Mladi na internetu: vesti, "fejs" i seks

Prosečan dan u životu srpskog korisnika Interneta opisao bi se u tri reči: vesti, „fejsa” i seksa. Uz sve to i nezaobilazni „Jutjub” (sajt na kojem ljudi iz čitavog sveta postavljaju snimke iz kućne radinosti, a tu su i spotovi, filmovi, muzika), i sada već standardni kablovski priključak, sa neprekidnim pristupom mreži, pa čovek ne mora više da izlazi iz stana, bar ne zbog zabave i informacija.

Prema rečima Milana Radovanovića iz beogradskog defektološkog savetovališta „Entera”, koji se bavi i lečenjem tinejdžera od bolesti zavisnosti od Interneta, mladi u Srbiji najviše „vise” na sajtu klana Rur. Za neupućene, to je sajt posvećen najzagriženijoj vrsti internet-manijaka, igračima.

"Tu se okupljaju klinci sa kojima se ja susrećem svakodnevno, gejmeri koji razmenjuju iskustva i savete. Mladi uglavnom imaju omiljene portale, kao što su 'Mondo' i 'Na vidiku'. Tu čitaju osnovne dnevne informacije, pa idu dalje".

Što u prevodu znači da „starije” vrste medija, televizija i dobre stare papirnate novine, sve manje privlače pažnju tridesetogodišnjaka i mlađih. A šta kaže statistika, pre nego što se osvrnemo na prosečan dan kvalitetno proveden uz kompjuter?

Prema istraživanju koje je sprovela agencija „Ipsos stratedžik marketing”, oko 52 odsto stanovništva Srbije povremeno upotrebljava Internet. Među mladima, 29 odsto se informiše preko Interneta, 60 odsto i dalje voli da uključi televizor kad idu vesti, a samo devet odsto pazari dnevne novine.

Na televiziju su „navučeni” stariji od 66 godina, kaže pomenuto istraživanje, oni sa osnovnom školom i iz seoskih sredina, dok Internet koriste mladi, sa fakultetskim obrazovanjem i u gradskim sredinama.

Šta propuštaju devojke i momci sa sela koji još nisu uspeli da se prikače na Internet i u roku od nekoliko sekundi dobiju čitav svet na dlanu? Pošto sva istraživanja pokazuju da je ipak klasično „surfovanje” na prvom mestu, to jest, srpski rečeno, pretraga informacija, oni moraju da čekaju nesavršenu verziju vesti u tačno određeno vreme u vestima.

Zatim, tu je nezaobilazni „Fejsbuk”, o kojem čak i bake koje isključivo gledaju „Selo gori...” mogu da daju svoje mišljenje. I ono što je najzanimljivije: ako svakodnevni posetilac Interneta, najčešće intelektualac, oseti da je zamoren od obilja informacija i iščitavanja, recimo, „Ekonomske analize korupcije” autora Borisa Begovića (odlična studija, u celosti dostupna na mreži), može da se posveti, svakako – gledanju seksa.

Svaku ideju preduzimljivi naravno iskoriste, pa je tako gorepomenuti „Jutjub”, uz koji je mnogima televizor postao suvišan u kući, dobio svoju porno-varijantu – „Porntjub”, „Redtjub” i tako dalje. Tu je smeštena zapanjujuća količina „klipova” (u internet žargonu, kratak snimak, odlomak iz filma), najrazličitijih kontakata između osoba istog, suprotnog ili nejasnog pola. U trajanju od nekoliko sekundi pa do sat vremena.

Teško je opisati šta se tu sve može videti. I na šta su sve neke žene spremne. Neke snimke ne bi trebalo posmatrati pre ili posle jela, jer teško padaju i ljudima sa jakim stomakom, uključujući i dolepotpisanog, koji je isključivo u svrhu istraživanja i pisanja teksta samo nakratko posetio dotične sajtove.

Da ne pričamo o tome da se čak ne trude da vas, bar iz pristojnosti, upitaju da li ste punoletni. Jasno, stariji žitelji Srbije koji žive na selu svakako gube time što ne mogu da iskoriste sve blagodeti svetske virtuelne mreže, kao što je brza razmena pošte. Sa druge strane, ništa ne propuštaju time što se ne svađaju po blogovima (internet dnevnicima) oko toga da li je bolji Toma Nikolić ili Boris Tadić.

A što se seksa tiče, pa, kažu da je uživo ipak najbolje. I u gradu i na selu. A tu, osim ličnog zalaganja, ni svemogući Internet ne pomaže...

Istraživanja stalno pominju kako nismo dovoljno pismeni za Internet. Valjda zbog tih baka sa sela koje uporno odbijaju da se umreže. Kad se sve sabere, a to je uludo straćeno vreme, milion informacija od kojih nema gotovo nikakve koristi i perverzan seks u kome čak i ne učestvuješ, prosto ti bude žao što nemaš kućicu na selu, crno-beli televizor, lokalnu biblioteku i vrt koji možeš da obrađuješ.
Reče on, i ode na „Gugl”...

Igrice na „Fejsbuku” – dan u životu zaluđenika

Mafija nikada ne spava. Probudio sam se oko dva po podne, jer sam celu noć lomio kolena i uterivao dugove po Njujorku. Potkupio sam deset Ef-Bi-Aj agenata i naručio četiri ubistva, i konačno sam stigao dostigao 700. nivo na mafijaškoj lestvici.

Proslavio sam tako što sam vrhuški moje mafije podelio ekskluzivne mašinke tipa M-16 i snajpersku pušku kalibra 308. Dodatne poene sam zaradio tako što se ubio šefove „jakuza” i „trijada” u Bangkoku. Krvav posao, ali neko i to mora.

Pravi mafijaš ne bi bio to što jeste da paralelno sa otimačinom, ubistvima, iznudom, paljevinom i korupcijom ne gaji i prave porodične vrednosti. Zato vrlo pažljivo brinem o svojoj farmi. Oko četiri po podne sam izgradio vodenicu i kupio još 100 ovaca, pomuzao krave i okopao kukuruz i krompir.

Iznervirao sam se kada sam video da mi je kupus načisto propao i to samo zato što sam potrošio vreme na obaveze oko mafije. Na sreću, tu su bili moji prijatelji koji su mi nađubrili oranice, pa je šteta bila jako mala.

Svakako da moram da brinem i o mojim legalnim poslovima, pa sam posle ručka otišao da obiđem moj ekskluzivni restoran. Otpustio sam dva kelnera jer su se hamburgeri pokvarili, a celog dana pazar je bio samo 4.000 dolara. Jesu oni meni prijatelji, ali biznis je biznis.

Odlučio sam da, kada sam već tu, zamenim pod u restoranu sa skupljom borovinom. Stavio sam i nove tapete sa morskim motivima da gosti lakše vare klopu na ovoj vrućini. Oko pola osam bilo je vreme da potpalim moju jahticu i krenem na put do egzotičnih ostrva.

I mi mafijaši imamo dušu... odmorio sam se, ali sam se usput pozabavio i prekopavanjem ostrva, pa sam malo i zaradio tako što sam otkrio četiri tovara blaga i našao nekoliko retkih afričkih maski.

Primetio sam da je napolju počelo da se smrkava. Obukao sam smoking i uputio se u kazino.

Poker je, pored uništavanja rivalskih bandi, moja velika strast. Odigrao sam stotinak ruku, osvojio „ful” i triling i počistio tri rivala za stolom, nekog Engleza, Francuza i Jamajčanina. Među igračima se zatekla i vrlo simpatična devojka iz Australije, pa sam joj preko kelnera poslao čašu šampanjca i 2.000 dolara, da joj se nađe. Uzvratila mi je smeškom.

Vreme brzo leti kada dobro zarađujete. Nisam ni primetio da je već ponoć. Uputio sam se u svoj ekskluzivni apartman, a zatim se obukao za veliku žurku u noćnom klubu.

Okupilo se dosta lepih devojaka, pa sam počeo da ih „startujem”. Za njih četiri se ispostavilo da su maloletne pa sam ih oterao. Kao da već nemam dovoljno problema sa policijom. Jedna vrela Španjolka se baš zagrejala za mene. Posle nekoliko razmenjenih osmeha i poljubaca, pozvala me je u svoj apartman, a zatim i u spavaću sobu.

Šta da kažem, volim devojke koje preuzimaju inicijativu. Ona je legla na krevet, a meni je naredila da legnem pored nje. Džentlmen ne ulazi u detalje...

Oko tri ujutru sam se srušio u krevet. Još jedan uspešan dan bio je iza mene. Kriminal, alkohol, žene i kompjuter koji radi bez prestanka... šta više treba mladom čoveku.
(Objašnjenje: u tekstu su opisane igrice kojima se može pristupiti sa „Fejsbuka”, a sve su u vlasništvu američke firme „Zynga”.
U igri „Mafia wars” igrač, jasno, preuzima ulogu mafijaša, u „farmvilu” može da bude poljoprivrednik i odgajivač stoke, dok u „Cafe world”, igrač postaje vlasnik restorana.
Zatim, tu je i „Treasure Isle”, u kojoj posetilac preuzima ulogu istraživača i avanturiste. U „zinga pokeru”, na stotine hiljada ljudi iz čitavog sveta može da se kocka.
Na kraju je opisana igra „Yoville”. U njoj igrač oprema svoj stan, ide na posao i u večernje izlaske, a može, takođe, da stupa u kontakt sa ljudima iz celog sveta, ako i oni igraju u isto vreme.
Iako su igre besplatne, firma „Zinga” ostvaruje i znatan prihod od svojih najzagriženijih igrača, jer postoji mogućnost kupovine virtuelnog oružja i drugih stvari, preko kreditne kartice.
Prostom računicom - recimo, virtuelni mitraljez u igri „Mafia wars” košta dva dolara - i uz činjenicu da milioni ljudi igraju njihove igre, „Zinga” procenjuje da će ove godine zaraditi fenomenalnih 450 miliona dolara. Dobar deo ovog finog kolača - oko 30 odsto - ide „Fejsbuku”).

Torent – šta je to?

Svi malo iskusniji korisnici Interneta sigurno znaju šta je to „torent”, jedna od popularnijih zanimacija u virtuelnoj Srbiji i šire o kojoj se retko govori u javnosti.

Najjednostavnije, torent predstavlja mogućnost besplatne razmene filmova, igrica, muzike, ili bilo koje druge vrste autorskog materijala putem Interneta. Razmena se obavlja od kompjutera do kompjutera, kao što su se nekada menjale kasete Zdravka Čolića, od ruke do ruke. S tom razlikom što, uz pomoć Interneta, neki dobri čovek iz Venecuele može da pošalje najnoviji film Kventina Tarantina nekom iz Srbije.

Da bi sve teklo munjevito, postoje specijalizovani torent-sajtovi, koji korisnicima omogućuju da bez ikakvog kontakta razmenjuju sve što se može zamisliti. Problem? U većini zemalja ovu rabotu smatraju krivičnim delom, to jest piraterijom.

Na sreću, na meti uglavnom nisu korisnici, nego vlasnici torent-sajtova. Najčuveniji je svakako Pirate Bay (Piratski zaliv), sa sedištem u Švedskoj, koji je bio predmet desetina tužbi od strane filmske i muzičke industrije, a gašen je i pokretan nekoliko puta.

Amerikanci ih najviše tuže, jer su posebno osetljivi na manjak novca u kasi. Švedski pirati su se uvek branili tako što su govorili da je deljenje kulturnih dobara čin bez kojeg ni civilizacija ne bi postojala. Oni smatraju da je to akt lične slobode i neprikosnoveno ljudsko pravo.

Na ruku im ide i to što švedska država ne sankcioniše puno razmenu dokumenata preko Interneta, iako su pre nekoliko godina uveli zakon koji to brani, možda baš zbog „Piratskog zaliva”.

U nizu rasprava na ivici zakona, zanimljivo je kada se na sajtu švedskih pirata pojavio crtać, megahit „Šrek 2”, koji se tek bio pojavio u bioskopima. Čuveni „Drimvorks”, producentska kuća Stivena Spilberga, poslao je pismo u kojem se izričito zahteva da crtani film bude skinut sa sajta.

Izvesni Anakata (pseudonim), jedan od vlasnika „Piratskog zaliva”, odgovorio je ovako: „Možda jeste, a možda i niste svesni, Švedska nije država u okviru Sjedinjenih Američkih Država. Švedska je zemlja u severnoj Evropi i američki zakoni ovde nisu na snazi. Mišljenja smo, kao i naši advokati, da ste vi je..ni idioti!”

„Šrek 2” je ostao na mreži, besplatno.