Gaming for cash - prvi deo

Upoznavale su se devojke a Doom se igrao neverovatnom žestinom. Takođe, pratio se trenutak kada će izaći zapanjujući Duke Nukem. Izlazilo se a uz pivo diskutovalo ko je kog igrača kupio u Championship Manageru (sada poznat kao Football Manager). Upisao se fakultet a Minesweeper je poklekao pred ludačkim porivom da se „igram“. Kada radite 8 sati negde i tokom tog vremena izdvojite bar četiri razmišljajući koju ekipu ćete izvesti i sa kojom taktikom protiv Manchester Uniteda onda provereno znate da imate ozbiljnih problema. Da stvar bude još gora, igraonice su tada bile svake noći pune. Znali ste da će se vaše nervozno čekanje na rezervaciju isplatiti i da će se vaša višečasovna adrenalinska avantura nastavljati iz noći u noć.

Ali eto, raslo se. Sa godinama sam i ja shvatio da treba na kraju i živeti od nečega, pa sam sasvim prirodno pomislio: a zašto ne od „igranja“? Kao vrlo iskusan surfer i nezasiti IRCer (Internet Relay Chat, za one koji ne znaju) denuo sam se u potragu kako bih ja to u stvari mogao da zaradim pare za kompjuterom. Ono što je bilo vrlo očigledno jeste da su uvek postojali turniri kako lokalni tako i šire. Neko vreme sam igrao ESL (Electronic Sports League) u FIFA ali to se nije pokazalo kao preterano uspešno pošto sam uvek zaostajao za onim pravim ludacima koji su umeli po ceo dan da provedu igrajući, uvežbavajući taktike, slobodnjake, kornere i slično. U CS-u sam nekako imao čudesan dar da sebi bacim flashbang u baš odsudnim trenucima. Warcraft posle dvojke nikad nisam ni voleo a Generale jos manje. I šta mi je ostalo nego da tugujem pošto nisam dovoljno dobar. Realno je da pro-gamer postati nikada neću. Ipak nisam imao predispozicija a bogme ni istrajnosti (pivo i devojke su imale neki uticaj na mene) pa sam za igrama provodio sve manje vremena a za internetom više. Internet je tada pružao nerealne mogućnosti zarađivanja. Zamislite neko vas plaćao da surfujete! Kako sam provodio sate i sate surfujući uz SpediaBar zaradio sam čitavih $40 što nije pokrivalo ni sate interneta koje sam utrošio. Ali dobro. Ionako bih isto toliko vremena provodio i da nisam zarađivao. Kako ni to nije funkcionisalo baš onako kako treba, krenuo sam u potragu za sledećom avanturom a ona se zvala Skill Jam. Zamislite igrate igru i ako imate najbolji rezultat vi ste osvojili vrednu nagradu. Za svaku partiju ste morali da platite a ako pobedite dobijate vašu uplatu puta tri. Nije loše. Pobeđivao sam. Ali sitnim slovima uvek piše da zadržavaju pravo da vas ne isplate. Tipično, konačno sam nešto smislio a ono glupi Jenkiji mi se prave pametni.

Odustao sam. Stvarno jesam. Nisam neko vreme ni razmišljao o takvim poduhvatima. Jednostavno sam radio, izlazio, radio malo više, provodio vikende po kladionicama i slično. I jednog dana, silno zanesen na poslu buljeći u internet (ako nisam pomenuo u to vreme sam radio u jednom novosadskom internet cafe-u) naleteo sam na nešto što vas natera da kažete „Eureka“. Euklid, Aristotel, Arhimed (ko god da je to rekao) :) ali ja sam se osetio kao jedan od većih grčkih umova. Nabasao sam na potpuno pomerenu ideju, ideju epskih proporcija, ideju koja pomera granice naših umova. Nešto toliko bizarno da ni sam u prvu ruku nisam poverovao. Kada razmislite dobro, koliko biste platili za nečiju spašenu poziciju u GTA u kojoj je pređena misija koju baš niste mogli da savladate danima a koliko za šifru koja vam dopunjuje health u Doom baš na poslednjem boss-u? Razmislite dobro! U sledeća dva članka ću se osvrnuti detaljnije na dva načina zarade klasifikujući ih kao: zarađivanje veštinom i zarađivanje konkurentnošću.

Do sledećeg puta, Game On!