Ljudi koji su "ustali iz mrtvih"

Pre vrtoglavog napretka medicine u 20. veku, nije bila retkost da neke ljude prerano proglase mrtvim i žive ih sahrane. Nedavno je objavljena knjiga sa takvim primerima iz celog sveta.

Mikamatto / Flickr.com
Mikamatto / Flickr.com

- Oživela posle tri dana u mrtvačnici
- Beba koja je pobedila smrt
- Umrla ponovo na sopstvenoj sahrani
- Probudila se iz kliničke smrti

Meri Best imala je 17 godina kada se zarazila kolerom u Indiji. Patila je od užasih bolova i mučnine, dok je njen puls postajao sve slabiji. Na posletku, lekari su je proglasili mrtvom i naložili što hitniju sahranu, kako se bacili ne bi dalje širili.

Te 1871. niko nije preispitivao procenu stručnjaka. Tek deset godina kasnije, kada je u istu grobnicu trebalo da bude sahranjen njen ujak, pogrebnike je sačekalo užasno iznenađenje.

Poklopac na Merinom kovčegu bio je do pola odmaknut, a skelet devojke do pola je virio iz njega.

Meri nije bila mrtva kada je zatvorena u sanduk, alinije imala dovoljno snage da ga potpuno otvori i preminula je u užasnim mukama.

Ma koliko grozno izgledala njena sudbina, u Viktorijansko vreme, a i ranije, takve životne priče nisu bile retke.

Sve do napretka medicine u 20. veku metode utvrđivanja smrti bili su sve samo ne pouzdani.

Pošto se često dešavalo da “preminuli” ustanu iz kovčega, dešavalo se da im “za svaki slučaj” pre sahrane srce probodu kopljem.

U knjizi obajavljenoj 1905. koja je nedavno doživela još jedno izdanje, dvojica lekara predstavila su slučajeve preranog sahranjivanja iz celog sveta.

Najstrašniji su oni u kojima su žrtve bile neverovatno blizu spasenja, ali su ih njihovi bližnji iz straha od vampirizma ubijali.

Tako je 1887. u Francuskoj jedan mladić nošen u kovčegu na groblje, kada su pogrebnici čuli tiho kuckanje iznutra.

U strahu da će ožalošćena povorka paničiti, nastavili su sa sahranom, ali dok je zemlja padala na sanduk, kucanje je postalo toliko snažno da su ga svi čuli.

Umesto da skinu poklopac, čekali su da stigne gradonačelnik. Međutim, dok je on došao, mladić se ugušio.

Nekada su ljudi koji su pokušavali da spreče preranu sahranu proglašavani “ludim od bola” i nesposobnim da prihvate realnost smrti.

Virdžinija Mekdonald, devojka iz Njujorka sahranjena je 1851. nakon kratke bolesti, uprkos tome što je njena majka tvrdila da nije mrtva.

Porodica je to pripisala njenoj “histeričnosti”, ali je pod pritiscima pristala da posle nekoliko dana otvori kovčeg.

Otkrili su da devojka leži na boku sa teškim povredama na rukama od ugriza, koje je sebi nanela ili iz straha, ili od gladi i zatim preminula.

Pogrešne dijagnoze nastupanja smrti bile su česte prilikom komplikacija na porođaju.

freshleaf / sxc.hu
freshleaf / sxc.hu

Jedan lekar iz Berkšira u Velikoj Britaniji ispričao je za slučaj jedne mlade majke, koja je osetila bolove u grudima nedugo posle porođaja.

Uprkos naporima lekara da joj pomognu, ona je umrla, ili su oni bar pretpostavili da je tako.

Odmah su počele pripreme za njenu sahranu, ali pomoćnici nisu uspeli da joj sklope oči.

Nakon što su otišli, jedna medicinska sestra rešila je da ostane uz njeno telo i primetila da se čuje tiho disanje. Odmah je zatražila pomoć ostalih, ali lekari nisu uspeli da dokažu da je živa – stavljali su joj ogledalo pored usta, ali pare nije bilo. Takođe, otvorili su joj jednu venu na ruci, ali krv nije potekla.

Pripreme za sahranu su nastavljene, ali odana sestra je nastavila da insistira na tome da je žena živa i mahala joj zapaljenim perjem ispred nosa, kako bi izazvala instinktivnu reakciju.

Njen napor je urodio plodom, jer je žena uspela da se povrati.

Lekarima je rekla da je bila svesna svega što se oko nje dešava, ali da nije imala snage da govori.

Imala je neku vrstu privremene paralize, zbog porođaja.

U nekoliko uzbudljivih slučajeva psi su spasavali živote svojih gospodara tako što su lajali na kovčeg ili napadali pogrebnike i terali ih da oslobode “preminulog”.

Ipak, od onih koji su “za dlaku” izbegli sahranu, većina je pretrpela tolike traume, da se od njih nikad nije oporavila.

Devojka po imenu Sara En Dobins iz Hirforda proglašena je mrtvom 1879. i bila je bez svesti tri nedelje.

Posle utvrđivanja “smrti”, smeštena je u otvoren sanduk, a prostorija u kojoj se nalazila bila je zaključana tokom noći.

Lekar je sutradan primetio da se malo pomerila i shvatio da je i dalje živa.

Sebi je došla tek posle tri nedelje, ali je trauma koju je preživela bila tako velika da se s njom borila ostatak života, pre nego što je izvršila samoubistvo 14 godina kasnije.

Ovakvi slučajevi nisu rezervisani isključivo za vreme pre 20. veka.

Na primer, jedan vojnik sa Fidžija umalo je sahranjen pošto je 2007. raznet bombom u Avganistanu.

Lekari su ga proglasili mrtvim, a tek pošto je njegovo telo okupano pred sahranu, jedan od bolničara je primetio slab puls.

Ispostavilo se da je bio u komi i hitno je prebačen u Veliku Britaniju na lečenje.

Osam dana kasnije probudio se i shvatio da su mu lekari amputirali obe noge. On je predstavljao Veliku Britaniju na Paraolimpijadi 2012.

Sličan slučaj dogodio se sa Morin Džouns, 65-godišnjom ženom iz Jorkšira koja je pala u kući 1996.

Njen sin pozvao je lekara, koji je utvrdio da je “umrla” od moždanog udara.

Pogrebnici su već stavljali njeno telo na nosila, kada je jedan policajac primetio da je pomerila nogu i počeo da joj masira grudi.

Džounsova se na posletku probudila, a kasnije je utvrđeno da je bila u dijabetičnoj komi.

Iako se u potpunosti oporavila, pune četiri godine posle tog događaja imala je košmare u kojima je bila živa sahranjivana.

Ovoliki broj primera dokazuje koliko je linija između života i smrti tanka – tanja nego što možemo da pretpostavimo.