Nemci su konačno osvojili London

Junak Vemblija postao je Arjen Roben, koji je asistencijom i golom konačno prešao granicu između gubitnika i heroja. Bajern je osvojio svoju petu krunu, a Borusija izgubila prvo finale.

Čast Srbije je na dostojan način branio Neven Subotić, koji je sa nekoliko sjajnih intervencija, uključujući i izbacivanje lopte sa gol linije, bio jedan od zapaženijih učesnika. Međutim, nije stigao do trofeja.

Od prve posete Londonu ne očekujete da ćete oko sebe videti samo gomilu Nemaca sa 'beksom' i 'hajnekenom' u rukama, niti da ćete slušati samo vas, das, uber, i slično. Ali tako je bilo tokom proteklog vikenda na Temzi.

foto: B92/AK

Nemci su priredili karnevalsku atmosferu na centralnim ulicama Londona, od Vestminstera, preko Trafalgara do Pikadili cirkusa, sve je bilo 'nemačko'. Kažem nemačko jer su svuda bili navijači oba tima, jedni pored drugih.

Doduše, u centru pažnje bile su "žuto-crne" nijanse navijača Borusije, kroz koje su se provlačile "crveno-bele" bavarske tačke. Neposredno pre finala šokiralo me kada sam pročitao da su se navijači dva tima sukobli ispred stadiona.

Pitao sam se gde se to dogodilo, nemoguće ispred Vembija, nemoguće u Londonu. Pa oni su pevali jedni pored drugih ispod Big Bena, jedni druge fotografisali, zajedno pili pivo i pevali svako svoje pesme.

foto: B92/AK

Dok je mali orkestar iz Minhena držao mini koncert ispred jednog ulaza na Vembliju, među nekoliko desetina okupljenih bilo je i navijača u dresovima Borusije. Ni jednog poprekog pogleda, ni jedne prozivke, opaske, vike. Ništa.

Svako je gledao svoja posla i pevao svom timu. Zamislite to kod nas, zamislite istu situaciju (mada je ravno naučnoj fantastici), da se navijači Partizana i Crvene zvezde druže ispred Vemblija pre meča za ’kralja’ Evrope.

Vembli sam po sebi s polja ne izgleda posebno spektakularno, osim svoje veličine. Ogroman parking, nekoliko gradilišta, velika skladišta, hotel, nekoliko zgrada u staklu, to je ono što ga okružuje. Tako je bar izgledalo iz moje perspektive sa zapadne strane. Ono što je posebno je unutra.

Ulazak na stadion ličio je kao ulazak u muzej. Nema gužve, otkucaš kartu, čovek iz obezbeđenja proveri imaš li šta u jakni i to je to. Mogao sam da biram šta ću da unesem sa sobom, a ja očekivao da će da me maltretiraju zbog dve kovanice u novčaniku.

Nakon nekoliko minuta vožnje pokretnim stepenicama stiže se do ogromnog hola koji okružuje celi stadion i iz koga se ulazi na tribine. Na svakom koraku su štandovi brze hrane koji su očigleno imali samo jedan cilj, da stimulišu britansku ekonomiju.

Mala pica (nešto deblje testo sa kecapom i kačkavaljem) i kutija piletine ili ribe sa krompirom (chicken/fish and chips) uz standardnu koka-kolu iznosila je 11 funti – oko 15 evra. Rusima to nije smetalo. Iznenadilo me što nije bilo štandova sa suvenirima.

Ipak, sve to nije ostavili poseban utisak na mene, samo sam želeo da stignem na tribune. Brzi prolazak kroz tunelčić i konačno – Vembli, istinski hram fudbala.

foto: B92/AK

Nisam znao šta da očekujem od svog mesta, na trećem, poslednjem nivou, svega 30-ak redova od vrha. Iako veoma visoko pozicioniran, bio sam skoro na sredini tribine, ispod sebe sam imao perfektan pogled na teren, a oko mene ogromne tribine koje su postepeno popunjavali navijači u žutim i crvenim dresovima.

Oko 90 minuta kasnije konačno sam dočekao ono što sam toliko iščekivao. Desetominutni uvod u meč Englezi su organizovali naravno u svom duhu, kao pregled srednjevkovnog obračuna dve vojske, nakon koga su terenom dominirali grbovi Borusije, Bajerna i Lige šampiona, sve sa zastavama timova koje su visile sa svodova stadiona.

Meč vam neću opisivati, mogli ste da vidite što i ja, oba tima izuzetno motivisana da što pre daju gol nisu oklevala da napadnu, Borusija očekivano preko Rojsa i Levandovskog, a Bajern sa mnogo pasova preko Robena i Riberija koji su tražili Mandžukića. Na kraju tri gola i Arjen Roben koji je konačno prešao tanku granicu izmeču gubitnika i junaka.

foto: B92/AK

Uzbuđenje zbog prisustvovanja jednom takvom spektaklu malo je ugroženo zbog atmosfere, odnosno razočaranja u istu. Da li što sam navikao da na našim stadionima, bar na "večitom" derbiju grmi sa svih strana, ili zbog veličine stadiona, nisam bio oduševljen onim što je pokazalo 50.000 navijača dva tima (ostalih 35.000 ’neutralaca’ među kojima sam bio i ja ne računam).

Pesme jesu trajale tokom većeg dela meča, ali uz mnogo prekida, te uz mali broj uključenih navijača. Tek je po nekoliko hiljada najvatrenijih koji su bili smešteni direktno iza golova pevalo je zajedno, dok su ostali uglavnom bili koncentrisani isključivo na teren, uz povremeno uključivanje u navijanje.

Tek nakon poslednjeg zvižduka sudije Nikole Ricolija Bavarci su propisno zagrmeli i konačno uneli pravu atmosferu na fudbalski stadion. Dok su igrači Bajerna slavili, niko nije napuštao tribine, čak ni navijači Borusije. Tek nakon dodele trofeja Vembli je polako počeo da se prazni. Sve u svemu, jedinstven je osećaj prisustvovati finalu Lige šampiona, posebno na stadionu kao što je Vembli. Možda sam očekivao previše od navijača koji su se okupili sa raznih strana na stranom terenu, pod pritiskom želje da njihov tim slavi. Ali, svakako nisam razočaran onim što sam video i osetio.

Jedva čekam novu sezonu i nadam se prisustvu novom finalu, ovaj put na "La Lužu" u Lisabonu sledećeg maja.

foto: B92/AK

.

.

foto: B92/AK

.

foto: B92/AK

.

foto: B92/AK

.

foto: B92/AK

.

foto: B92/AK

.

foto: B92/AK

.

foto: B92/AK

.