Miloš Raonić – Podgoričanin sa ’munjom’ u ruci

Miloš je rođen u Podgorici krajem decembra 1990. godine, a četiri godine kasnije sa roditeljima se preselio u Kanadu. Kako kaže, cela porodica osim roditelja i dalje mu živi u Crnoj Gori, pa rado posećuje rodnu zemlju. Njegov ujak Branimir Gvozdenović potpredsednik je Vlade Crne Gore za ekonomsku politiku i privredni razvoj.

Iako je vezan za zavičaj, Raonić je veći deo života proveo preko Atlantika, Kanada je ulagala u njegov teniski razvoj i zato kaže da nikada neće igrati ni za jednu drugu državu.

Investiranje u Miloševo napredovanje polako počinje da se isplaćuje jer je plasman u četvrtu rundu Ozi opena najveće dostignuće u njegovoj dosadašnjoj karijeri. Kako je Raonić ostvario taj podvig?

Servis je udarac na kojem 196cm visoki Raonić zasniva svoju igru. Na Ozi openu je zabeležio najviše asova – čak 94, a u okršaju sa Ljodorom ispalio je ’bombu’ od 230 km/h. Stručnjaci naročito ističu njegov slajs-servis, mada su saglasni da Raonić može efektno da odservira i spin, kik, ali i ravno.

„To je moje najjače oružje i mislim da verovatno serviram kao neki iz samog vrha ATP tura. To mi omogućuje da igram rasterećenije u ritern-gemovima. Znam da ću uglavnom čuvati svoj servis i to mi skida pritisak“.

Iako početni udarac samostalno može da donese pregršt lakih poena, jedino servisom ne mogu se dobijati mečevi. I sam Raonić naglasio je da se njegova igra razlikuje u odnosu na raniji period po tome što sada uspeva da odigra agresivno i uspešno kada mu se servis vrati u polje.

Dakle, Kanađanin gaji izrazito napadački stil igre i, osim servisa, oslanja se na izuzetno snažni forhend. Često izlazi i na mrežu, ali sa promenljivim uspehom. U ranijoj fazi karijere ređe je jurišao napred i, na osnovu viđenog u Melburnu, Raonić još ima dosta prostora za napredak na voleju.

Bekhend igra dvema rukama, sasvim prosečno, mada ga je izvrsno služio u jednom periodu meča sa Fererom. Zameraju mu što nekada igra previše ravno sa bazne linije, a događa mu se i da mu na duži period padne koncentracija u meču, što za posledicu ima neiznuđene greške u nizu.

Na Ozi openu je delovao staloženo, nije se nervirao, ali to nije oduvek bilo tako. Raonić kaže da je učio kako da bude smiren na terenu jer ga je burni temperament skupo koštao u prošlosti.

„O tome sam često razgovarao sa trenerima, posebno sa Galom Blankom, sadašnjim trenerom. Nebrojeno puta smo sedeli i otvoreno razgovarali o toj temi. Sada uspevam da ostanem pribran“.

Kako je to nekada izgledalo, slikovito je opisao Kejsi Kurtis, Raonićev trener iz mlađih dana.

„Nemam adekvatnu reč da opišem Miloševo tadašnje ponašanje na terenu. Bio je ’prilično eksplozivan’, da upotrebimo blaži termim. Na jednom meču je imao izliv emocija posle bukvalno svake greške, ali je tada ipak pobedio“.

Još u mlađim kategorijama nije bio dovoljno snažan da se nadmeće sa suparnicima i, uprkos vidnom poboljšanju, to ostaje jedan od glavnih nedostataka u njegovoj igri.

Kada bi za nijansu unapredio kretanje, ne bi bio prinuđen da napada i iz nerezonskih pozicija, već bi omogućio sebi da postepeno gradi situaciju za odlučujući napad. To bi mu npr. u dvoboju sa Fererom bilo od neprocenjive važnosti.

Raonićeve igre pokrenule su pravu euforiju u teniskoj javnosti. Mats Vilander, stručni komentator Eurosporta i nekadašnji prvi teniser na svetu, propisno je nahvalio mladog Kanađanina rekavši da se kreće bolje od Džona Iznera (što, doduše, nije neki podvig) i da ima kvalitetne udarce sa osnovne linije koji daju potporu neverovatnom servisu.

Teniski analitičar Stiv Tignor najavio ga je kao potencijalnog osnivača „Samprasove škole tenisa“, još neki su se oglasili hvalospevima, a ushićenje nije ništa manje ni u raspravama na različitim forumima.

Po mom mišljenju, to je preterano. Raonić nesumnjivo ima predispozicije da postane Top10 teniser, ali Ozi open je njegov tek prvi uspeh u karijeri i ne treba se zaletati.

Postavlja se pitanje kontinuiteta, koji je ključan u postizanju još boljih rezultata, a Kanađanin je sklon oscilacijama u igri. Drugo, njegov stil igre je visokorizičan i te oscilacije imaju pogubne posledice – pravi greške u serijama jer nije u mogućnosti da odbranom dođe do poena.

Treće, što je donekle i logično, igra mu previše zavisi od servisa. Nisam siguran koliko bi nesporno snažni forhend bio precizan kada ne bi kao oslonac imao servis, a biće dana i kada početni udarac neće biti na potrebnom nivou. Četvrto, u Melburnu je Raonić bio rasterećen i tek treba da vidimo kako se snalazi pod pritiskom.

Analizu igre 18-godišnjeg Bernarda Tomića pročitajte ovde, a narednih dana očekuje vas tekst o Novaku Đokoviću, rekapitulacija Ozi opena itd.