Pre četiri decenije zaigrao je Najveći

Legendarni Argentinac, 'El Pibe' je sa profesionalcima prvi put zaigrao u dresu Argentinos Juniorsa, deset dana pre 16. rođendana.

Maradona je rođen 30. oktobra 1960. godine u predgrađu Buenos Airesa Lanusu, ali je odrastao u Vilji Fiorito – jednom od najsiromašnjih predgrađa prestonice Argentine.

Braća Ugo i Lalo takođe su bili profesionalni fudbaleri, pa ni ne čudi da mu je bilo potrebno toliko malo vremena da pokaže da je preodređen za fudbal. Prvi put je zaigrao sa lokalnu Estelja Rohu, pre nego što je postao kapiten 'Los Caboliltasa' (Mladi luk), mladog tima Argentinosa.

Upravo ga je na terenima u rodnom kraju primetio jedan od skauta tima sa stadiona koji danas nosi njegovo ime. Idoli su mu bili čuveni Brazilac Rivelino i legendarni Džordž Best iz Mančester Junajteda, dok na jednom od najranijih snimaka govori kako mu je cilj da postane najbolji igrač sveta i donese 'Gaučosima' 'Boginju' sa Mundijala.

Nepunih mesec dana posle debija upisao je prvi pogodak u seniorskoj konkurenciji, da bi u narednih pet godina zabeležio 182 meča u crveno-belom dresu uz učinak od 129 golova i 42 asistencije.

Getty Images

Imao je samo 20 godina, a već je na stolu imao ponude gotovo svih argenitnskih velikana. Najkonkretniji je bio River Plejt, ponudivši mu ugovor koji bi ga načinio najplaćenijim igračem 'Milionera', ali on nije želeo na 'Monumental', već samo u Boku Juniors – klub za koji je navijao od rođenja.

I, tako je i bilo – u februaru 1981. godine postao je novi član kluba sa 'Bombonjere', da bi istog meseca postigao dva gola na debiju. Iako je u Boki proveo samo godinu dana, najviše zbog sukoba sa trenerom Silviom Marcolinijem, to mu nije zasmetalo da postane apsolutni ljubimac navijača.

Predvodio je ekipu do titule, svoje jedine u Argentini, a navijači posebno pamte njegov prvi pogodak u Superklasiku, kada je pogodio mrežu pošto je predriblao Alberta Tarantina i golmana Filola.

Posle prolaska kroz sve mlađe kategorije i nastupa na Svetskom prvenstvu u Španiji 1982. godine, Barselona je objavila da je oborila svetski rekord i za 7,6 miliona dolara dovela najtalentovanijeg igrača sveta. U Kataloniji je takođe kratko zadržao, dve godine, postigavši 33 pogotka na nešto manje od 50 susreta – i osvojivši za to vreme Kup kralja, Liga Kup i Superkup Španije.

Kao i mnogo puta kasnije, to mu nije predstavljalo problem da uđe u istoriju. Ostaće upamćen kao prvi igrač 'Blaugrane' kome su navijači ljutog rivala Real Madrida aplaudirali na sred Santijago Bernabeua, na šta su kasnije uspeli da ih nateraju samo još Ronaldinjo Gaučo i nedavno Andres Inijesta. A, kako i da mu ne aplaudiraju kada je obišao Agustina, stigao do gol linije i potom sačekao da Huan Hose završi u reklamama, pre nego što je ćušnuo loptu praznu mrežu... Međutim, već tada je njegov stil igre, ali i temperament u istoj meri, počeo da utiče na njega. Protivnici su ga bukvalno tukli iz nemoći da mu oduzmu loptu ili ga prosto zaustave, dok je kontroverznim ponašanjem van terena dovodio u pitanje svoju profesionalnost. Ali ni to nije moglo da naruši njegovo ogromno, urođeno, fudbalsko znanje, dok se isto ne može reći za hepatitis koji je zaradio, kao i duel sa defanzivcem Atletik Bilbaa Andonijem Gojkočeom – koji mu je divljačkim startom slomio zglob.

Iako mu je u jednom trenutku i karijera bila ugrožena, uspeo je da se u potpunosti oporavi i vrati na teren pre početka sledeće sezone, ali ne i da se privikne na igru na Pirinejskom poluostrvu. Do kulminacije je došlo u finalu Kupa kralja 1984. godine, takođe protiv Baskijaca na Bernabeuu.

I, ponovo je Gojkočea bio taj čiji je start podigrao 'temperaturu' na terenu. Susret se na kraju završio minimalnom pobedom Bilbaa, ali je tek tada atmosfera došla do usijanja. Posle batina i gomile uvreda sa tribina da je homoseksualac odlučio je da se obračuna sa protivnicima, najpre udarivši Migela Sosu glavom, odnosno njegove saigrače laktom i kolenom.

Zatim se našao se u krugu igrača Atletika, Gojkočea – poznatiji kao 'Mesar iz Bilbaa' – šutnuo ga je u grudi, što je bio i definitivni znak za početak haosa – pred očima kralja Huana Karlosa, 100.000 gledalaca i 'pola' Španije pred malim ekranima. Nasilju svakako nije mesto na terenu i oko njega, ali se tada moglo uvideti da je Dijego isti i na travi i van nje – beskompromisan.

Na kraju svega, 60 ljudi moralo je da zatraži pomoć lekara, a Maradona transfer. Ljudi iz kluba izgubili su strpljenje, iako je i pored povreda i svega imao impozantan učinak. Ljude iz Napulja ništa od toga nije zanimalo – već su sa izdvojenih 10,5 miliona dolara ponovo oborili svetski rekord.

Tanjug/AP

Na 'San Paolu' dočekalo ga je 75.000 navijača, koji su ga, kako je kolega novinar sa 'Čizme' opisao, dočekali kao spasioca. Kako su navodili, nije bilo bitno što su kuće, škole, autobusi ili bolnice u katastrofalnom stanju, jedino je bilo važno to da imaju Maradonu.

Nisu pogrešili, nimalo kada govorimo samo o fudbalu. Bio je simbol 'ustanka' siromašnog juga Italije protiv aristokrata sa severa, igravši najbolji fudbal karijere podno Vezuva. Predvođeni njime Napolitanci su osvojili svoj prvi Skudeto, a posebno su bile impresivne njegove partije protiv najvećih, i to u njihovom dvorištu. Atmosferu u Napulju tih dana dosta je teško opisati, mada se čini da su navijači Napolija u tome uspeli samo jednom rečenicom na zidinama gradskog groblja.

'Niste svesni šta ste propustili'.

Još jednom je uspeo da završi trku ispred Milana i Juventusa, dva puta je bio drugoplasirani, osvojio je i Kup i Superkup u plavom dresu, ali se kao jednako važan ističe i trofej Kupa UEFA 1987. godine.

Na 202 meča 95 puta bio je strelac, 51 put asistent, opet – nikakve brojke i trofeji ne mogu da dočaraju koliki je njegov uticaj u stvari bio. Nešto najbliže je možda kulturološki fenomen, čoveka koji je sa brojem deset na leđima, koji je po njegovom odlasku povučen iz upotrebe, uspeo da stekne status božanstva. Nekog ko je svojim fudbalskim znanjem uticao na grad o gotovo milion ljudi, pišući istoriju i čineći živote ljudi boljim, srećnijim. Nije ni čudo da se i danas sve zaustavlja u sekundi kada stigne u grad.

Još jedna stvar. U svakom lokalu, prodavnici, firmi samo dve stvari su obavezne – Maradonina i slika pape. Kokainska zavisnost i psihički problemi sve više su uzimali maha, da bi najnižu tačku svog života i karijere dosegao 1990. godine, kada je susependovan na 15 meseci zbog pozitivnog doping testa na 'praškastu' supstancu na Mundijalu u Italiji.

Do kraja karijere nastupao je još za Sevilju, Njuels Old Bojs i svoju Boku, pre nego što se pred krcatom 'Bombonjerom' sa suzama u očima, okružen svojom decom, velikim brojem prijatelja, velikana najvažnije sporedne stvari na svetu, rodbine i roditelja oprostio od jedine stvari koju je voleo više od Boke.

"Lopta nije ljigava", samo je jedan citat iz legendarnog govora koji je jedva održao, a onda iz sveg glasa zapevao 'Dale dale dale Boca' sa 60.000 ljudi.

Za večnu slavu bilo je i više nego dovoljno sve ono što je uradio za vreme klupske karijere, ali šta tek onda reći za Mundijal 1986. godine u Meksiku? To Svetsko prvensto ostaće upamćeno kao jedino na kom je jedan čovek sâm doneo najvažniji trofej u istoriji fudbala svojoj domovini. Podvig veći i od borbe sa čuvenim 'holandskim' 'rosonerima', Platinijevim 'bjankonerima' ili 'nemačkim' Interom.

S kapitenskom trakom na ruci najpre je predvodio zemljake do prvog mesta u grupi – sa tri asistencije protiv Južne Koreje i golom protiv Italije. Usledio je duel sa Urugvajem i asistencija Paskuliju za zakazivanje jednog od najepskijih okršaja u istoriji fudbala. Zbog rata oko Foklandskih ostrva, koji se uporedo odvijao, susret sa Englezima bio je sve samo ne sportski događaj, a Maradona se potrudio da im 'vrati' za sve.

Getty Images

U tih devedeset minuta na stadionu Asteka moglo se videti sve ono zbog čega je Dijego po mnogima apsolutno najveći i najbolji fudbaler svih vremena – obe strane njegovog karaktera. Prvi gol važi za najkontroverzniji u istoriji fudbala, pošto je Pitera Šiltona savladao rukom, praveći se da je sve regularno, istovremeno pokazivajući saigračima da ga prate u slavlju, ne bi li sudija nešto posumnjao.

Ako je prvi pogodak bio nečastan i 'prljav', onda je drugi, samo četiri minuta kasnije, bez i trunke nedoumice najbolji ikada postignut na fudbalskom igralištu. Povukao je loptu sa centra, pretrčavši pet igrača 'Gordog Albiona' pre nego što je isto učinio i Šiltonu – i iz jedanaestog kontakta sa loptom pogodio mrežu.

"Dijego mi se izvinio posle drugog gola. Video me je usamljenog na drugoj stativi, sve vreme tokom trka, ali mi je rekao da nije mogao da pronađe prostor da mi doturi loptu. Bio sam uvređen, iskreno da vam kažem. Uvredio mi je profesiju. Zamislite, usred takvog prodora on je imao vremena da pogleda i vidi gde sam ja?! Ne postoji igrač koji može da se uporedi sa njim. On je poseban. Jedan jedini. Neponovljiv", rekao je Horhe Valdano.

U polufinalu je ponovo sâm, sa dva gola, porazio Belgijance, da bi u velikom finalu protiv Zapadne Nemačke stao u službu tima. Nemci nisu mogli da ga zaustave, a to što su se koncentrisali isključivo na njega u stvari je i rešilo borbu za trofej (3:2).

Ako je i bilo dileme, od tog trenutka Dijego Armando Maradona bio je 'papa' lično za svakog Argentinca. Nije bilo bitno čiji ste navijač bili, Maradona je bio nedodirljiv.

Getty Images

Kada ga je nezrdrav način života umalo koštao prerane smrti jer je zbog viška kilograma upao u komu, u Buenos Airesu i celokupnoj Argentini takođe je sve stalo. Ništa nije bilo važno, ni ekonomija, ni rat, ni kriminal, ni svakodnevni problemi – Dijego "nije smeo" da umre. Ljudi su kampovali ispred bolnice, kao i na trgovima širom zemlje, paleći sveće i lepeći njegove slike, čekajući pozitivne vesti. Na kraju je sve ispalo dobro, a oduševljenje kada se pojavio na prozoru moglo je da se meri s onim kad je dao drugi gol protiv 'Tri lava'.

Za kraj, igru čoveka koji sa Peleom deli titulu najboljeg igrača svih vremena nemoguće je opisati, barem ne u ovakvom kratkom osvrtu na njegov život i karijeru.

Klasična 'desetka' od 165 centimetara i jedva nešto preko 60 kilograma koja je mogla sve – da pogodi šta poželi, bio to saigrač ili sam ugao gola, da dribla, da povuče loptu, da je sačuva, da stvori šansu i gol ni iz čega... Jedan od onih malobrojnih koji su bili u stanju da one najveće mečeve reše 'odvezanih' kopački. Besprekorna tehnika dozvoljavala mu je da u delo sprovede sve što poželi, a nisko težište da i nekoliko protivnika ostavi na 'raskrsnici', pre nego što zatrese mrežu.
U sve dužno poštovanje prema onim momcima koji danas igraju fudbal, ali da su trpeli 'batine' koje je on dobijao tokom samo jednog meča, u vreme kada je klizeći iz sve snage, s dve noge, u visini kolena bio potpuno 'normalna' stvar. Verovatno posle dve sezone ne bi mogli ni da hodaju, a kamo li da igraju fudbal.

Iako ga nikada nisam gledao uživo, što uz slušanje Džimija Hendriksa i B.B. Kinga verovatno nikada neću prežaliti, za mene je najveći i nikada neće postojati veći i bolji igrač. Nikada. Uostalom kako i kaže ona pesma 'Gaučosa' ili Prti Be Gea, ako vam je bliže...

"Brasilero, brasilero... Que amargado se te ve, Maradona es mas grande, es mas grande que Pele".

"Brazilci, brazilci... Da li nas čujete, Maradona je mnogo bolji, mnogo bolji od Pelea". Nemanja Đorđević (@ElGrandeDiego)