchange Commission“ (SEC) koja nadzire tržište kapitala. Reč je o četiri zakona koji regulišu poslovanje investicionih fondova. SEC pokušava da reguliše poslovanje hedž fondova, ali u tome nema značajnijeg uspeha.

Osnovna prednost hedž u odnosu na klasične investicione fondove jeste ta što hedž fondovi mogu investirati na način koji nije dozvoljen klasičnim investicionim fondovima. Hedž fondovi imaju mogućnost ulaganja u sve vrste finansijskih instrumenata, bilo da je reč o berzanskom ili vanberzanskom, tzv. OTC tržištu. Minimalan ulog za ulazak u „društvo“ kreće seod od 250 hiljada do čak 25 miliona dolara. Većina fondova je uz to i zatvorena za nove klijente. Stoga je ova vrsta investiranja namenjena velikim korporacijama i bogatim individualcima.

Hedž fondovi su netransparentni, jer nemaju obavezu objavljivanja informacija o tome gde i na koji način plasiraju sredstva članova fonda. To ih čini nepogodnim za širu investicionu javnost, jer većina malih investitora sebi ne može priuštiti visok stepen rizika koji podrazumeva ulaganje u hedž fondove. Organizovani su kao neka vrsta partnerstva, gde je glavni menadžer u isto vreme i glavni savetnik, odnosno investitor. Članovi fonda – klijenti nastupaju u ulozi finansijera fonda. Najveći broj hedž fondova je registrovan offshore jer na taj način mogu izbeći plaćanje poreskih obaveza.

Neki od poznatijih menadžera hedž fondova su Džordž Soroš i Džim Kramer, koji je, primera radi, 2000. godine, kada je indeks Dow Jones pao za 6 odsto, a S&P500 za 11 odsto, ostvario prinos od 36 odsto.

Hedž fondovi na svetskom tržištu posluju već nekoliko decenija, ali se o njima značajnije počelo pisati tek 1998. godine. Tada je Hedž fond „Long-Term Capital Management“ - LTCM izgubio 4,6 milijardi dolara, čime je ugrozio kompletan bankarski sistem SAD, obzirom da su banke vodeći kreditori Hedž fondova u SAD.