Istorija smrada: Inkvizicija je ljude progonila i zbog higijene

Evropljani su zaudarali veći deo pisane istorije. Najmanje u rimsko doba, kada su javna kupatila bila mesta društvenog okupljanja, sklapanja poslova ili flertovanja. Uz njih su osnivane javne kuće, trgovine, tu su ordinirali lekari, ali i kriminalci.

Ljudi su najviše smrdeli u srednjem veku, kada je epidemija kuge desetkovala stanovništvo Evrope. Tadašnji “naučnici” s Univerziteta u Parizu objasnili su kralju Filipu IV da je za epidemiju kriv nepogodan položaj Saturna, Jupitera i Marsa. Najbolja prevencija, tvrdili su, jeste održavanje nehigijene. Kvašenje kože bilo je nepoželjno - toplota i voda otvaraju pore na koži, pa će zaraženi vazduh napasti celo telo, objasnili su mu.

Kuga se zbog katastrofalne higijene širila još brže, a broj godišnjih pranja počela je da određuje i religija. Plemstvo je tako počelo da se pere dvaput godišnje - na Božić i Uskrs. Da stvari budu još gore, to je bilo dvostruko češće od seljaka, koji su se obično prali samo na Božić.

Ljudski smrad je nazivan “mirisom svetosti”, a čistoća i kupanje počeli su da se povezuju s jeresi. “U čistom telu nečist duh” bio je svojevrsni slogan crkvenih redova tog doba. Kolike je razmere poprimila nehigijena potvrđuje i činjenica da je inkvizicija neretko ljude osuđivala na smrt jer je bilo poznato da su se često kupali.

Ali crkvene vlasti na taj način su došle u sukob s Biblijom, koja u nekoliko navrata spominje važnost higijene, jer je “telo hram božji”.

S druge strane, muslimani su oduvek izuzetnu pažnju posvećivali ličnoj higijeni i neretko su se prali i nekoliko puta dnevno, bilo iz potrebe, bilo iz ritualnih običaja. Uputstva za dobru higijenu zapisana su čak i u Kuranu, a pranje se smatralo svojevrsnim iskazivanjem poštovanja Muhamedu, osnivaču islama.

Higijena je i jedan od razloga zbog kojeg se muslimani obrezuju. Naime, zaprljanost urinom za vreme molitve strogo je zabranjena, a jedan od delova tela gde bi mogao da se nalazi upravo je kožica koja se odstranjuje.

Muslimani su bili napredni i u pogledu ekologije. Osim pranja ruku nakon nužde, Kuran propisuje da je vršenje nužde strogo zabranjeno u blizini tekućih voda. Nakon obavljanja nužde potrebno je oprati se vodom, a papir je dovoljan tek u situacijama kada nema vode.

Engleska kraljica Elizabeta, međutim, prala se jednom mesečno. Izabela Španska 1601. godine zavetovala se da se neće oprati ili presvući sve dok traje opsada Ostenda. Opsada je potrajala tri i po godine.

Luj XIV prvi se put oprao kada mu je bilo sedam godina, i to po savetu lekara. Kako mu se nakon toga zdravstveno stanje pogoršalo, zakleo se da se više nikada neće oprati. Njegov smrad postao je legendaran, tim više što je obožavao da mačuje, jaše i uopšteno se bavi fizičkim aktivnostima.

Po smrti Luja XIV plemstvo se i dalje nije pralo, ali je počelo da menja odeću i tri puta dnevno. U kakvim su uslovima plemići do tada živeli govori i činjenica da je tek Luj Avgust po smrti Luja XIV naredio da se svake nedelje barem jednom s hodnika kraljevskog dvora u Versaju uklanjaju nakupljene fekalije i mokraća.

Kupališta su još tada služila više kao bordeli nego kao mesta za opuštanje i održavanje higijene. Lekari su krajem 18. veka počeli da dele savete o ličnoj higijeni. Savetovali su da se znoj opere s tela “jer će se u suprotnom vratiti u telo i poremetiti telesne tečnosti”.

S Francuskom revolucijom na velika vrata predstavljena je ideja privatnosti, a ona se odnosila i na miris tela. Naime, ideja da neko može da oseti vaš smrad postala je neprihvatljiva. Ne pokazati miris tela postalo je pitanje dostojanstva.

Amerikanci su za vreme Prvog svetskog rata počeli mnogo da ulažu u ličnu higijenu, posebno na ratištima. Počele su da se grade i prve kuće s kupatilima.

S druge strane, Evropa je još mnogo opuštenije pristupala higijeni, posebno higijeni genitalija, što je bio posebno velik problem. Statistika i danas pokazuje da Sjedinjene Američke Države u ličnoj higijeni prednjače nad Evropom, napisao je prof. dr. Tvrtko Jakovina u svom pregledu istorije ljudskog smrada.

Krajem 19. veka na tržištu su se pojavili dezodoransi, a higijenu je dodatno “pogurala” seksualna revolucija u kojoj se propagiralo tuširanje pre i nakon seksualnog odnosa. Seks se još jednom pokazao kao fantastičan motivator.