Najlepša udata mama: Superžena je sasvim obična žena

Jelena je najmlađa predsednica Matice iseljenika Srbije, koja postoji od 1949. godine, i mama troje dece - dve devojčice i jednog malenog dečaka. Ona je za naš sajt otkrila zašto je baš do 28. godine idealno roditi dete, kao i kako majčinstvo menja ženu. Takođe, otkrila nam je i da bi volela da dobije četvrto dete, a za život u Australiji, gde je završila i postdiplomske studije, kaže da “pet godina tamo nema intenzitet kao jedan dan u Srbiji”.

Na početku razgovora, pitamo Jelenu zbog čega se prijavila za izbor za najlepšu udatu mamu.

-Verovali ili ne, krenulo je tako što sam ja prijavila dve meni drage osobe, jednu mamu iz vrtića i rođaku iz Vršca, inače profesorku italijanskog jezika. Kada je došlo vreme za isprobavanje haljina kreatorke Dragane Ognjenović, obe su bile sprečene, pa sam ja uletela u priču. Izbor mi se činio zanimljivim, jer se tako nešto u Srbiji prvi put organizuje, a za to je zaslužna Ana Šargić, bivša mis Srbije.

Sada ste prva mis Srbije, kakve vam obaveze predstoje?

-Putujem u Kinu krajem godine, gde će učestvovati predstavnice iz 50 zemalja sveta. To je na neki način i promovisanje Srbije, istovremeno i povezivanje sa drugim udatim mama. Kao što je Marija Šerifović dovela Evroviziju u Beograd, tako se nadam da ću i ja uspeti da dovedem ovo takmičenje, posebno zato što mislim da je Srbija baš pogodna za negovanje tradicionalnih vrednosti.

Lara i Anðelina Lu

Budući da imate troje dece, a uspešni ste i u poslu kojim se bavite, kako uspevate da postignete sve?

-Isto kao i sve druge mame. Uvek ističem da mi pomoć porodice mnogo znači! Iako su moji roditelji i svekrva u inostranstvu, mnogo mi znači kada decu pošaljemo kod njih na raspust. Suprug je, naravno, fenomenalan, ali moram da kažem da je ženska pomoć ipak najznačajnija. Imam sjajne drugarice, sjajne komšinice, koje mi pomognu makar da ostavim decu na pola sata i obavim nešto. Evo na primer, u vrtiću, mame veoma pomažu jedne drugoj, pa ako jedna ne stiže po dete, ova druga će zajedno sa svojim pokupiti i njeno i odvesti ga kući, pa kada zajedno sedimo u parku i pijemo kafu, dok se klinci izigraju. Mislim da bi stvarno trebalo istaći značaj ženske solidarnosti.

Dakle i prijateljice mogu biti neka vrsta porodice?

-Apsolutno! Meni je nejasno što su žene često ljubomorne jedna na drugu kada sve žele isto, a to je da rade, budu dobre mame i žene. Stvarno to ne razumem, posebno kada uzmemo u obzir šta je kod nas žena u Srbiji specifično, a to je da ne čuvamo samo svoju porodicu – tu su naši roditelji, pa i roditelji supruga. Ovde se jedna žena brine o tri porodice, trebalo bi međusobno da se podržimo.

Da li je podrška supruga presudna za vaše uspehe?

-Najvažnije u životu je da vas neko ne koči! Partner mora da vas pušta da radite sve ono što vas čini srećnom i što vas ispunjava. Sledeće što mora da postoji jeste razumevanje. Moj suprug je teniski trener i dosta putuje, te je dugo odsutan. Bilo bi licemerno da ja njega zadržavam, a da se istovremeno bavim svojim željama. Ipak, postoji jedna jako bitna stvar – a to je da ljudi često ne znaju šta žele da budu u životu. Ja sam oduvek znala šta želim da budem, kako sebe vidim, kako želim da me okolina i moja deca vide. Ljudi se vrlo često pogube i to počne prvo od nedostatka samopouzdanja i samopoštovanja, a dovodi do toga da postaneš nešto što nisi. Svi moji u porodici su najveći kritičari. Koliko god da je nešto dobro, uvek će mi prvo istaći lošije. Kasnije sam tek shvatila koliko je to značajno kako ne biste skrenuli sa nekog puta.

Koja su vaša zaduženja kao predsednice Matice iseljenika Srbije?

-Trenutno imam cilj da povežem mlađe generacije kako bi im ovde bila baza. Da uvek imaju gde da dođu, da imaju sastanke, da se druže i obavljaju razne projekte. Posla ima zaista dosta.

Šta mislite o položaju zaposlenih žena, a posebno trudnica u Srbiji?

-Vrlo loše stojimo! Toliko zaostajemo da je to stvarno zabrinjavajuće, a posebno kada govorimo o tome da je žena stub porodice, da ona treba da odneguje tu decu i bude tu za supruga, kao i da se brine o roditeljima, braći i tetkama. Ovde se ženi ne nudi nikakva mogućnost, odnosno fleksibilnost da ona može da radi od kuće. Evo kada sam živela u Australiji čuvala sam svoje dve devojčice, završavala postdiplomske studije i nailazila sam na hiljadu sajtova za poslove sa pola radnog vremena: od kuće da zovete, od kuće da pakujete, da budete povremeno sekretarica i još mnogo toga. Dakle, uvek je postojala mogućnost. Drugo i to radno vreme je vrlo značajno, majka treba što više vremena da provodi sa malom decom. Vi ovde do 17 časova radite, najčešće i duže, pa dok još stignete kući to je stvarno pogubno.

Smatrate li da "brz" način života utiče i na vaspitanje dece?

-Naravno, evo pogledajte na plažama je sve više dece koja igraju igrice na telefonu, klinci su već gojazni. Nažalost, glavni krivac za to je nedostatak vremena. Roditelji zaista nemaju vremena. Meni je najteže kada dođem s posla i želim da se sa decom igram i razgovaram, a mi imamo još gomilu domaćih da završimo. Kad na to dodamo još i kućne obaveze, onda se zaglavi duboko u noć ako želite sve da završite.

Šta je najlepše u majčinstvu?

-Njihove male ruke, stopala, glasići... ma sve! Najlepši period majčinstva do sada mi je svakako bilo dojenje. Meni je to sjajno! Suprug i ja stalno pričamo da želimo još jedno dete. Sigurno bih ga rodila, samo kada bi postojalo malo više finansijske sigurnosti, a opet s druge strane čovek ne može ni da čeka da život prolazi...

Šta mislite o modernim ženama koje sve češće stavljaju karijeru ispred porodice?

-Žene dolaze u zabludu da treba prvo stvoriti karijeru. Poručila bih ženama da ne čekaju, ako mogu do 28. godine da se ostvare kao majke, neka to i urade.

Kako vas je činjenica da ste mama promenila?

-Majčinstvo regeneriše ženu, dobija se jedna dupla snaga. Sve što bi vas pre činilo apatičnim, sada vam se ne može desiti. Bude padova, ali još bržih ustajanja zbog njih! Moram da budem snažna, jer njih troje uče od mene. Karijera se uvek može graditi, telo ne čeka. Jako je važno zadržati osmeh na licu. Znam puno majki koje su žarko želele decu, a kada su ih dobile počele su da kukaju "jao, pojedoše mi džigericu", a često krenu tako i pred detetom. Meni i suprugu jeste teško, nekada i sto puta gledamo isti crtani, ali to smo mi hteli! To je bio naš izbor.

Kako zamišljate svoje troje dece u budućonsti?

-Deci bih želela da se, bez obrira na ono čime se budu bavili u životu, osećaju dobro u svojoj koži i da na vreme pronađu svoju sreću, jer je toliko teško biti zadovoljan samim sobom.

Ko je za vas superžena i kako se ona postaje?

-Ona koja je nežna i pažljiva – obična žena, puna ljubavi kao što su ranije i naše bake bile, podrška i tihi saputnik, koja puni baterije. Nije tačno da je svako kovač svoje sreće, jer kako je rekao jedan uman čovek, nekom sudba da i čekić i usijano gvožđe, dok ga drugi mora kovati hladno i često golom rukom. Ali uvek treba imati u vidu da od svega što ti život ponudi treba napraviti najbolje.