Muka zbog skupih stanova: Sve više ljudi u očaju

Troje od deset stanovnika Grčke žive kao podstanari. To je relativno malo u poređenju s Nemačkom gde više od polovine stanovništva ne živi u sopstvena četiri zida, nego plaća stanarinu. Međutim, prema Eurostatu, zavodu EU za statistiku, u odnosu na platu mesečni izdaci za stanarinu u Grčkoj veći su nego u Italiji, Španiji i Nemačkoj, piše Dojče vele.

"Bila sam stvarno očajna, jer nisam mogla da pronađem stan", kaže Elza iz Atine za DW. "Čak sam razmišljala da svoje stvari stavim u skladište kako bih mogla na miru da nastavim potragu za stanom". Nakon osam meseci potrage, 48-godišnja službenica konačno je uspela da pronađe stan.

Kako bi smanjila troškove, do tada je s 15-godišnjim sinom živela kod roditelja. Njen posao u računovodstvu nije bio dovoljan za stanarinu, pa je prihvatila i dodatni honorarni posao. S obzirom na to da radi u jednom od skupih južnih predgrađa Atine, tražila je stan u blizini posla. "Agenti su mi rekli: ’S obzirom na to koliko novca imaš, trebalo bi da se preseliš u neki drugi kraj grada, ovaj nije za tebe’."

Ipak, imala je sreće, pa je svoj stan konačno pronašla preko oglasa i bez pomoći agenta. Sada za 130 kvadrata plaća 900 evra – to su dve trećine njene plate. U Nemačkoj vlada pravilo da za stanarinu ne bi smelo da se plaća više od jedne trećine. Ali ni to u Nemačkoj, posebno u većim gradovima, više ne važi.

Zajedničko stanovanje kao rešenje

Hristos (42), koji radi u ugostiteljstvu, takođe je dugo tražio stan, i to 15 meseci. "Bilo je to jedan od najgorih perioda u mom životu. Uticalo je i na moj posao. Nisam bio usredsređen. Brinuo sam se gde ću da živim i kako ću ako ne pronađem nešto što sebi mogu da priuštim. Stres je bio ogroman."

Mesecima je van radnog vremena pretraživao internet, čitao novine, odlazio do agenata za nekretnine i hodao ulicama tražeći nekretnine za iznajmljivanje. Nakon 15 meseci slučajno je ugledao stan koji se upravo tada oslobodio. "Razgovarao sam s gazdom i dobio stan. Taj dan sam se osećao kao da sam dobio glavni zgoditak na lutriji."

Hristos plaća 380 evra najamnine za 50 kvadratnih metara. "Kad bi mi naplatili 450 evra, ne bi mi ostalo za režije", kaže. On trenutno deli stan sa rođakom. Spava u dnevnoj sobi, a njegov rođak, koji ne može da nađe stan, u spavaćoj. Do pre nekoliko godina zajednički stanovi bili su gotovo nepoznanica u Grčkoj. Ali, troškovi života veoma su porasli i mnogi su se okrenuli takvom načinu rešavanja stambenog pitanja.

Niski prihodi – visoke stanarine

Prema podacima Evropske unije, prosečan radnik u Grčkoj na stanarinu troši 37 odsto svoje plate. "U velikim gradovima kao što su Atina i Solun, taj procenat je mnogo veći i iznosi 60 do 70 odsto", kaže za DW Angelos Skijadas, pravnik i predsednik Panhelenskog udruženja za zaštitu stanara. Specijalizovana internet-stranica "Spitogatos" izveštava da su stanarine između 2015. i 2022. godine porasle za 48,7 odsto. U centru Atine prosečna cena iznajmljivanja u 2023. je 9,52 evra po kvadratnom metru, a u skupim južnim predgrađima 11,30 evra po kvadratnom metru.

Prema podacima za 2023. sa stranice "Numbeo", koja poredi troškove života u Evropi, jednosoban stan u centru Londona košta 2.228 evra, u Berlinu 1.316, Parizu 1.291, Rimu 1.003, a u Atini 500 evra. Na prvi pogled čini se da je to povoljno, ali je za stanovnike Grčke previše, jer zarađuju prosečnu neto platu od 900 evra.

Atraktivno tržište nekretnina – ali za strance

Lepo vreme i još uvek relativno niske cene kupovine i iznajmljivanja nekretnina poslednjih godina privukle su brojne investitore i turiste. Za Angelosa Skijadasa očigledno je da je za nagli porast cena iznajmljivanja zaslužan sve veći broj "Airbnb-stanova", to što stranci kupuju nekretnine i iznajmljivači koji žele da nadoknade gubitak prihoda zbog velike ekonomske krize poslednjih godina. Osim toga, postoje stranci van EU koji kupuju nekretnine visokog kvaliteta u Grčkoj kako bi dobili takozvanu "zlatnu vizu", a koja im garantuje dozvolu boravka u Grčkoj i šengensku vizu. Ti propisi su uvedeni 2013, ali su 2022. izmenjeni.

Stratos Paradijas, pravnik i predsednik Panhelenskog udruženja vlasnika nekretnina, ne deli to mišljenje. U razgovoru za DW on objašnjava da se samo veoma mali procenat nekretnina u određenim delovima Atine iznajmljuje kratkoročnim iznajmljivačima i turistima preko "Airbnb" i sličnih platformi. Međutim, tačnih podataka nema. Postoje, kaže Paradijas, hiljade praznih nekretnina, ali ih vlasnici ne stavljaju na tržište zbog skupih troškova obnove i visokih poreza koji moraju da se plate na prihod od iznajmljivanja. Poreska stopa iznosi 15 odsto za prihode od iznajmljivanja do 12.000 evra godišnje i 45 odsto za prihode veće od 35.000 evra godišnje.

Problem praznih stanova

Atina je promenila svoj izgled uglavnom između 1960. i 1980. Hiljade prelepih neoklasicističkih zgrada je srušeno. Nakon Drugog svetskog rata i građanskog rata koji je trajao do 1949. godine, u Grčkoj je vladalo veliko siromaštvo. Ljudi su tražili posao prvenstveno u Atini i Solunu. Trebalo im je mesto za boravak, pa su kuće građene brzo i bez ozbiljnog urbanističkog planiranja.

Danas su te kuće stare i trošne. Mnogi vlasnici, zbog ekonomske krize, ne mogu da ih obnove – pa ih ili iznajmljuju, ili prodaju ili ostavljaju prazne. Mnogi stranci, a naročito Kinezi i Arapi iz Zalivskih zemalja, takođe kupuju stanove ili čak čitave stambene blokove kako bi dobili "zlatnu vizu". Zatim ih prosleđuju firmama koje ih nude kao stanove za iznajmljivanje, obično po prenaduvanoj ceni.

Rešenje ogromnog stambenog problema s kojim se Atina danas suočava, Angelos Skijadas vidi u tome da se ugovori o iznajmljivanju sklapaju na najmanje šest godina, a ne samo na tri, kao što je dosada bila praksa. Osim toga, visinu najamnine trebalo bi, kaže, ograničiti, recimo na šest odsto objektivne vrednosti nekretnine. Za Stratosa Paradijasa jedno od rešenja bilo bi smanjenje poreza na prihod od iznajmljivanja kako bi vlasnici mogli da stave na tržište hiljade praznih nekretnina.

Elza i Hristos za sada su rešili svoje stambeno pitanje. Ali, za hiljade drugih, posebno studenata i mladih koji su se tek zaposlili, pronalaženje stambenog prostora ostaje muka. A nekakvog rešenja – nema na vidiku.