"Pobedila sam rak osam puta"

"Napravili smo kuću u dvorištu mojih roditelja, kako bi naši pas i mačka imali mesta za igru. Savršena idila.

A zatim je došao dan 2007. kada sam dobila dijagnozu raka dojke, po prvi put, u 33. godini života.

Od početka sam odlučila da neću dozvoliti da mi rak uništi život.

Lekari su me uveravali da je prognoza dobra i rešila sam da im verujem i prihvatim novo stanje.

Pred očima sam imala svoju decu (sedam i pet godina), dok sam razmišljala o tome šta me čeka i odlučla sam da sa njima razgovaram sasvim otvoreno.

Nekoliko sati od prvog razgovora sa lekarom, Kijan ih je doveo u bolnicu i sela sam s njima u kafeteriju.

'Naoružana' sokovima i čokoladnim mafinima objasnila sam im šta se dešava i da ću nekoliko noći provesti u bolnici.

Jedna stvar bila je autoimuna bolest pod nazivom dermatomiozitis (može se javiti nevezano ili u kombinaciji sa kancerom; moja se javila uporedo) i da će teta doktorka to rešiti.

Druga stvar je nešto što se zove kancer i čika doktor će to rešiti.

'To je u redu', rekao je moj sin. 'Čika će popraviti jedno, a teta drugo'.

Koristila sam sve reči 'za odrasle', poput kancer, tumor, hemoterapija... Znala sam da su deca prihvatila te reči, jer sam ih izgovarala sa mirnim osmehom. Verovala su mi bez pogovora. Nikad nisam želela da narušim to poverenje.

Objasnila sam da će mi trebati posebni lekovi protiv kancera.

'Znate li šta je najzanimljivije kad je reč o raku?', pitala sam ih. 'Šta?', zainteresovali su se.

'Sva kosa će mi otpasti i izgledaću kao lizalica, ako ne budem nosila periku'.

Oboje su se kikotali.

Moj muž u ovom trenutku nije bio hrabar kao ja. Instinkt za preživljavanje me je činio fokusiranom, ali je on još bio u šoku i odlučio je da prošeta, dok ja razgovaram s decom.

Kad se vratio u kafeteriju, deca su mu rekla: 'Mama ima rak, ali sve će biti u redu'.

Provela sam šest meseci pod hemoterapijom. Izgubila kosu, kilograme i povremeno se osećala zaista loše.

Imala sam i više infekcija i razne druge 'blagodeti' koje ne zaobilaze onkološke pacijente. Ali iz svega sam izašla kao pobednik. Mislila sam u tom trenutku, iskreno, da sam završila sa pričom o raku.

Istina je, međutim, da sam znala da sam u velikom riziku, jer su dve tetke sa majčine strane preživele rak dojke, jedna je umrla od njega, a sestra moje bake umrla od raka jajnika. Ali mislila sam da sam se izborila s tim.

Utvrđeno je da sam pozitivna na BRCA1 genetsku mutaciju 2005. što je značilo da imam 85 odsto šanse da dobijem rak dojke i 50 odsto šanse za rak jajnika.

Samouverena zbog tog znaja, 2006. sam uradila dvostruku mastektomiju sa rekonstrukcijom uklonila oba jajnika.

Mislila sam da je to mala cena za smanjenje rizika za pet odsto i bila veoma pragmatična. Mislila sam da će to da me poštedi raka. Nažalost, nije.

Znala sam da su hirurzi pronašli prekancerozne ćelije u tkivu moje leve dojke tokom mastektomije, ali su mi neopravdano rekli da lečenje nije potrebno.

Zapravo, moja dijagnoza raka došla je manje od godinu dana posle preventivne operacije.

Rak dojke može da se proširi na limfne čvorove, što se i desilo u mom slučaju i manifestovao se na mom vratu, ramenu i pazuhu leve strane.

Od kako sam dobila prvu dijagnozu 2007. s kancerom sam se izborila osam puta.

Trenutno sam pod terapijom zračenjem nakon što sam po deveti put dobila istu dijagnozu.

Za mene, najgori aspekt ove bolesti je to kako utiče na druge. Kancer pogađa i porodicu i prijatelje, a mrzim da svojim najbližim i najdražim svaki put saopštavam da se bolest vratila.

Ali, još sam ovde. Neverovatni napredak medicine znači da se terapija popravlja s vremenom.

Prognoze su pozitivnije i mnoge žene sada preživljavaju.

Ono što lekari žele da promene je da kancer umesto smrtonosne bolesti učine hroničnom. Ja sam živi primer tog koncepta.

Moja deca imaju 50 odsto šanse da nose BRCA1 gen, ali ja živim u nadi da će novi tretmani značiti da neće morati da se bore sa svim poput mene.

Bilo bi još bolje da se napravi vakcina koja bi sprečila da oni sa BRCA1 genetskom mutacijom obole.

Pitanje koje mi svi postavljaju je kako uspevam da ostanem optimistična posle svega.

Prvo, imam neverovatnu podršku. Moja porodica i prijatelji su uvek tu za praktične stvari, poput brige o deci i nikad nisam osetila da sam usamljena.

Ludo je reći, ali svi smo se do sad navikli na kancer. Zajedno smo naučili da imamo poverenja u divne zdravstvene radnike koji brinu o meni.

Postavila sam lekarima mnogo pitanja i oni su neverovatno iskreni u davanju odgovora.

Znanje je moć, a moć razbija najveći deo straha. Poredim se s nekim ko ima dijabetes ili epilepsiju: prosto naučiš da živiš s tim.

Drugo, dok sam bila danima vezana za bolnički krevet, umesto da poludim, počela sam da pišem i otkrila da sam rođena da to radim.

To je bila karika koja nedostaje kada sam učila za šefa kuhinje, zatim išla na kurs za kozmetičare i na posletku završila u porodičnoj građevinskoj fitmi.

Sada mogu da se izgubim u svetu likova koje sama stvaram.

Takođe me pozivaju na razne vrste događaja na kojima govorim o svom iskustvu s kancerom.

Tišina budi strah, a razgovor o problemu daje nadu. Mogu reći da je moj slučaj veoma neobičan i da je izuzetna nesreća dobiti rak devet puta i da su svega pet odsto kancera genetski.

Naravno, pitanja moje dece postala su mnogo ozbiljnija, kako rastu. Sada imaju 12 i 14 godina i s njima razgovaram otvoreno i iskreno.

Kancer nije tabu tema u našoj kući i iako ne znam uvek odgovore, zajedno učimo usput.

Moj sin je nedavno učestvovao u radio kampanji koja je podrazumevala farbanje kose za dobijanje sredstava za humanitarnu organizaciju. Sam je to predložio direktoru škole.

Kada sam ga pokupila od frizera, kosa mu je bila svetlo ružičasta.

'Mrzim ovu boju', rekao je sa osmehom. 'Ali ljudi sa rakom obično nemaju izbor o tome kako će izgledati. Zato sa odlučio da zadržim ovaj čudan izgled na nekoliko nedelja. Da sam odabrao neku boju koja mi se sviđa, to ne bi imalo nikakvog značaja'.

Ako ste upravo dobili dijagnozu, ili poznajete nekoga ko jeste, molim vas, shvatite pouku moje priče. Rak nije uvek smrtna presuda. Sve više ljudi ga preživi.

Ja sam živi dokaz da kancer ne pobedi uvek. On je atakovao na moje telo, ali nikad mu neću dozvoliti da osvoji moj um. Ne ležim noću u krevetu razmišljajući o svojoj smti.

Rak nije ono što me definiše. On je samo deo mog života i nemam nameru da idem odavde, još dugo vremena".

Foto 2: Image courtesy of sippakorn / FreeDigitalPhotos.net