Bipolarni glamur vlada Holivudom

Iako proglašena za jednu od najglamuroznijih bolesti današnjice, manična depresija nije „moda” koju treba kopirati od proslavljenih umetnika. Reč je o ozbiljnom zdravstvenom poremećaju za koji odnedavno postoji novi lek.

Piše: Višnja Marjanović
Izvor: VIVA

Verovali ili ne, bipolarni poremećaj (BP) postao je sinonim za kreativnost, maštovitost, harizmu i Bogom dani talenat, pa se holivudski superstarovi više ne ustežu da kažu od čega boluju. To je potvrdila i nedavna studija, nazvana „Želim da budem bipolaran: novi fenomen”, objavljena u časopisu londonskog Kraljevskog koledža za psihijatriju. Prema tvrdnjama autora, meðu „kandidatima” je zavladao običaj da sami dijagnostikuju bolest i tek kasnije zatraže mišljenje lekara.

Nažalost, bipolarni poremećaj nije moda već je duševna bolest koja „jača ideje, ali i uništava živote”. Zbog toga se ne sme potcenjivati, još manje spajati s genijalnim zamislima, vanzemaljskim šarmom ili euforičnim ponašanjem. „Reč je o dramatičnim oscilacijama raspoloženja i smenjivanju takozvanih maničnih faza, kad je povećanje psihičkog tonusa na izuzetno visokom nivou, i perioda duboke depresije”, kaže profesor psihijatrije i jedan od vodećih američkih stručnjaka za bipolarni poremećaj dr Džejms Felps. A iz Svetske zdravstvene organizacije poručuju da je BP danas šesti uzrok socijalnih bolesti na planeti.

Uzleti...

U maničnoj (ili manijakalnoj) fazi osoba je napadno „lepršava” u odnosu na uobičajeno ponašanje. „Govori se o maniji kad oboleli neprekidno ispoljava visok tonus raspoloženja, s karakteristikama euforije ili, češće, razdražljivosti. Poremećaj ima takvu težinu da dovodi u pitanje učenje, posao ili ponašanje u društvu”, kažu stručnjaci. Ukoliko se ne leče, manični napadi traju godinama. Najčešći simptomi u ovoj fazi su neograničena samouverenost, grandomanija, izuzetna elokventnost i upadljivo povećanje psihomotorne aktivnosti i fizičke energije.

Manija može biti praćena i smanjenom potrebom za snom, oslabljenom pažnjom, pojačanim seksualnim nagonom, delirijumima ili halucinacijama. Kad oseti tako visok tonus raspoloženja, osoba se često izlaže opasnosti jer se upušta u nesmotrene radnje (vratolomna vožnja, divlji i nezaštićeni seks), lakše poseže za alkoholom i drogom i sklona je agresivnosti. Na osnovu jačine i težine simptoma, dijagnostikuje se lakši oblik hipomanija ili prava pravcata manija, dramatično stanje u kojem nekontrolisana i riskantna hiperaktivnost zahteva hospitalizaciju.

...i padovi

Posle perioda euforije, osoba često upada u depresivnu fazu. „Za dijagnozu depresije potrebne su najmanje dve nedelje izgubljenog interesovanja/zadovoljstva za sve ili veći deo aktivnosti”, kaže profesor Felps. Bolest prepoznajemo po depresivnom, razdražljivom ili melanholičnom raspoloženju, smanjenoj psihomotornoj aktivnosti, brzom zamaranju i mentalnoj konfuziji. Javlja se i osećaj krivice, neprilagoðenosti ili očajanja. Osoba pati od nesanice ili, suprotno, uvek je pospana, nezainteresovana za seks, nervozna zbog povećanog ili smanjenog apetita, bez trunke snage volje. I u ovoj fazi mogući su delirijumi i halucinacije.

Mladi su rizična grupa!

Početak bolesti je gotovo uvek stresni dogaðaj u periodu adolescencije ili rane mladosti, mada se naredne epizode mogu odigrati u bilo kojem trenutku. „Manične i/ili depresivne faze imaju sezonski tok, a najučestalije su u proleće i jesen. Otud i utisak da mediji upravo tada beleže najviše samoubistava i činova nasilja”, kaže psihijatar Džejms Felps.

Uzroci manično-depresivne psihoze još nisu dovoljno ispitani. Sigurno je jedino da na pojavu bolesti utiče više faktora. „Najugroženije su osobe kod kojih postoje odreðene genetske promene ili su već imale slične slučajeve u porodici”, kaže profesor Felps. „Sklonost, meðutim, još ne znači bolest – potrebno je da se steknu i ambijentalni faktori kao što su stres ili smrtni slučaj. Kritičan je i period posle poroðaja, pa žene sa genetskim rizikom moraju biti budno praćene”.

U ranjive spadaju i oni koji pate od drugih psiholoških tegoba, a polovina obolelih ima i napade panike ili socijalnog straha (patološke stidljivosti, na primer).

Lek za bipolarni poremećaj ne postoji, a bolest se drži pod kontrolom adekvatnom kombinacijom preparata. Najčešće se koriste stabilizatori raspoloženja kao što su litijumske soli, lekovi iz grupe valproata i karbamazepin. Ovi molekuli se uzimaju na duge staze, čak i u fazama remisije, kako bi se sprečili novi ispadi, a prvi izbor je u većini slučajeva litijum. Osobe koje ga ne podnose leče se drugim supstancama sa sličnim dejstvom. Ciljano se koriste i antidepresivi i atipični antipsihotici nove generacije kao što su kvetiapin, klozapin, risperidon i olanzapin. Pored toga što za vreme maničnih faza brzo deluju, neki su se pokazali i kao efikasna prevencija. O izboru lekova odlučuje isključivo specijalista koji, od slučaja do slučaja, kombinuje terapiju.

Lekari su nedavno dobili novog saveznika u lečenju od bipolarnog poremećaja: kvetiapin. Nije reč o novom medikamentu već o atipičnom antipsihotiku koji se donedavno koristio samo u maničnim fazama bolesti. Novost je u tome što će se ubuduće uzimati i u fazama depresije: to je, u stvari, prvi lek iz grupe antipsihotika koji deluje i kod bipolarne manije i kod bipolarne depresije. „Prednost leka je njegov neobični mehanizam rada: u niskim dozama deluje na depresivne, a u visokim na manične faze”, objašnjava profesor Felps. „Molekul odnedavno postoji i u tabletama s odloženim dejstvom – formula koja postepeno oslobaða aktivnu supstancu 24 sata”.

Bolest slavnih

Mnogo je poznatih ličnosti bolovalo (i boluje) od bipolarnog poremećaja. Često smo slušali priče kako su lucidnost i duševna bolest u tesnoj vezi. I zaista: na listi slavnih „bipolaraca” srećemo imena koja su pored bolesti imala i briljantne zamisli, ogromnu kreativnu snagu i božanski talenat. Ko je mogao da sanja da se u korene njihove genijalnosti „uplela” depresija i beznaðe?

Manično-depresivna psihoza fascinantne glumice Vivijen Li bila je glavni uzrok propasti njenog braka sa Lorensom Olivijeom. Bipolarni poremećaj majstora borilačkih veština Žan-Klod Van Dama „napakovao” je glumcu zavisnost od kokaina i sudsku tužbu za seksualno nasilje nad suprugom!

Glumica/književnica Keri Fišer razbolela se u periodu adolescencije i od tada neprekidno ratovala s drogom i alkoholom. Vraćala se jednom, drugi put, treći put i... posle mnogo muka uspela da se stvarno vrati. Zvezda „Terminatora” Linda Hamilton objavila je na televiziji da ima bipolarni poremećaj i da je samo lekovi održavaju na površini kad počne da tone.

Ben Stiler, Robin Vilijams i Džim Keri takoðe su meðu onima koji otvoreno govore o svojim manijama i depresijama. Prva „vrlo važna ličnost” koja je to javno priznala bio je glumac i reditelj Mel Gibson. Iza slave se nije skrivao ni šarmantno „otkačeni” muzički superstar Robi Vilijams kad je rekao od čega boluje. Istu muku s njim dele Britni Spirs, Kortni Lav, Aksl Rouz i Sting (koji, doduše, još nije priznao). A irska pevačica Šinejd O’Konor bolest je opisala kao „rupu koja zjapi u središtu moga bića”.

„Bipolarna” je bila i slavna glumica Merilin Monro kao i ceo niz velikih pisaca i pesnika: Hans Kristijan Anderson, Čarls Dikens, Vilijam Fokner, Johan Volfgang Gete, Ernest Hemingvej, Edgar Alan Po, Mark Tven, Virdžinija Vulf, Lord Bajron, Džon Kits. Uspone i padove manično-depresivne psihoze upoznali su i genijalni kompozitori Ludvig van Betoven, Gustav Maler i Robert Šuman i slikari Vinsent Van Gog i Edvard Munk.

Ljudi koji su patili od bipolarnog poremećaja „u žicu” su nas takli na bezbroj načina. Obeležavajući živote onih koji su toliko zadužili čovečanstvo, BP je indirektno dotakao i nas. Kada sledeći put budete slušali Betovenovu muziku ili čitali Kitsovu pesmu, setite se da su tvorci tih remek-dela iskusili krajnosti onesposobljavajuće mentalne bolesti. I, ma koliko da je teško bilo s njom živeti, teško je ne složiti se da je bila i – dar od Boga.

Kako prepoznati BP

Ako neko vama blizak ima ili bi mogao oboleti od bipolarnog poremećaja, važno je prepoznati simptome koji ukazuju na maničnu depresiju. Evo kako:

1. Osoba malo spava, ali uprkos tome „kipi” od snage i energije.

2. Neumorno traži način da utroši višak. Na primer, svakog dana pere kola.

3. Govori toliko brzo da niko ne može da je prati.

4. Ako je supružnik/partner odjednom postao seksualno zahtevniji, to je simptom. Hiperseksualnost je često manični znak.

6. U manično ponašanje spada i jak nagon za trošenjem para. Kontrolišite kako barata karticama i čekovima.

7. Misli nekontrolisano lete s ideje na ideju, ima kompleks više vrednosti.

8. Pravi grandomanske planove u stilu: „Napuštam posao, hoću da pišem knjigu” ili „Zašto ovog vikenda ne bismo skoknuli do Pariza?”.

9. Pričuvajte se bezrazložne razdražljivosti i/ili neprijateljstva. To nije samo simptom – to može biti opasno.

10. Ako osoba opisuje slušne ili vidne halucinacije ili ispoljava paranoidno ponašanje, smesta pozovite njenog lekara. To su vrlo ozbiljni manični simptomi.

Zakasnela dijagnoza

Bipolarni poremećaj je često potcenjen i pogrešno dijagnostikovan. Budući da su simptomi slični simptomima drugih psihijatrijskih oboljenja (depresija, šizofrenija), tačna dijagnoza se postavlja tek posle 5-10 godina. Oko 70 procenata obolelih dobija pogrešnu u procenu, polovina njih i više od četiri puta. Stvari ne stoje bolje ni sa lečenjem: svaki drugi pacijent prima neadekvatnu terapiju. Za utvrðivanje bipolarnog poremećaja nisu potrebni instrumenti. Najčešće su dovoljni anamnezom prikupljeni lični i porodični podaci o osobi i njenoj porodici.