Radovan Nastić - Mr. Bensedin!

Bio je drugačiji. Bio je incident.Bio je najluđi lutajući reporter, zvezda Ritma srca All Stars. Vodio je i jutarnji program i pritom zasmejavao i sablažnjavao starije sugrađane...Radio je na radiju još neke stvari, ali ostaje najviše upamćen po Ritmu srca, odakle je pre par godina zbog nekih stavova i nestao sa devedesetdvojke...U međuvremenu je napisao knjige ''Bensedin'', ''I napravim se da je sve u redu'' i ''Rejčel, jedna ljubavna priča''. Ponovo je na B92, u Sportskom Ritmu srca i Ritmu herca All Stars na podcastu.

''...Što se emocija tiče one su tvoja specijalnost. Junak slomljenog srca i sprženog mozga što se tetura kroz ruševine našeg sveta. Taj si... U stvari, u ovoj knjizi se govori samo ljubavi, nesretnoj nejasnoj, nedorečenoj. Kako sam shvatio, od te veze na kraju nije bilo ništa. Mogao bi da mi dobaciš telefon.''

Mikrob u pismu Radovanu Nastiću, kao pogovoru knjige '' Rejčel, jedna ljubavna priča''

Kako se osećaš kao underground pisac u Beogradu? Kako živiš trenutno?
Lep je osećaj, super je...Evo, da ti to uporedim sa stolarijom-pošto sam ja išao u Drvno- prerađivačku školu - šta god da napraviš, lepo je...Sticajem okolnosti kod mene su u pitanju knjige. Lepo je prvo zbog toga što ne radim na silu,to volim, a to što volim, to neko prepoznaje da vredi, pa hoće i da objavi, i sa te strane je super, a i super je što sam se uvek rukovodio (zbog toga sam na žalost napustio i fakultet) time da radim ono šta mi se radi u određenom trenutku, samo da nije na štetu drugoga... Osećam se dobro dok pišem, kreativnost me izvlači iz sveopšte apatije... Ne mučim se mnogo, pišem ono što vidim,neko naravno to ne vidi tako,nekome je to super, a nekome je potpuna budalaština, ali kao i sve u životu... ne može svakom sve da odgovara.

Kako ti ide sa ženama? Često si u svojim emisijama na radiju kukao da ti ne ide, kako te devojke izbegavaju... Ali, koliko znam, stvarnost je sasvim drugačija, stalno si u nekim kombinacijama ...
Za 33 godine upoznao sam dve fenomenalne žene, to su Aneta iz Zadra i Maja iz Berlina, i sve sam to svojom glupošću upropastio, bio sam nezreo...Trenutno sam zaljubljen, i to je lepo, ali loše je kad se nerviraš zbog toga... Evo, zaljubljen sam, ali devojka je stotinama kilometara udaljena, tako da me to malo... Još ne znam da li je to stvarnost ili iluzija. Super je devojka, pametna je, potpuno smo različiti, vrlo je inteligentna, a to me valjda i privlači. Sve više me privlači mozak, ali nisam baš ni deda, i fizički izgled mi je bitan (smeh).

Da li više voliš devojke iz Beograda ili iz provincije? Kako gledaš na tu podelu? Ovde su često aktuelne takve priče kao zezanje među prijateljima ...
Devojke iz provincije, apsolutno! Kad sam to prvi put skapirao? Kad sam išao kao reporter po Srbiji, na primer, evo devojke u Zrenjaninu... Kad sam ih pitao za razgovor, devojke su toliko bile opuštene, normalno su me gledale, i nikad nisu bile neprijatne i nekulturne, čak i ako nisu bile raspoložene za priču. Ali kad god sam pričao sa beogradskim devojkama na ulici, stalno je taj neki grč u stomaku... Devojke iz provincije imaju neki zdrav stav, naravno tu ne računam one koje su ciljano stigle i znaju šta žele, preko ovog da dođu do ovog, da bi zaradile za prvi Mini Moris. To ti ne mogu bejbe pružiti, ali šta da se radi (smeh)... Prvo bih ga kupio sebi, a ti bi sedela na zadnjem sedištu!

Ti si bio neka vrsta incidenta na radiju B92, stavovi koje si iznosio i način na koji si to radio, potpuno su odskakali od svega na devedesetdvojci... I to je prilično dobro funkcionisalo, ali u jednom trenutku su te sklonili, ili si sam otišao... Šta se desilo?
Poenta su predrasude. Pošto sam ja dugo išao na utakmice fudbalskog kluba Rad, bio sam član grupe ''United Force''... Tu kreće priča: navija za Rad, znači, on je fašista, znači, on mrzi cigane, znači, on mrzi crnce... Alo, o čemu se tu radi! Onda je došao trenutak kada sam se razišao sa Čalijom koji je bio tada glavni za radio... Došao je trenutak kada je priča o političkoj korektnosti uzela maha, i bukvalno smo se delili na podobne i nepodobne. Srđa Anđelić takođe tada nije ispao fer, ali dosta ljudi je bilo uz mene, svi oni sa kojima sam i odrastao na radiju: Dule Šaponja, Čavić, Živana i Dragan, Kikić i Tatomir... U svakom slučaju, Uroš Đurić me je prošle godine zvao da vodim Sportski Ritam srca, i meni je to super... Ljudi ne mogu da shvate da ako imaš kritički odnos prema nečemu, ne znači da ne voliš to... Ja volim taj B92, ali nisam rob, imam mozak... Nešto mi se sviđa, nešto ne. Evo, ovaj Veliki brat mi je katastrofa!

Da se podsetimo perioda tvoje najveće popularnosti na devedesetdvojci... Kako ti je ostao u sećanju to vreme dok si bio lutajući reporter? Ko su ti važni likovi iz tog perioda?
Moram da se zahvalim Maji Atanasijević i Rizli, od njih dvoje sam najviše naučio, oni su bili lutajući reporteri kad sam ja došao. Maja je ''šibala'' sa mnom po najgoroj zimi, i Rizla isto... Sve moguće fore i cake su mi ispričali, kako kome prići itd... I da njih nije bilo otpao bih sto posto. Sećam se prvog svog prvog uključenja, nisam znao da uključim mobilni (smeh), kad sam zvao studio pritiskao sam pogrešno dugme, crveno umesto zeleno, a iz studija me zovu da se uključim, a ja u panici... Na svu sreću bio sam blizu trafike sa fiksnim telefonom, a ja bez prebijene kinte, i onda sam molio tu neku ženu da me pusti da pozovem studio (smeh)... Pošto sam prvo bio reporter, užasno mi je bio interesantan taj kontakt sa ljudima.

Kad si došao na B92 počeo si da se intezivno družiš sa Džonijem Rackovićem. Kakvo je to iskustvo, opiši nam malo to druženje?
Kad sam došao u Ritam srca All Stars, Racković je bio urednik, i on je dopuštao sve vrste psovanja, tu je ponekad preterivao, ali imao sam apsolutnu slobodu... Pošto su svi u ritmu srca imali neke pseudonime, onda sam i trebao da dobijem svoj. I sećam se - pošto ja zbog svojih anksioznih napada pijem Bensedine - izvadim ja pred Rackovićem tablete da se malo smirim pred emisiju, malo čuka ubrzala... I on kad je to video, oduševio se i rekao ''Ne seri ...! To! Mr. Bensedin!'' Tako sam dobio nadimak. Onda smo počeli da se družimo i van emisije, ja sam tada imao 21-22 godine, i meni je Racković tada bio totalno ludilo, ono '' Marble Ass'' i ti fazoni... Ja sam visio kod njega na gajbi, on kod mene.Tada mi se činio kao neverovatno autentičan tip, i od njega sam stvarno mnogo naučio, i što se tiče gradskih fazona i zajebancija, i mnogo mi je to koristilo.. .Ali posle smo razišli zbog raznih nekih stvari, ja sam sazrevao, godine su prolazile i počeo sam da kapiram mnogo toga... Ali, sve u svemu, druženje sa njim je izuzetno kvalitetno iskustvo.

Da li i dalje gotiviš Jovu Toševskog i Ducija Simonovića, i zašto?
Jovo mi je bio interesantan kao seksolog koji prkosi ostalima, a priča ono što u principu mislim i ja... A Duci Simonović? Nisam imao čast da pričam sa inteligentnijim čovekom od njega! On je pravdoljubiv čovek, potpuno iskren, sva njegova razmišljanja su okrenuta ka sportu... Ali, u ovakvom degenerisanom vremenu, njega svi gledaju kao idiota. Duci iz te starije generacije i Beogradski sindikat iz mlađe generacije, oni su mi najveće otkrovenje!

Zašto su ti važni undergraund umetnik Dragan Papić i novinar Zoran Ćirjaković?
Ćirjaković je čovek koga napadaju samo zato što je drugačije političke opcije, ili možda iste političke opcije kao većina tih kvazi-inelektualaca, ili kvazi elite, ali ponekad ima kritički odnos... Volim kako on piše. A Papića sam upoznao preko Mikroba (sa kojim se nisam dugo video), meni je bilo interesantno to što on radi, a i super mi je ova njegova mailing lista, ima tu mnogo interesantnih stvari... A drugo, obojica volimo tenis, pa budimo jedan drugog noću, kao, Nole igra u 2h, a Federer u 4h... Takođe, postao je zaljubljenik u Ultimat Fight, i tu se isto kapiramo (smeh)...

Ima te dosta na netu, na raznoraznim blogovima, forumima, underground sajtovima... I jedna od tvojih knjiga je sadržana od tvojih postova na blogu... Često si za kompjuterom.
Da živimo u državi gde je klima kao na Dominikani, proveo bi za kompjuterom možda pet minuta dnevno, ali pošto sam malo meteoropata, pa kad stigne zima... onda izvedem psa ujutro, izvedem uveče,nemam nešto previše obaveza (smeh), na žalost ...Mislim, na žalost zbog kinte, a ne zbog toga što se meni rinta... Onda tu je Internet koji mi pruža milion mogućnosti, a najbitnija stvar mi je igranje šaha preko neta, interaktivno... Mene to potpuno opušta, stavim slušalice na uši, pustim muziku, i mogu da pičim šah satima... Inače, bilo je par blogova koji su mi bili interesantni, ali nemam nerava da ih čitam, loša mi je koncetracija...

Da li se opuštaš ponekad uz narodnjake? Pričao si mi ranije da gotiviš Južni vetar ?
Da, da, da... Južni vetar: Sinan Sakić, Kemal Malovčić, Šemsa Suljaković, Mile Kitić i Dragana Mirković... Oni su mi sjajan fenomen, gledam njihove koncerte, to masa peva iz srca! Uvek sam gotivio te likove gde nema foliranja, njih je publika stvarno gotivila, oni su davali dvesta posto od sebe... Na primer, duet Šemsa i Mile Kitić, '' Mi se volimo, mi se volimo, od ljubavi naše, ničeg nema slađe...''. To je sjajno! To volim da slušam kad igram šah...

Da li mislis da se u muško- ženskim odnosima dobro dobrim vraća?
Ne, ne uopšte! Tu na primer mogu da citiram Olivera Mandića ''...nije za nju čovek ko ja, za nju je tip da je psuje i bije...''. Nekada je stvarno, što si gori, to je bolje, a što si bolji, to te više jaše... Imam par primera kad sam baš bio dobrica, i ona mi skače po mozgu, i kad mi pukne film, pa kažem '' Alo, bre, nemoj da si mi više spomenula... !'' Onda se potpuno promeni situacija... Ali ja ne volim to. Ili ćemo lepo, ili nikako! Ja sam prilično tolerantan kad su u pitanju žene, pošto sam odrastao s majkom i dve sestre.

Da li je veličina penisa bitna ?
Nije, nije...U stvari, neke žene su mi rekle da vole samo da je što veći, a ja im onda kažem da ću morati da ih razočaram, jer nisam baš nešto obdaren, ali šta je tu je(smeh)... To je sad ono pitanje: veličina ili tehnika, a ja moram da se vadim na tehniku (smeh). Ja sam taj problem odavno prebrodio, prvo zahvaljujući mojoj psihijatrici, pošto mi pričamo o svemu i svačemu, i fenomenalna je žena... Jednog dana sam stao nag pred ogledalom, i pitao sam se da li mi je ''to'' ok, rekao sam ''da, Radovane ovo je ok''. Da je veći, bio bih kao čovek iz cirkusa, da je manji opet bi bio previše mali... Meni je sasvim ok.

Koja je tema sledeće knjige, spremaš li nešto novo?
Da, završio sam roman, i završio sam neku prozu, neke kao crtice... A u romanu se sve odvija kao u filmu ''21 gram'' ili '' Pasiji život'', prepliće se priča: devedesetdvojka, radio, sva ta dešavanja... utakmice, i život van svega toga. Još ne znam ko će da objavi, poslao sam Samizdatu B92, pa ako budu hteli... Ima tu dosta priče o fudbalu, o navijačima, ali kostur priče su maltretiranja u Crnoj Gori, kad sam sa navijačima Rada bio u zatvoru... Navijači nisu jednodimenzionalne osobe, tu imaš gomilu interesovanja, i bio mi je cilj i to da objasnim i prikažem.

Omiljena knjiga od Bukovskog? I šta inače voliš da čitaš?
Volim najviše njegovu poeziju, evo istetovirao sam jednu njegovu pesmu koja se zove '' Oh Yes'' i volim jednu koja se zove ''Bluebird''. I ima jedna za koju ne znam kako se zove, ali je genijalna... priseća se kad su on i njegovi ortaci bili klinci i kako su bili zaljubljeni u neke malo starije ribe, i kako su ih pratili posle škole, i kako je sve to izgledalo sjajno, bajno... I onda posle mnogo godina, on slučajno sretne jednu od njih, i pomisli, da li je moguće da je to ona, žena u godinama, matora... Inače, volim anti-utopističke knjige, od ''Farenhajt 451'', pa Zamjatin ''Mi'', pa ''Vrli novi svet'', ''Čovek u visokom dvorcu'' Filip K.Dik... Ali najomiljenija knjiga mi je ''Razuzdani Eros'''' od Džona Apdejka.

Ana Ivanović ili Jelena Janković?
Kad bi me pitao koga bih ''startovao'' od njih dve, to kao, ljubav za jednu noć... uvek Jelena! Kad sam je ''snimio'' u nekoj reklami gde je ona u nekoj koži, u štiklićima od 15 centimetara... znači, iskočile su mi vene na svim delovima tela! Ali kad igraju njih dve uvek navijam za Anu, zato što se Ana manje nervira, i pozitivac je, a Jelena je živac veliki...