Jesmo li sami u kosmosu?

Živimo u doba snažnog bujanja interesa za pitanje postojanja drugih svetova nalik Zemlji i života na njima. Nova multidisciplinarna oblast nazvana – neizbežno ali donekle i ograničavajuće – astrobiologijom, bavi se nastankom i evolucijom života u njegovom najširem kosmičkom kontekstu. U poslednjih deceniju i po ova oblast dobila je na zamahu, naročito nakon definitivne potvrde postojanja planetskih sistema oko obližnjih zvezda 1995. godine. Broj planeta van Sunčevog sistema (455 u 388 planetskih sistema, na dan 18. maja 2010. godin) povećava se bukvalno iz nedelje u nedelju, pri čemu se otkrivaju sve manje – i Zemlji sve sličnije! – planete. Nije suviše smelo predvideti da će se sa razvojem nove generacije instrumenata, naročito onih postavljenih u orbiti oko Zemlje, ovaj broj već u deceniji koja otpočinje popeti na desetine hiljada, pa i milione. Otkrića ogromnih količina vode u vidu permafrosta na Marsu, subglacijalnog okeana na Jupiterovom satelitu Evropi i drugim mestima u Sunčevom sistemu su značajno podstakla interes naučne javnosti za širok spektar astrobioloških pitanja, kao i postepeno shvatanje da u kosmosu možemo naći veliku količinu organskih jedinjenja, što u međuzvezdanim oblacima gasa i prašine, što na čvrstim telima kao što su planete, sateliti, asteroidi i komete.

Napredak u razumevanju uslova u kojima je nastao zemaljski život ukazao nam je – tokom poslednjih nekoliko godina – na značaj dostave ovih organskih materija na ranu Zemlju, kroz sudare naše planete sa kometama i asteroidima, za potonju biohemijsku i biološku evoluciju, bilo u (konzervativnom) vidu dobavljanja jednostavnih organskih supstanci kao što su formaldehid ili glicin, bilo u (radikalnom) vidu razmene samih primitivnih oblika života među planetama i malim telima u okviru kontroverzne, ali često razmatrane hipoteze panspermije. Potonja hipoteza, mada rođena sa idejama Svantea Arenijusa pre više od jednog veka, preživljava poslednjih godina neočekivanu “drugu mladost”, sa eksperimentalnim nalazima o robusnosti života, otkrićem brojnih ekstremofila, te razvitkom pogodnih numeričkih modela za spori transport spora života kroz pojedinačne planetske sisteme, kao i kroz Galaksiju u celini. Valja naglasiti da je astrobiologija suštinski multidisciplinarni poduhvat, koji uključuje elemente gotovo svih prirodnih, ali i mnogih tradicionalno humanističkih i primenjenih nauka oni njeni filozofski aspekti koji se dotiču etabliranih disciplina mogu se izraziti kroz pitanja od očigledne relevantnosti: šta je život? da li je neodarvinistička evolucija univerzalna paradigma u kosmičkom kontekstu? šta je generičko, a šta incidentalno u vezi sa Zemljom i njenom biosferom? šta je razum/inteligencija/samosvest/tehnička civilizacija?

Iz svega ovoga je jasno da “astrobiološka revolucija” o kojoj se sve češće govori i u stručnoj javnosti i u domenu popularne nauke ima mnoge dimenzije jedne izrastajuće velike sinteze naučnog znanja. Formalno, činjenice da se širom sveta otvaraju instituti, pa i fakulteti posvećeni astrobiologiji, da se pojavljuju novi stručni časopisi poput Astrobiology ili International Journal of Astrobiology, te da i tradicionalno orijentisani geolozi, astronomi, biohemičari ili računarski naučnici sve češće u svojim radnim biografijama navode astrobiološka interesovanja ili astrobiološke primene svojih rezultata, daju za pravo istoričarima i sociolozima nauke koji počinju sagledavati ove sintetičke elemente. Međutim, mada način na koji možemo govoriti o astrobiologiji kao o velikoj sintezi jeste prevashodno istraživački, on nije samo to.

Ova mlada disciplina ima ogroman potencijal u oblasti promocije i popularizacije nauke, kao i u domenu naučnog obrazovanja i kontinuirane edukacije. Pre svega, promocija i popularizacija nauke, ono što se naziva teško prevodivom engleskom sintagmom public outreach nije više luksuz, već nužna i nezaobilazna naučna aktivnost, koju prepoznaju kako finansijske i političke elite koje materijalno pomažu istraživačke aktivnosti, tako i najširi slojevi savremenog demokratskog društva. Doba u kome je Galilej mogao od svog pokrovitelja, vojvode Kozima II Medičija, da dobije vreću zlatnika (u bukvalnom smislu reči) u ime troškova svog naučnog rada nepovratno je za nama, na dobro ili zlo. U savremenom svetu neophodno je neprestano podsećati javnost na rezultate i značaj naučnog istraživanja i njegovih rezultata. Nije nikakvo čudo da je verovatno najglasniji i najdinamičniji pionir popularizacije nauke u drugoj polovini 20. veka, Karl Segan, bio ujedno i pionir potrage za vanzemaljskim životom i razumom, jer upravo astrobiološka istraživanja pružaju najsvetliju perspektivu za ovaj vid prosvetiteljskog delovanja.

U okviru širokog spektra astrobioloških istraživanja današnjice posebno mesto pripada onom segmentu koji se već univerzalno označava skraćenicom SETI (od engl. Search for ExtraTerrestrial Intelligence), odnosno potrazi za razumnim životom van Zemlje. Činjenica je da za nas – opravdano ili ne – svaki oblik života koji poznajemo na Zemlji nije ravnopravan, te da jednom sićušnom podskupu živih vrsta, naime onom koji je inteligentan (a u koji, zavisno od stepena antropošovinizma kod individualnih autora, ponekad pored homo sapiensa ubrajamo i čovekolike majmune, danas izumrle neandertalce, te delfine i kitove) pridajemo naročit značaj. U nauci, kao i u širim krugovima pop-kulture oličenim u brojnim naučnofantastičnim knjigama i filmovima, pa čak i rok-muzici, danas nema veće zagonetke niti dramatičnijeg otvorenog pitanja od pitanja postoji li inteligentni život van Zemlje? Brojne studije različitog pristupa i nivoa ozbiljnosti bave se ovim problemom ultimativnog Drugog, možda poslednjim univerzalnim filozofsko-naučnim problemom.

U ovom kontekstu valja sagledavati i fokus knjige istaknutog nemačkog astrofizičara Petera Ulmšnajdera koju čitalac drži u rukama. Objavljivanje kvalitetnog prevoda ove knjige je svakako veliki izdavački korak za našu sredinu u kojoj se, nažalost, već decenijama ne samo ignorišu, već i aktivno odbijaju najznačajnije svetske civilizacijske teme. Na prvi pogled i sudeći po naslovu, ovo delo je okrenuto doista majušnom delu ukupnog astrobiološkog poduhvata – istraživanjima vezanim za SETI. Međutim, već i ovlašan pogled na sadržaj i način organizacije materijala jasno ukazuje da se ovde radi o svojevrsnom preseku astrobiološke revolucije, gde se inteligentni život pojavljuje tek u završnom trećem (i najkraćem) delu knjige, pa i tu posmatran pretežno kroz prizmu astrobioloških metoda i rezultata.

Ovim pristupom, Inteligentni život u univerzumu postiže dva vredna cilja. Najpre, on predstavlja svojevrsno ažuriranje klasične knjige na ovu temu, remek-dela velikog ruskog astrofizičara Josifa Samuiloviča Šklovskog, Vasiona, život, razum (1962), odnosno njenog engleskog izdanja koje se pojavilo četiri godine kasnije, a koje je uredio i dopunio niko drugi do Karl Segan, veliki lični prijatelj i saradnik Šklovskog. Englesko izdanje nosi naslov identičan naslov (Intelligent Life in the Universe) kao i Ulmšnajderova knjiga, a već površni uvid pokazuje da dve knjige imaju i sličnu strukturu – po jedan deo posvećen predominantno astronomskom zaleđu, preduslovima za biološku evoluciju i konačno SETI-jem u užem smislu. Međutim, nagla ekspanzija mnogih oblasti kojih se ova izrazito multidisciplinarna tema dotiče u periodu nakon pojave knjige Šklovskog i Segana čini da se u detaljima ova dva dela drastično razlikuju.

Dok su Šklovski i Segan bili prinuđeni da slikaju širokom četkicom, Ulmnajder nam daje detaljan presek široke tematike za post-1995. period, pri čemu ga već sam obim materijala primorava da bude izrazito sažet, ostavljajući detalje na samostalni uvid zainteresovanom čitaocu u obimnoj bibliografiji. Ta ogromna razlika između ove dve knjige nam jasnije no bilo šta drugo ukazuje koliko je naučni “pejzaž” promenjen sa dolaskom astrobiološke revolucije.

Drugo, Ulmšnajderova knjiga naglašava da je diskusija o inteligentnom životu van Zemlje i potrazi za njim neodvojivo i suštinski vezana za čitav astrobiološki diskurs, nešto što se prima facie čini očiglednim, ali što se nažalost isuviše često ispušta iz vida u stručnim publikacijama na ove teme. Nepredvidljivim hodom istorije i Zeitgeist-a došli smo do situacije u kojoj SETI projekti više nisu u onoj meri preteča i vesnik budućnosti, a naročito onoga što bismo mogli, po uzoru na ljude poput Velsa, Holdejna, (Džulijana) Hakslija, Tesle, Ciolkovskog, nazvati kosmičkom vizijom budućnosti čovečanstva. Naprotiv, može se uočiti izvesna atmosfera cinizma kojom su ove aktivnosti okružene – i to ne samo kod njihovih deklarisanih protivnika. Opis savremenih SETI projekata, u sekciji 10.6. dat je prilično lakonski, ali strogo adekvatno – praksa je, naime, ta koja zaostaje za onim što bismo, gotovo pola veka nakon prvih pionirskih pokušaja potrage u savremenom smislu reči, mogli očekivati. Ovo je posebno vidljivo u odnosu praktičnih SETI aktivnosti prema klasičnim skeptičkim argumentima, od kojih je najznačajniji Fermijev paradoks, na šta ćemo se još vratiti. Ulmšnajder naglašava da je prevazilaženje ovih ograničenja nužno, te da je SETI poduhvat integralni deo astrobiološkog diskursa, od čega može biti samo i teorijske i praktične koristi.

Možda i jedini aspekti u kojima bi, delimično zbog prostornih ograničenja, Ulmšnajderov tretman mogao biti značajno proširen na dobrobit najšire čitalačke publike, jeste poslednji deo knjige, driga polovina poglavlja 10, posvećena verovatno najdubljem i najsloženijem problemu sa kojim se naše mišljenje o životu i razumu van Zemlje – ali i ulozi razuma u kosmičkom poretku stvari generalno – suočava: Fermijevom paradoksu. Pošto je ovo prilika da se u priču uvedu i pojedini razvoji koji su se dogodili nakon pojavljivanja Ulmšnajderove knjige, kao i da se razjasne razlozi zbog kojih je autorov diskurs posvećen realnoj SETI praksi u toj meri lakonski, ovime se vredi detaljnije pozabaviti.

Najznačajniji argument protiv postojanja vanzemaljske inteligencije formulisan je u krajnje neformalnom i anegdotskom kontekstu. U proleće 1950. godine u kantini nuklearne laboratorije u Los Alamosu se odigrao istorijski ručak, o kome su se kasnije ispredale legende. Prema onome što su istoričari nauke, naročito dr Erik Džons, utvrdili kao verodostojno, za stolom su sedeli Herbert Jork, Emil Konopinski, Edvard Teler i Enriko Fermi. 20. vek – doba ekstremne specijalizacije – nije dao univerzalnijeg fizičara od Fermija – poslednjeg čoveka koji se sa podjednakim uspehom bavio i eksperimentalnom i teorijskom naukom, uveo nas u nuklearno doba, krstio neutrine, izračunao broj klavir-štimera u Čikagu, i uopšte bio koliko genijalna, toliko i živopisna ličnost. (Nema potrebe išta više govoriti ako se zna da se i mi i sve što vidimo unaokolo ne sastoji bez razloga od fermiona.)

Za ručkom se povela reč o letećim tanjirima koji su u to vreme počeli da se viđaju širom SAD, te da li, kada se odbace te senzacionalističke priče, ima razloga za verovanje u postojanje naprednijih vanzemaljskih civilizacija od naše. Kad su pitali Fermija za mišljenje, on je prvo izbegao da odgovori, a potom je tokom celog ručka nešto žvrljao po salveti, da bi iznenada, usred konverzacije na neku sasvim desetu temu, postavio prosto pitanje, onu vrstu jednostavnog pitanja čiji značaj samo vrhunski genije može da uoči: Gde su svi oni? (u originalu Where is everybody?) Njegovi prijatelji odmah su razumeli da se pitanje odnosi na vanzemaljske civilizacije.

Fermi nije znao mnogo egzaktnih astronomskih brojeva, ali je imao onu vrstu osećaja za redove veličine koja karakteriše svakog iskusnog fizičara. Znajući da je Galaksija nekoliko puta starija od Zemlje, i znajući da ima oko stotinu hiljada svetlosnih godina s kraja na kraj, Fermi je zaključio da bi vanzemaljske civilizacije odavno trebalo da su tu, u Sunčevom sistemu i na Zemlji. Naime, pod pretpostavkom da bar neka od njih ovlada tehnikom međuzvezdanog leta, krećući se čak i skromnom brzinom od 1% brzine svetlosti, bilo bi potrebno reda veličine 10 miliona godina da se obiđe cela Galaksija.

A sama Galaksija je više nego hiljadu puta starija! Dakle, bilo je vremena da naš Sunčev sistem bude posećen barem hiljadu puta. Gde su, dakle, oni? Iz njihovog odsustva, Fermi je izvukao radikalni zaključak da je, iz ma kog nejasnog razloga, Zemlja jedinstvena u Galaksiji. Drugim rečima, sami samo, suočeni sa paskalovskom “Velikom tišinom”. I danas, više od pola veka nakon Fermijevog ručka, ovaj silentium universi ostaje najsnažniji i najozbiljniji argument protivnika postojanja vanzemaljskih civilizacija.

Još par reči o istoriji: najstarija verzija paradoksa “Velike tišine” ili Fermijevog paradoksa, iako krajnje komplikovano formulisana i povezana sa specifičnim vidom panteizma, nalazi se kod još jednog genija, ruskog matematičara, inženjera i vizionara Konstantina Ciolkovskog. Ali ne samo što je on bio po tome, kao i gomili drugih stvari, ispred svog vremena, već je i Fermijev ručak bio relativno brzo zaboravljen i više puta ponovo otkrivan tek kad je, u skladu sa Zeitgeist-om, došlo vreme za to u poslednjoj četvrtini 20. veka. Britanski inženjer Dejvid Vjuing ponovo je otkrio paradoks 1975. i lepo ga izrazio: "Sva naša logika, sama srž nauke, uverava nas da ni po čemu nismo jedinstveni - da oni moraju postojati.

A ipak ih ne vidimo." Iste godine je Majkl Hart, jedan od razočaranih saradnika na SETI projektima, izveo prvu detaljne proračune Fermijevog paradoksa i objavio rezultate u Kvartalnom žurnalu Kraljevskog astronomskog društva, što je izazvalo jednu od najdužih debata u istoriji ove drevne naučne organizacije. Hartov zaključak bio je isti kao i Fermijev: to što ih ne vidimo (ili tragove njihove aktivnosti, poput makroinženjerskih poduhvata koje bi bilo moguće otkriti našim astronomskim uređajima, poput Dajsonovih sfera ili velikih O'Nilovih habitata) znači da ih doista i nema.

Konačno, najekstremniju verziju Fermijevog paradoksa dao je američki fizičar Frenk Tipler u nekoliko izrazito anti-SETI orijentisanih radova iz 1980-tih; ona je i najzanimljivija pošto koristi savremeni tehnički rečnik, a naročito koncept fon Nojmanovih sondi. Tipler uočava da i u kratkotrajnoj istoriji ljudske astronautike, sonde značajno prethode i nadmašuju domet misija sa ljudskom posadom. Za međuzvezdani slučaj, dodatni sastojak koji dramatično ubrzava stvar jesu samo-reprodukujuće (fon Nojmanove) sonde: mašine koje po dolasku u neki planetski sistem mogu od lokalnog materijala sačiniti jednu ili više svojih kopija koje bi se potom uputile u druge planetske sisteme. Na taj način došlo bi do "lančane reakcije" ili "epidemije" fon Nojmanovih sondi koje bi, detaljni proračuni pokazuju, mogle posetiti svaku zvezdu u Galaksiji čak i ako se kreću istom skromnom brzinom, u roku od svega nekoliko miliona do nekoliko desetina miliona godina, zanemarljivo po standardima astronomskih vremenskih skala. Ovo je još ozbiljnija verzija paradoksa, jer pokazuje da za posete svim planetskim sistema u Galaksiji nije potrebno izgraditi ogromne flote svemirskih brodova; dovoljna je jedna jedina mašina, samo dovoljno složene konstrukcije.

Ono što Fermi 1950. godine nije mogao znati, ali što mi, nakon 2001. i sjajnog rada novozelandskog astrobiologa Čarlsa Lajnvivera znamo, jeste kakva je raspodela starosti planeta nalik Zemlji širom Mlečnog puta. I to saznanje bitno osnažuje problem “Velike tišine”. Naime, na osnovu argumenata koji se odnose na brzinu hemijske evolucije materije u Galaksiji i jednostavnih pomoćnih kosmogonijskih pretpostavki, Lajnviver je pokazao da su se zemljolike planete počele formirati pre oko 11 milijardi godina, te da je prosečna planeta nalik Zemlji čitavih 1,8 milijardi godina starija od Zemlje!

Dakle, sad imamo i vrlo konkretnu formu paradoksa: ako smo mi u svemu tipični – kako nam sugeriše nauka od Kopernikovih vremena – onda je i tipična biosfera otišla skoro dve milijarde godina dalje u evoluciji od nas, te je prosečna vanzemaljska civilizacija isto toliko starija od naše. Poređenja radi, pre dve milijardi godina su na Zemlji postojali samo najjednostavniji jednoćelijski organizmi, bakterije i arhee. A to su tek prosečne vrednosti – a kod ovoga nas zapravo zanimaju upravo najstarije nastanjene planete!

“Velika tišina” je, dakle, izraz tenzije između naturalističkog pogleda na nastanak života, inteligencije i civilizacije plus kopernikansko načelo na jednoj strani, i našeg razumevanja astronomskih prostornih i vremenskih skala na drugoj strani (detaljniji pregled može se naći u klasičnom članku američkog fizičara, poznatijeg kao pisac naučnofantastičnih romana, G. Dejvida Brina iz 1983. godin). Naglašavam da se radi o tenziji, ne o konfliktu (stoga je naziv "paradoks" donekle obmanjujući; držim ga se iz istorijskih razloga).

Doista, predloženo je mnoštvo mogućih razrešenja problema - pomenuću ovde nekoliko, a postoji sjajna knjiga Stivena Veba, Gde su svi? čiji je podnaslov Pedeset rešenja Fermijevog paradoksa (obaška što ima bar 5-6 dodatnih mogućnosti kojih ovaj autor u vreme pisanja ili nije bio svestan – ili jednostavno još nikome nisu pale na pamet!). Ovde pominjem neke samo kao ilustraciju, a nikako zbog toga što se radi o najboljim rešenjima:

Inteligencija se uništi čim otkrije nuklearno / biološko / nanotehnološko / itd. oružje i stoga nikad ne ostvari međuzvezdano putovanje.

Zemlja je jedinstvena u Galaksiji zato što je tako stvorena voljom natprirodne Sile, te vanzemaljska inteligencija ne postoji.

Vanzemaljske civilizacije su tu, među nama, ali iz etičkih/ekoloških/političkih razloga žele da ostanu skrivene („hipoteza zoološkog vrta” kojom Ulmšnajder završava svoju knjigu).

Vanzemaljske inteligentne zajednice teže da se nalaze ili blizu centra Galaksije ili naprotiv, daleko na periferiji Mlečnog puta, region u kome se nalazi Sunčev sistem je neinteresantan za njih.

Međuzvezdano putovanje je još daleko teže i skuplje nego što se nama čini, tako da sve vanzemaljske civilizacije "ostaju kod kuće", razvijajući se u pravcu sve veće minijaturizacije, postizanja individualne besmrtnosti, maksimalizaciji računarskih resursa, uploadovanju svojih umova u računare, ili se jednostavno posvećuju lepim umetnostima i igraju kompjuterske igrice - sve ove aktivnosti mogu lako ostati neprimećene iz daljine.

Zemlja je jedinstvena u Galaksiji zato što je sticaj okolnosti koji je neophodan za nastanak i evoluciju kompleksnih bioloških organizama, nosilaca inteligencije, proizvod više ekstremno malo verovatnih faktora, te mada je jednoćelijski život veoma rasprostranjen, kompleksni život može da postoji samo na ~1 planeti po galaksiji.

Vanzemaljske inteligentne zajednice nisu još stigle da dođu do nas, zato što je Galaksija tek od skoro (u astronomskim terminima) gostoljubiva za kompleksna/razumna bića.

Ono što valja razumeti – a nažalost u 99% diskusija Fermijevog paradoksa se ili ne razume ili tek naslućuje – jeste da kakvo god bilo rešenje, ono mora zadovoljavati kriterijum ne-ekskluzivnosti. To znači da mora biti primenljivo na sva mesta i sva vremena širom istorije naše Galaksije podjednako. Tvrditi da se civilizacija na planeti A odlučila da ne kolonizuje Galaksiju je, u nedostatku informacija, plauzibilno. Međutim, tvrditi da se baš isto moralo desiti i par milijardi godina ranije ili kasnije na planetama B, C, ... je nešto sasvim drugo – i više nije prihvatljivo kao ozbiljno rešenje Fermijevog paradoks! Shodno tome, objašnjenja koja se pozivaju na pojedinačne instance – koja su ekskluzivna – ne treba uzimati suviše ozbiljno.

Čini mi se da se sva prihvatljiva, ne-ekskluzivna rešenja „Velike tišine” koja se mogu pokazati kao prava mogu grupisati u samo tri osnovne kategorije, samo tri super-rešenja čije su sve ostale prihvatljive hipoteze samo varijante, a koje oličavaju lajtmotiv početka i kraja inteligencije:

1. Solipsizam: premisa Fermijevog paradoksa da nema vanzemaljskih civilizacija u Sunčevom sistemu ili opservabilnih kroz naša posmatranja je pogrešna. Naprotiv, vanzemaljske civilizacije su prisutne u našoj blizini, ali razlozi za odsustvo bilo kakvog SETI signala (u najopštijem smislu) tiču se više naših posmatranja i njihovih ograničenja nego realnog stanja stvari. Ova kategorija je prisutna prevashodno zbog logičke kompletnosti, s obzirom da narušava onu vrstu „naivnog” realizma koja leži u temeljima svakog naučnog poduhvata. U ovu kategoriju spadaju na ozbiljnijoj strani hipoteza zoološkog vrta ili „usmerena panspermija” Frensisa Krika i Leslija Orgela, a na manje ozbiljnoj strani razne „ufološke” nebuloze o posetiocima iz letećih tanjira.
2. Retka Zemlja: scenariji u kojima su uslovi na Zemlji veoma retki, jer je za pojavu kompleksne biosfere i inteligentnih posmatrača neophodan ili natprirodni upliv ili veoma redak sticaj maloverovatnih okolnosti (planeta u nastanjivoj zoni, prava vrsta satelita, tektonika ploča, itd. isl.). Ovo je u izvesnom smislu postala nulta hipoteza savremenog diskursa o životu van Zemlje, prema kojoj je SETI lišen ozbiljnijeg smisla. Knjiga Retka Zemlja dvojice istaknutih savremenih astrobiologa, Pitera Vorda i Donalda Braunlija, koja se pojavila na samom kraju prethodnog milenijuma, 2000. godine predstavlja “bibliju” ovog pristupa, daleko najodgovornijeg za savremenu krizu identiteta SETI projekata.
3. Eoni opasnog življenja: neokatastrofički scenariji u kojima je nastanak i uspon života širom Galaksije određen pre svega velikim kataklizmičkim događajima, bilo lokalnim (supervulkani, sudari sa kometama i asteroidima), bilo globalnim (eksplozije galaktičkih gama-bljeskova). Ukoliko su ovi mehanizmi dovoljno razorni i dovoljno učestani, oni će sprečiti pojavu veoma naprednih supercivilizacija (onih milijardama ili čak i samo milionima godina starijih od nas), ali ukoliko istovremeno postaju sve ređi sa kosmičkom evolucijom, mogu objasniti naše postojanje u ovom trenutku galaktičke istorije bez pozivanja na čuda.

Subjektivno, potpisniku ovih redova je najbliža neokatastrofička hipoteza, tim pre pošto ona pruža – ironično – ponajviše opravdanja za SETI projekte. U svetlu naših novijih astrofizičkih, ali i planetoloških, saznanja, danas znamo da je svemir daleko rizičnije mesto za život nego što su ljudi konvencionalno pretpostavljali tokom 20. veka. Velike katastrofe u više mahova su potpuno preokretale zemaljsku biosferu i dramatično uticale na tok evolucije. Na kraju perma i početku trijasa (pre oko 251 milion godina), nestalo je možda i do 96% svih živih vrsta koje su našu planetu nastanjivale – milionima godina nakon tog kataklizmičkog događaja, kopno na Zemlji izgledalo je pusto kao površina Meseca. Vrlo se lako moglo desiti da neka katastrofa u potpunosti uništi život na Zemlji; i to se vrlo lako može desiti u budućnosti.

U kontekstu „Velike tišine”, katastrofe koje imaju najviše izgleda da pruže globalno uverljivo objašnjenje su gama-bljeskovi, kolosalne eksplozije koje su u stanju da sterilišu planete nalik Zemlji na skalama koje se mere kiloparsecima, odnosno širom nastanjive zone Mlečnog puta. Posebno privlačna u ovom kontekstu je ideja da su gama-bljeskovi „regulacioni mehanizam”, s obzirom na dobro utvrđenu astrofizičku činjenicu da njihova frekvencija opada sa vremenom, tako da mada se danas odigravaju sporim ritmom od jednog bljeska u galaksiji nalik na našu svakih pola milijarde ili tako što godina, u prošlosti su bili daleko češći. Drugim rečima, u prošlosti je Galaksija bila negostoljubivo mesto za život, dok kako vreme prolazi, ona postaje sve gostoljubivija, kako stopa kataklizmičkih poremećaja opada. Jasno je da ova ideja (koju je pre desetak godina prvi sugerisao mladi američki astrofizičar Džejms Anis) daje snažan podstrek samom konceptu SETI – i bez detaljnijih modela, jasno je da je u okviru ovog scenarija za očekivati postojanje značajnog broja meta ovih potraga.

Ono što Ulmšnajder gotovo neprimetno izbegava da diskutuje u trećem delu svoje knjige – sa vrlo dobrim razlogom – jesu problemi dosadašnjih praktičnih SETI projekata, koji se, nažalost, skoro pola veka nakon početka sa OZMA projektom, nalazi se u specifičnom naučnom getu. Dosadašnja praksa, ono što bi se moglo nazvati mejnstrim ili ortodoksniSETI (oličeno, recimo, u aktivnostima SETI Instituta ili Seganovog Planetskog društva), oslanja se – i to doslovno i nemaštovito – na ideje "otaca osnivača" iz 1960-tih i 70-tih: Frenka Drejka (oca projekta OZMA, prvog SETI projekta, izvedenog radio teleskopom u Grin Benku, SAD), Bernarda Olivera, Filipa Morisona, Majkla Papagianisa, Ronalda Brejsvela i još nekoliko imena. Namerno nisam pomenuo dvojicu najvećih među njima, Karla Segana i Josifa Šklovskog, pošto je njihov pogled na stvari, donekle izložen u već pomenutoj zajedničkoj knjizi, složeniji nego što se to konvencionalno tumači. Međutim, njihova najveća praktična zasluga jeste organizovanje istorijske Bjurakanske konferencije 1971. godine u Jermeniji koja je bila jedan od relativno retkih masovnih druženja američkih i sovjetskih naučnika u doba vrhunca hladnog rata.

Tokom tog vremena iskristalisao se skup ideja koje se mogu smatrati ortodoksnim SETI-jem. U pojednostavljenom obliku, njihov credo se može sažeti na sledeći način. Život je čest širom Galaksije. Pojava inteligencije i tehnologije je, ako ne nužan, u najmanju ruku čest ishod biološke evolucije na planetama u Mlečnom putu. Značajan procenat tehnoloških inteligentnih vrsta zainteresovan je za komunikaciju sa drugim inteligentnim bićima. Ima smisla osluškivati i tragati za radio ili optičkim porukama iz svemira, kao i transmitovati poruke u odgovor. Nema puno smisla putovati preko međuzvezdanih razdaljina ili očekivati takve međuzvezdane posetioce. Ono što možemo očekivati da postignemo jeste spora i dobronamerna razmena informacija, pri čemu će najviše koristi od takve razmene imati najmlađe civilizacija i poslednji došljaci u "Galaktički klub", kao što su ljudi. Osnovne postavke ovakvog pogleda na stvari pojavile su se do sredine 1970-tih godina, dakle decenijama pre astrobiološke revolucije.

Bjurakan je označio prekretnicu – vrlo pozitivnu – u razumevanju i recepciji SETI-ija kao naučne discipline. Nažalost, nisu sve lekcije Bjurakana podjednako dobro naučene u godinama i decenijama koje su usledile. Jedna od manje zapaženih bila je rasprava Frimena Dajsona i Marvina Minskog (obojica velikani u svojim poljima, kvantnoj teoriji polja i veštačkoj inteligenciji, respektivno) o značaju procesiranja informacija za napredne tehnološke civilizacije. No, to je bio izuzetak – ostatak ortodoksnog SETI diskursa ostao je praktično fosilizovan od Bjurakana naovamo. U kontrastu koji teško da može biti oštriji, naši pogledi na astrofiziku, planetarne nauke, evolucionu biologiju i, naročito, computer science - što su bez ikakve dileme četiri ključna naučna stuba svake potrage ove vrste - promenile su se od tada revolucionarno, da upotrebim najslabiji termin. Ironično je, a u isto vreme i tužno, da polje koje je svojevremeno sa pravom označavano kao primer originalnosti, hrabrosti i živahne razmene ideja, nije zadržalo tu reputaciju tokom proteklih oko 30 godina.

Umesto toga, postali smo svedoci postepenog preovladavanja konzervativnih i dogmatskih stavova. Samo tim neobičnim dogmatizmom može se objasniti, recimo, da je na početku novog milenijuma (2001) objavljen obimni pregledni članak o SETI-iju iz pera Džil Tarter, "perjanice" SETI instituta (po kojoj je delimično pravljen lik koji glumi Džodi Foster u Kontaktu), a koji nijednom jedinom rečju na 38 strana gustog teksta ne pominje takve ključne meme kao što su AI, fon Nojmanove sonde, neodarvinizam, antropičko načelo ili astroinženjering. Tvrdnje pojedinih zagovornika ortodoksije da je SETI striktno empirijska aktivnost samo čine lošu situaciju još gorom, jer nas savremena epistemologija uči da je insistiranje na "empirijskom radu" bez teorijske osnove (ili sa skrivenom teorijskom osnovom, što je još gore) zaštitni znak pseudonauke; npr. parapsihologija, astrologija, rašljarstvo, kraniometrija ili različite nutricionističke sekte se, obično bez trunke objašnjenja, pozivaju na svojih "sto kila dokumentacije" u prilog Istine.

Konačno, najbolji argument koji zagovornicima "osluškivanja-i-dešifrovanja" preostaje jeste poziv na strpljenje. Dok se u potpunosti može prihvatiti da je strpljenje nužan element svake potrage (i ne samo kosmičke), i dalje se može argumentovano tvrditi da je ortodoksni SETI, koji predstavljaju projekti počev od pionirskog OZMA projekta, pa do njegovih savremenih analoga (projekti META, ARGUS, SERENDIP, itd. koje Ulmšnajder opisuje), posebno onih koje sprovodi NASA i SETI Institut, suštinskiograničen i ima vrlo malo izgleda na uspeh. Ovo svakako nije zbog nepostojanja istinskih meta potrage, ponajmanje zbog (iskreno govoreći) budalastih sugestija da smo sami u Galaksiji, kako zvanični kontakt-pesimisti propovedaju. Naprotiv, realni fizički, inženjerski i epistemološki razlozi podrivaju ortodoksnu SETI filozofiju. U tom smislu, problem se uopšte ne odnosi na svet, već na naše predrasude i neznanje o svetu.

Poznaćete ih po njihovim plodovima. Biblijska izreka lepo sažima nekonvencionalni prostup SETI-iju koji, po mom skromnom mišljenju, ima daleko više izgleda na uspeh od ortodoksnog i u kome je fokus potraga za manifestacijama i makroinženjerskim artefaktima umesto namernih poruka. Štaviše, metafora deluje posebno prikladno pošto i upozorava da poruke (i njihovo išćekivanje) mogu zavesti na krivi put u potrazi za istinom u vezi vanzemaljske inteligencije. Upravo duž tih linija je Frimen Dajson još 1960. godine u jednom koliko kratkom toliko i slavnom članku u Science-u sugerisao da bi napredne tehnološke civilizacije težile optimizaciji resursa, a enerija je ključni resurs čija potrošnja veoma brzo raste (i nema razloga za verovati da će se to drastično promeniti - tj. ako civilizacija ne kolapsira, već preživi i proširi se svojim matičnim planetskim sistemom).

Stoga će istinski napredno društvo želeti da maksimalno optimizuje najveći neposredno mu dostupni izvor energije - nuklearnu fuziju u jezgru matične zvezde. Jedini istinski put da se ovo optimizuje jeste da se oko matične zvezde izgradi što je moguće više orbitalnih stanica/platformi koje bi, korišćenjem nekih naprednijih analogona današnjih fotoćelija, konvertovale zvezdanu energiju u onu vrstu energije neophodnu datoj civilizaciji, najprirodnije je očekivati uglavnom za procesiranje informacija. Pošto se energija ne može stvoriti ni uništiti, a procesiranje informacija nužno, kako su nas učili Meksvelov demon, Brijuen, Landauer i Benet, dovodi do termalnog rasipanja energije, to će se sva ona na kraju izračiti napolje u svemir samo na daleko nižoj temperaturi – zapravo onoj radnoj temperaturi na kojoj rade mašine napredne civilizacije.

Posmatrač sa strane ne bi video zvezdu, već "telo" optički tamno, mnogo većih ugaonih dimenzija od zvezde, koje bi zračilo kao crno telo na, recimo, 50 kelvina – video bi Dajsonovusferu! Naravno, istinska Dajsonova sfera ne bi izgledala kao u poznatoj epizodi Zvezdanih staza i nekim drugim (uglavnom lošijim, izuzetak su Time Ships Stivena Bakstera) SF prikazima – kao jedinstveni kruti objekat, pravu opnu oko zvezde. Ovo ne samo zbog toga što je to tehnički neostvarljivo sa ma kojom danas zamislivom vrstom materijala, već iz mnogo jačeg razloga: što je nepotrebno, jer nema nijedne funkcije koju bi čvrsti objekat mogao obavljati, a koju bolje i efikasnije ne bi obavljale pokretne orbitalne stanice.

Ovaj Dajsonov članak, jedva duži od strane, nije samo motivisao mnogobrojne docnije vizije i studije na polju astroinženjeringa (nedavno se u izdanju Springera pojavio i prvi tematski zbornik radova na temu astroinženjeringa) i nastaviće da to čini i ubuduće; teza koju zastupam jeste da je on postavio temelje i za drugačiju vrstu SETI-ija od onog koji je obavljan od OZMA projekta naovamo. Ovo je zbog toga što je Dajson sugerisao da bi infracrveni “potpis” Dajsonovih sfera mogao da se detektuje sa relativno velikih međuzvezdanih udaljenosti koristeći srazmerno primitivnu tehnologiju kojom čovečanstvo već danas raspolaže. Neke od najboljih elaboracija Dajsonovih ideja pojavile su se u naučnofantastičnom kontekstu, recimo u delima Stanislava Lema kao što su Glas gospodara i Fijasko (u potonjem se današnji ortodoksni SETI čak vrlo otvoreno i cinično izvrgava ruglu) ili, od novijih, britanskog pisca Alistera Rejnoldsa (naročito njegov roman Prostor otkrovenja).

Pojedini elementi ovog alternativnog pristupa mogu se pratiti u istoriji ideja i znatno ranije. Smele spekulacije nekih od najbriljantnijih umova prve polovine 20. veka pružaju znatno materijala za to: pomenuću samo britanske pisce i filozofe Vilijema Olafa Stejpldona i Herberta Dž. Velsa, poznatog biologa, inženjera i polihistora Džona B. S. Holdejna, ruskog filozofa Nikolaja Fjodorova i njegovog slavnog učenika Konstantina Ciolkovskog, te srpsko-hrvatsko-američkog izumitelja Nikolu Teslu. (Zapravo, Tesla je bio prethodnik obe vrste SETI-ija, i ortodoksnog i alternativnog, što je jedna od tema iz raznih razloga nedovoljno proučena u istoriji nauke.)

Inteligentni život u univerzumu - naslovna strana

Istraživačkih pokušaja u smislu Dajsonovog predloga potrage za manifestacijama naprednih tehnoloških civilizacija bilo je nekoliko. Pomenuću, recimo, potragu za Dajsonovim sferama koje su korišćenjem infracrvenih baza podataka oko par stotina obližnjih zvezda sproveli japanski astronomi Jugaku i Nišimura u periodu 1995-2003, traganje za gama-zracima veštačkog porekla, nastalim kao izraz anihilacije antimaterije u industrijske svrhe (američki astrofizičar Heris u dve publikacije, 1986. i 2002., koje razdvaja čitava generacija orbitalnih gama-detektora) ili skorašnju briljantnu studiju francuskog astronoma Lika Arnolda koji je 2005. godine izračunao kakva su fotometrijska obeležja tranzita tela veštačkog oblika preko diska matičnih zvezda za nekog posmatrača sa Zemlje.

Potonji rad je sjajan primer teorijskog istraživanja duž linija alternativnog SETI-ija (objavljen u inače relativno konzervativnom Astrophysical Journal-u što ukazuje na postepenu promenu atmosfere). Međutim, sve to je zanemarljivo malo čak i u poređenju sa onim inače malim sredstvima koje se troše na ortodoksni SETI i naivna očekivanja njegovih lidera da, za razliku od Markesovog pukovnika, njima “ima ko da piše”.

Ulmšnajder naglašava da je pitanje potrage za vanzemaljskim civilizacijama najdirektnije povezano sa pitanjem sudbine ljudske vrste i budućnosti ljudske civilizacije na Zemlji. Ono što se na prvi pogled čini kao pomalo frivolna zabava dokonih naučnika zagledanih u daleke svetove postaje, zapravo, najpraktičnije pitanje opstanka. U skladu sa dihotomijom početka i kraja inteligencije, valja imati na umu da i ljudska vrsta pripada istom skupu i deli – statistički – istu sudbinu. Iz ovoga su neki mislioci izvukli pesimistički zaključak da „Velika tišina” ukazuje na veliku verovatnoću da ljudska civilizacija bude uništena prirodnom ili veštačkom katastrofom.

Inteligentni život u univerzumu - O knjizi Sudbina inteligencije na Zemlji je, na sreću ili nesreću, i dalje samo u našim rukama. Da bi se mogli makar nadati da o toj sudbini kompetentno odlučujemo, neophodno je da svi, naučnici i laici podjednako, budemo što je moguće bolje obavešteni o relevantnim temama – a knjiga Petera Ulmšnajdera koju čitalac drži u rukama odličan je korak u tom pravcu i smeru. Knjigu je štampala Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.

Međutim, taj zaključak o kraju inteligencije ne stoji, jer zavisi od više pomoćnih pretpostavki, poput one o nekorelisanoj evoluciji širom Galaksije i odsustvu „kvantnih skokova” u biološkoj, kulturnoj i tehnološkoj evoluciji. Kao i obično, do danas nenadmašnu diskusiju – pa i dijagnozu – ovog pitanja dao je Stanislav Lem, kako u diskurzivnom (Lem 1977), tako i u literarnom (Lem 1978) obliku:

Na koji način smo postupali tražeći "čuda"? Preko dizanja na neku potenciju naših savremenih mogućnosti. Jednom rečju, progres smo shvatali kao kretanje po usponskoj liniji, a budućnost kao eru sve Većih i Moćnijih Stvari. Šta bi od zemaljske ili vanzemaljske budućnosti očekivao pećinski čovek? Svakako ogromno, divno klesano kamenje. a čemu bi se antički ljudi nadali da će otkriti na drugim planetama? Sigurno galijama s veslima kilometarske dužine. Možda se tu krije greška našeg mišljenja? Možda visokorazvijena civilizacija označava ne – najvišu energiju, nego – najsavršeniju regulaciju?

Naravno, trajektorija kulturne evolucije se teško može okarakterisati kao deterministička. Naprotiv, po svemu sudeći se može utvrditi da je kulturna evolucija izrazito skokovita, naročito od ovladavanja osnovnim tehnologijama čuvanja i prenošenja informacija. Sudbina inteligencije na Zemlji je, na sreću ili nesreću, i dalje samo u našim rukama.