Vidić: "Da Srbija ne igra, ne bih gledao SP"

2008. su počele kvalifikacije, kako si ti tada gledao na sve to, novi početak, novi selektor... Da li je bilo straha?

„Nisam razmišljao u tom smeru na početku kvalifikacija. Sigurno da su nam prve utakmice pomogle da napravimo dobru atmosferu, a posle je sve išlo svojim tokom. Reprezentacija na početku nije bila atraktivna, bili smo svesni da ćemo svojim igrama i dobrim rezultatima privući i publiku. Sigurno da je i dolaskom selektora atmosfera opet bila pozitivnija. Atmosfera je bila dobra u samoj reprezentaciji, to se potom reflektovalo i u medijima i samim tim je i publika počela da dolazi na stadione.“

Da li misliš da ste stvorili novi kult reprezentacije? Zbog rivalstva Zvezda-Partizan, reprezentacija je donekle bila zapostavljena, a ovaj sada tim je sve to promenio. Da li se osećaš kao neko ko je stvorio taj novi kult reprezentacije?

„On se ne pravi za godinu dana, treba mnogo više vremena da prođe da bi se napravio kult reprezentacije, i jedan uspeh ili neuspeh ga neće promeniti. Sigurno da je ovo neki početak stvaranja kulta reprezentacije, ne samo fudbalske, već i generalno, igranja za reprezentaciju. Mislim da smo mi svojim odnosom pokazali koliko nam znači da igramo za reprezentaciju. Sada, da li ćemo napraviti uspeh ili nećemo zavisi od mnogo stvari, ali po meni je sam odnos, pristup tome, intoniranje himne, atmosfera na tribinama... Sve to pravi kult reprezentacije, a ne samo rezultati“.

Koliko se razlikuje odnos koji imaš pred izlazak na teren u dresu reprezentacije u odnosu na izlazak na teren u dresu Mančestera, ili recimo Spartaka, Zvezde...

„To što igraš za svoju zemlju. To je vrhunac jednog sportiste. Moram da priznam da je drugačije, jednostavno, tu si odrastao, igraš za svoj narod i moram da priznam i odlaskom u inostranstvo da sam postao veći patriota nego što sam bio dok sam bio tu, video sam kako ljudi uopšte gledaju na igranje za reprezentaciju, kakav im je kult reprezentacije i osečao sam odgovornost da svojim ponašanjem, kao i ostali igrači koji igraju u inostranstvu, treba da stvaramo osećaj i narodu i medijima šta znači igrati za reprezentaciju. Prvo nama, potom to i da reflektujemo na njih“.

Da li te to možda malo i opterećuje? Taj nacionalni pritisak?

„Pa, ja sam navikao da igram pod pritiskom. Igrao sam u Zvezdi, veliki klub od kojeg se uvek očekuje da osvaja trofeje, da u njemu budeš najbolji, da budeš prvi i da igraš dobro. Tako je isto bilo i u Spartaku i sad au Mančesteru, sada i u reprezentaciji. To me prati kroz karijeru, i iskreno mi i prija taj pritisak. To mi nekako daje pozitivnu energiju i koncentraciju da budem na svakoj utakmici maksimalno spreman i da dam svoj maksimum“.

Ti si u karijeri dok si igrao za nacionalni tim slušao i himnu „Hej, Sloveni“, kao i sada „Bože pravde“. Kakav je osećaj igrati za reprezentaciju države kojoj se tada nazirao kraj i sada?

„Meni je osećaj bio isti. Ja sam uvek znao za koga igram. Sigurno da, dok se intonira himna, kada se zviždi i kada se peva nama igračima nije isto, ima tu i pozitivnog i negativnog od strane navijača. Mislim da je svima nama ta prošla himna bila neki gorak ukus u grlu, ali mi igrači smo uvek znali za koga igramo. Tako da, sigurno da je sad drugačija atmosfera, sada je druga i himna i mi igramo za Srbiju, motiv je veliki, atmosfera je bolja i na tribinama i oko same reprezentacije u medijima, opet ima nekog uživanja u samom igranju. Kada dođeš na utakmicu svestan zvižduka pred početak, kada se završavala državna zajednica Srbije i Crne Gore, sigurno da je bilo drugačije“.

Početak kvalifijacija, Farska Ostrva. Kakav je to bio osećaj, pred neku takvu utakmicu, za koju se zna da je moramo dobiti, ali onda treba i igrati...Kako ti je izgledao taj debi u kvalifikacijama?

„Iskreno, očekivali smo pobedu, igrali smo kod kuće i prva utakmica je uvek izuzetno važna... Znali smo koliko nam znači, pogotovo što smo u prethodnim kvalifikacijama znali protiv takvih timova da gubimo bodove, dok smo protiv jačih timova igrali bolje, i s te strane smo imali pritisak te prve utakmice. Ali, ipak, to je sve išlo periodično, a ja ne volim da se osvrćem na događaje koji su iza mene, volim samo da gledam napred. Sada kada se setim svega toga, sigurno da je bilo pritska i da je pobeda bila imparativ, ali to je ujedno i ono što čini da igraš bolje i da tokom čitave utakmice držiš koncentraciju“.

Kako si se osećao posle poraza u Parizu?

„Izgubili smo protiv Francuske i sigurno da nije sramota izgubiti od takve neke reprezentacije. Sigurno da smo se trudili da na tom meču igramo napadački fudbal., nismo hteli da se branimo i ekipa koju smo tada izveli je veoma želela da igra, mislim da smo primili dva čudna gola. To je ono što pamtim i što me je činilo nezadovoljnim, ali nismo mislili da je to kraj. Svesni smo bili i da smo imali utakmicu protiv njih u Beogradu i da je do kraja kvalifikacija ostalo još mnogo, tako da se nismo brinuli. Svesno smo bili i da je naša reprezentacija često padala na malim utakmicama, tako da nismo bili mnogo razočarani“.

I nama na stadionu je delovalo kao da je to samo bio peh do tada neugrane ekipe koja je pokazivala strašan potencijal...

„Moram da priznam da smo mi veorvali u generaciju koju imamo. Imali smo igrače koji su došli iz mlade reprezentacije željni dokazivanja, koji mogu da igraju fudbal, a naš stil igre u ovim kvalifikacijama dosta se razlikovao od stila igre koji smo imali u kvalifikacijama za SP u Nemačkoj 2006. Mislim da sada igramo ofanzivnije, da postižemo više golova i znali smo da ćemo biti efiksniji nego što smo bili. Da li će ti biti dovoljno da se plasiramo na SP nismo znali, imali smo i Rumuniju i Francusku u grupi i nismo bili prvi favorit za odlazak u Južnu Afriku. Ralno, sâm plasman je vekliki uspeh, pokazali smo kvalitete i sada u sledećem periodu moramo da se trudimo da ga što bolje iskoristimo, a po meni to bi bio plasman u sledeći krug“.

Koji je bio prelomni meč u kvalifikacijama?

„Možda Rumunija u Konstanci. Težak teren, teško gostovanje, izuzetno čudna utakmica, mislim da je to meč gde sam veorvao da ćemo se plasirati na SP“.

Francuska u Beogradu?

„To je došlo posle. U Rumuniji sam već imao utisak da ćemo se plasirati. U Beogradu je bila velika utakmica, ali tu smu uvek imali dobar bilans protiv velikih reprezentacija, retko smo gubili, uglavnom smo imali pozitivan rezultat. Imao sam osećaj da nećemo izgubiti i da će nam rezultat ići na ruku“.

Šta si pomislio kada si video da će biti penal za Srbiju?

„ Ništa, igrao se 10. minut, bilo je tu još 80 minuta da se igra. Nekako nikada ne razmišljam šta će sledeće biti, već se koncentrišem na situaciju koja je predamnom, a nisam razmišljao „šta ako“... Nikad nisam razmišljao unapred i samo sam išao od utakmice do utakmice, od trenutka do trenutka. Sigurno da je to bio dobar početak utakmice, penal i crveni karton, ali se ispostavilo da utakmica nije bila laka“.

Šta misliš da se Milijašu motalo po glavi u trenutku izvođenja penala?

„Sigurno da mu je bilo teško. Bio je to veliki pritisak na njemu, iako je dobar izvođač penala u teškim trenucima, baš zbog tih stvari koje ti prolaze kroz glavu, moglo je da se desi da uradi nešto što možda ne bi uradio u normalnim okolnostima, protiv neke druge ekipe. On je odlično izveo penal i olakšao nam situaciju u tom trenutku, ali opet na kraju nije bilo tako“.

Koja ti je prva asocijaca kada pomisliš na Ganu? U trenutku kada veliki broj afričkih fudbalera igra u Engleskoj, protiv mnogih si i igrao...

„Imam utisak da jednostavno mediji i narod u zemlji od nas očekuju da mi lako prođemo tu grupu. Ja, opet, mislim da grupa nimalo nije laka, Gana je kvalitetna reprezentacija, bila je prvak sveta sa svojom U21 ekipom, imaju kvalitetne igrače koji igraju u Engleskoj i Italiji. Nemačka je standardno dobra na SP i EP, tako da u razgovoru sa igračima iz ekipe i medijima u Engleskoj, svi ocenjuju da naša grupa nije nimalo laka. Ne mislim ni samo na Ganu, već i na Australiju, jednu fuzićki jaku reprezentaciju koja zna šta hoće i ima dobar bilans na SP“.

Kako bi ocenio Esjenov uticaj na ostatak ekipe? Da li tako veliki igrači, koji su bolji od većeg dela reprezentacije, mogu da prenesu svoju viziju na ostatak ekipe?

„Nikada se nisam opterećivao drugima. Uvek sam voleo da gledam svoju ekipu i sebe i da budem bolji, kao i reprezentacija. Kao što sam već rekao, treba da gledamo sebe i da pripreme dobro iskoristimo. Ne treba mnogo da razmišljamo o drugim reprezentacijama, jer verujem da možemo doći do plasmana u sledeći krug ako budemo radili na sebi, ali ne i ako bduemo gledali kako i šta rade drugi. Mi treba da izgradimo stil i da se druge repezentacije prilagođavaju nama, a ne mi njima. Jednostavno, to je kult reprezntacije, mislim da prethodnih godina nismo imali izgrađeni stil, menjali smo se od meča do meča. Mislim da to treba da se promeni i da imamo neki sistem po kome se igra, ne samo u A timu, već i u mlađim kategorijama, tako da i mladi igrači imaju uvid u sistem i na kojoj poziciji bi mogli da igraju jednom kad zaigraj za A tim, da znaju šta se očekuje od njih. To je ono što bih ja voleo i onako kako ja gledam na fudbal i reprezentaciju, a ne kako igraju Gana i Australija. Više volim da gledam sebe i u svoje dvorište“.

Kakav je Esijen kao igrač?

„Dobar (smeh). Igra za Čelsi, očigledno da je veliki igrač. Čelsi je ove sezone bez njega izgubio dosta bodova, tako da je očigledno da je bitan za ekipu, ali po meni jedan igrač ne čini tim. To nije cela ekipa, ima tu još deset fudbalera. Mislim da je jedan od najboljih veznih igrača na svetu“.

Za Nemce nas veže očajna istorija u međusobnim mečevima. Kako sada gledaš na to?

„Oni su imali neku viziju kako žele da vide reprezentaciju na SP, znaju svoje protivnike već dva meseca i sigurno imaju vremena da se spreme za to. Nemačka ima izgrađen stil, šablon koji prate, vredna i radna ekipa koja, moram da priznam, nema veliki broj istaknutih individualaca, ali zato kao ekipa deluju impresivno“.

Ne znam da li znaš da su Australijanci prodali najviše karata...

„ Meni to ne smeta, samo mi daje još jedan motiv da budem bolji, Nemam pritisak punog stadiona i publike, veorvatno što sam već navikao na sve to. Već nekoliko godina igram fudbal na visokom novou, i mislim da se možda samo ne bi snašao pred praznim tribinama. Pune me motivišu“.

Koliko je ekipa Australije sada drugačija u odnosu na tim od pre neke četiri godine?

„ Australijanci imaju nekoliko igrača koji sada igraju u Engleskoj. Opet ponavaljam, mislim da će ta utakmica možda biti teža nego protiv Gane. Ne sviđa mi se što svi mediji nekako potcenjuju i Ganu i Australiju, dok samo priznaju Nemačku. Sam plasman na SP nije mala stvar, mi kao reprezenatcija ne smemo sebi da priuštimo aroganciju, da odemo na SP i sebe stavljamo kao favorite da prođemo u sledeći krug. Treba da poštujemo sebe i imamo samopouzdanje, ali ne treba da idemo previše optimistično i pravimo euforiju. Treba da zadržimo svoj mir, odemo na utakmice i pružimo svoj maksimum“.

Da nema Srbije na Mondijalu, za koga bi navijao?

„Ne bih ni gledao Mondijal (smeh). Ne bih imao reprezentaciju za koju bih navijao, nisam razmišljao o tome. Šalu na stranu, gledao bih neke utakmice, ali samo da vidim kakav ko fudbal igra. Kamerun je jedne godine igrao fenomenalan fudbal i tada sam voleo tu reprezentaciju, posebno zbog napadača. Verovatno bih gledao neku utakmicu, i ako bi mi se svidelo kako igra neka reprezentacija, navijao bih za nju“.

Ko je tu najbliži da osvoji SP?

„Nikada nisam voleo favorite. Nikad nisam navijao za ekipe koje su favoriti. Uvek sam voleo neke manje reprzentacijeod kojih se nije očekivalo da osvoje SP da odu u završnicu. Na papiru su Španija, Brazil i Argentina glavni favoriti. Stavio bih i Engelsku, ali oni godinama unazad nisu pokazali da igraju dobro na velikim takmičenjima, mislm da nikada nisu mogli da se izbore sa pritiskom. Čini mi se da sa Kapelom imaju veću šansu“.

Šta kažu tvoji saigrači na šanse Engleske i Srbije?

„Oni očekuju isto što i ja i misle da se možemo plasirati u sledeći krug i napraviti povoljan rezultat. Sve je moguće, a to znaju i oni. Njihov cilj je da dođu do polufinala, a posle je sve moguće. Svesni su i oni da ni njima neće biti lako, a pogotovo što su to godinama unazad pokazivali. Ipak, oni veruju, isto kao što i ja verujem u svoju reprezentaciju“.

Da li ti je neko pričao nešto konkretno, Rio, Runi...?

„ Tu su sve priče o repezentaciji, s neke strane možda i ranije nego što bi trebalo mediji, igrači, svi se već spremaju za Mondijal, razmišljaju o utakmicama, a i o porodicama, koga će gde smestiti, koga će uopšte voditi iz familije, dosta se o svemu priča“.

Koliko si se kao mali interesovao za Mondijal?

„Samo kad je igrala naša reprezentacija. I, naravno, skupljanje sličica, više samo da popunim album, nego zbog igrača. Pratio sam sva veća tamičenja, ne mogu da kažem da sam gledao sve mečeve, ali, kao što sam već rekao, kad me neka ekipa privuče, onda je i pratim više“.

Kog se prvog SP sećaš?

„Sad su mi se sva sećanja pomešala. Sećam se onog prvenstva u Italiji, kada je Piksi dao gol, znači ’90. Tada sam imao devet godina“.

Kakav ti je onda bio osećaj kada je Piksi dao gol?

„Prelep. Sa tog Mondijala sam čak dobio i dres Dejana Savićevića, jedan njegov prijatelj mi je dao dres. Sećam se da ga nisam prao bar jedno 15 dana, a kada smo ga prvi put potopili u vodu bio je crn kao zemlja. To govori o tome koliko sam voleo fudbal“.

Da li se sećaš tih čuvenih Piksijevih golova?

„Sećam se, sećam se posebno gola protiv Španije. To je bio fenomenalan gol i mislim da smo te godine imali fenomenalnu reprzentaciju, iako je Dejan Savićević tada dosta bio na klupi, što mi je bilo krivo pošto sam ga strašno voleo, tada je igrao za Zvezdu. Tada smo definitivno imali klasu, iamli smo znanje, ali i kvalitet, što opet nekada nije garant za rezultat. Mislim da je fudbal timska igra, da nekad možda neki tim kao Španija ima individualni kvalitet, ali što nije garant uspeha na SP“.

Nas već kao Jugoslavije nije bilo 1994. Da li si i tada pratio Mondijal, budio se noću?

„Tada nisam imao favorita, posle toga je bilo i EP bez nas, koje su još osvojili Danci. Tada mi je bilo mnogo krivo, jer mi prvo nismo otišli, a potom su ga još i Danci osvojili. To mi je bilo nezaboravno. Sada se prisećam svih tih stvari“.

Kako si odreagovao 1998, kada je Mijatović promašio penal protiv Holandije?

„ Iznervirao sam se u trenutku, sada se više i ne sećam. Ipak, ta utakmica mi je bila za nezaborav, mogu samo da zamislim kako su tada igrači osećali, sada sam i sâm igrač i mogu da zamislim kroz šta su prošli. Tada mi je bilo vrlo teško i kao navijaču, a sada se samo nadam da neću ormati tako nikada više da se osećam, ni kao igrač, ni kao navijač“.

Da li se sećaš skupljanja sličica?

„Mislim da nikad nisam popunio ceo album, nikad nisam bio dobar u tim igricama skupljanja i razmene. To mi je ipak bilo uvek interesantno, sada su igrači potpisivali autorizaciju za skupljanje sličica, i to sam sa zadovoljstvom potpisao, jer se sećam te dečije radosti kada sam i ja ti skupljao. Nadam se samo da ih nećemo razočarati igrom“.

Kad smo već kod sličica, da li si mogao da pretpostaviš da ćeš se ti jednog dana naći u albumu?

„ Iskreno, sanjao sam da ću jednog dana igrati za reprzentaciju. Kada si mali, kao dečak, onda sanjaš, da ćeš igrati za Zvezdu, da ćeš davati golove, ući u reprezentaciju... U tom smislu, ja sam svoje snove ostvario. Tu su i pitanju neke ambicije i ciljevi koje postavljaš pred sebe. Bilo je malo nezgodno kada sam ostvario sve snove, trebalo mi je malo vremena da dođem ponovo u fazu ciljeva. I ti ciljevi koje sam tada zacrtao polako su se ostvarivali. Moram da priznam da se u mom slučaju stvarno dosta toga ostvarilo“.

Kakav je bio osećaj kada si prvi put video svoju sličicu u albumu?

„Nisam je ni video, tada već nisam skupljao, mislim da mi je otac prvi pokazao, pošto je on skupljao sličice. Roditelji možda i više uživaju u uspehu dece nego sama deca. Ne znam kako bih sebe opisao, ali ja uvek gledam napred i ne razmišljam mnogo o tome šta se trenutno događa. Sve je nekako išlo redom, prvo Zvezda, onda Mančester, sve ide jedno za drugim i možda nisam imao ni vremena da uživam u takvim nekim stvarima, na primer sličicama. Zato mi se čini da roditelji u svemu uživaju mnogo više nego deca, ja tu samo idem od situacije do situacije, završim jednu utakmicu i nemam vremena ni da uživam u toj pobedi, već odmah razmišljam o sledećoj utakmici. Moram uvek da budem spreman za sledeći meč, jer je uvek sledeći meč najvažnjiji“.

Kako ti je išla ta menjaža sličica?

„Nismo menjali, uvek smo se igrali. Menjao sam sa rodbinom, a više sam uživao u igricama kao što su tapke“.

Kada se priča o Mondijalu, prva je asocijacija Maradona. Kako Englezi gledaju na Maradonu, njegov gol rukom?

„Pa ne znam, ja pričam sa igračima, a on je legenda fudbala i svi pričaju samo najlepše o njemu, njegovoj tehnici i brzini. U toj situaciji ispao je lažov, ali i to mu daje nešto, ima ljudi koji to simpatišu. Niko nije perfektan. Mislim da je on igrački pokazao svoj kavlitet, ljudi se vezuju za njegove utakmice, za Mondijal, ali mlađa deca sada imaju druge idole, Ronalda, Runija, Mesija, Kaku... vremena se menjaju. Mi, starija deca, vezujemo se za Maradonu ili Zidana ili Ronalda Brazilca, ali svako ima nekog svog Maradonu“.

Kako ti sada deluje taj gol rukom, kada se zna da je Maradona prevario ceo svet?

„Nemam nikakvih emocija sada prema tome. Moje emocije su više vezivane za ono za šta sam sâm bio vezan, a nikako nisam bio vezan za utakmicu Argenitna-Engleska, ništa mi nije značila. Sve to stoji, fudbal, zanimljiva utakmica, pričalo se o tome, ali nisam imao nikakve emocije. Vidim da sad pričaju o tome da žele da uključe i video bimove na stadione, tako da bi se takav gol i izbegao, sa druge strane, onda možda ne bi ni bilo takve priče, i možda ni fudbal ne bi bio toliko interesantan“.

Stalno vlada polemika oko toga da li treba voditi žene, decu, porodicu na takmičenja. Kakvo je tvoje iskustvo sa tim i šta o tome misle tvoji saigrači?

„U Engleskoj se dotsa priča o tome, vidim da su podeljena mišljenja. U suštini, niko nije još javno izneo stav, kao recimo Savez Engleske, vidim da su već neki igrači Engleske rezervisali hotele za svoju familiju. Ipak, to nisu isti hoteli u kojima odseda reprezentacija, neće biti toliko blizu, ali svakako će putovati na utakmice, što mislim da je normalno. Ipak, čini mi se da su okolnosti u Engleskoj drugačije, a drugačija je situacija kod nas u Srbiji. Tamo su sve žene fudbalera javne ličnosti i privlače dosta pažnje, čak odvlače pažnju sa muževa. Sa te strane, mislim da se to na njih negativno odražava. Sve je to individualno. Dosta se priča i o bezbednosti u Africi, ali ja najviše volim da se koncentrišem na fudbal. Želim da ne budem toliko daleko od porodice, da mogu da ih vidim, zbog dužine priprema znam da ću dosta dugo biti odvojen od njih, što je možda i bolje zbog te neke bezbednosti, ali bih opet voleo da mogu da ih vidim“.

Kako na sve reaguju devojke i supruge?

„ Ne znam, ja kažem samo u svom slučaju, da moram da priznam da ona razume mene, pošto je ipak ovo SP vezano za mene, a moja familija ne želi da me stavlja u neprijatnu situaciju gde bih ja mnogo razmišljao o njima, a ne bih bio skoncentrisan na teren, pošto znaju koliko mi sve to znači. Mislim da oni isto podržavaju moje razmišljanje, jer je moje razmišljanje zapravo naše razmišljanje“.

Koliko ti je u životnim prioritetima igranje na Mondijalu?

„Meni je ovo možda i poslednji Mondijal, tako da očekujem mnogo. Očekujem da ćemo napraviti neki pozitivan utisak, da ćemo igrati dobar fudbal, da će navijači biti zadovoljni. Ja kad sam bio mali, navijao sam za ekipe koje nisu favoriti, a opet igraju dobar fudbal i voleo bih da mi budemo ta reprezentacija, koja će da igra dobar fudbal. Mislim da smo prethodnih godina uvek igrali na rezultat, neke tvrde utakmice sa malo golova, a ja sam voleo da igram lepe i dobre utakmice u kojima pružamo dobar i lep fudbal. To je moj cilj za SP“.

Šta se desilo te 2006?

„Situacija u zemlji jednostavno nije bila stabilna, savezi su se razilazili, priačlo se ko će igrati za Srbiju, ko za Crnu Goru, hteli mi to da priznamo ili ne, mediji imaju veliki uticaj, možda ne na tim, ali sigurno na javnost. Mislim da mediji moraju da shvate koliko odgovornost imaju, kao recimo mediji u Engleskoj, koji ogroman pritisak stavljaju na reprezentativce. Stavljajući veliki akcenat na njihov privatni život, ne prave atmosferu za uspehe. Ja bih poručio medijima da ne stavljaju veliki pritisak pred ovo SP, ne da pričaju o polufinalu i slično. Dajte da postavimo neki realan cilj, da prođemo grupu, ni to nije loše. Ako se to ne desi, ako ne prođemo grupu, mi nećemo bežati od odgovornosti. To nije uspeh, ali zavisi kako ćemo igrati, da li ćemo pružiti dobre partije, da li ćemo imati sreće, možda nećemo biti dovoljno požrtvovani, ali u to ne verujem. Treba da nekako stvorimo atmosferu da idemo tamo da pružimo maksimum i dođemo do nekog cilja, ali svi zajedno – ne samo mi koji ćemo biti tamo, već i mediji, i narod. Mediji imaju ogroman uticaj i takođe prave kult reprezentacije.

Od Holandije smo 2006. izgubili 1:0. Kako si gledao na tu utakmicu?

„Atmosfera do pre utakmice sa Holandijom je bila odlična, nismo imali problema. Dešavalo se da na nekom treningu bude možda neki jači duel, to je sasvim normalno, ali mi smo od krvi i mesa i svi imamo neki loš trenutak. Ipak, nije bila loša atmosfera i do te utakmice nije bilo problema. Posle tog meča već je bilo problema, možda i zbog samog pritiska medija. Imali smo pred sobom i mečeve sa Argentinom i Obalom Slonovače, svima su te utakmice bile izuzetno važne. Zbog grupe koju smo imali bili smo svesni da će biti izuzetno teško. Posle tog meča atmosfera se pokvarila i bilo je problema, ali to je bilo i vredno iskustvo za igrače, jer smo posle te utakmice umeli da ustanovimo gde je problem i sada znamo kako da eliminišemo taj problem. Svi imaju odgovornost, i ekipa i novinari, i svi moramo da se suočimo sa problemima zajedno“.

Kako si se osećao posle 6:0?

„Osećao sam da nisam smeo da se vratim u zemlju, kao i svi igrači. Ne ponovilo se. Sada kada gledam na to, kada se svega setim, doživeo sam to već jednom, dosta je“.

Kako ti deluje novi selektor? Šta je on to doneo reprezentaciji?

„Autoritet. Mislim da je to i ono što nam je trebalo. To je bilo najbitnije. Sam taj odnos na terenu, mentalitet kakav ima naša reprezentacija, ne samo u fudbalu, već i u svim drugim sportovima, uvek nam treba trener sa autoritetom“.

Koje još vrline ima?

„Autoritet se ne dobija pojavom i dranjem ili motkom. Autoritet se dobija rezultatima i znanjem. To je to, ukratko“.

Kakav je kad se ljuti?

„Znate kako, svi smo mi ozbiljni ljudi, nismo više deca i ne doživljamo ljutnju kao kad smo bili mali. Ne plašimo se ljutnje, i vlada neko poštovanje, koje je izuzetno važno. Nekoga možete da volite ili ne volite, što je i logično, ali morate da imate poštovanja., To je ono što mi treba da imamo u našoj grupi“.

Kako bi uporedio Antića i Fergusona? U odnosu prema igračima i slično.

„Ne znam baš kako bih ih uporedio, drugačiji su. I jedan i drugi imaju autoritet. Sigurno da je Ferguson nešto specifićno, čovek koji je već 24 godine trener nekog kluba kao što je Mančester. Mislim da bi svaki terener voleo da bude na njegovom mestu, a možete samo da zamislite koliko je dobar ako je na tom mestu ostao 24 godine, a toliko ljudi želi njegov posao. Možete samo da nagađate koliko je dobar, koliko je inteligentan, koliko zna o fudbalu i koliko zna o ljudima. Biti dobar trener ne obuhvata samo fudbalsko znanje, već mora da zna kako i sa igračima. Ne možete sa svima da postupate isto, enkoga morate da mazite, a nekoga da grdite. To je nešto što trener mora da ima, a još kad ima i znanje, onda se napravi Ferguson. Sa Antićem radim samo godinu dana, moram da priznam da je autoritet, što je sličnost sa Fergusonom, ali sigurno da vođenje reprezentacije i ekipe nije isto. Ovako manje vremena provodite sa igračima, okupljanja su četiri ili pet puta godišnje, u reprezentativnom fudbalu pre svega je potreban autoritet, pošto znamo da igrači dolaze iz raznih klubova. Svako igra na različit način, drugačije doživljava igru, a selektor svojim autoritetom treba sve to da skupi u jednu celinu. Po meni je u reprezentaciji najbitniji autoritet“.

Hajde da analiziramo naše igrače. Da počnemo od Stojkovića...

„Važno je imati golmana koji ti uliva samopouzdanje. Mislim da Stojkovićev kvalitet nikada nije dolazio u pitanje, samo ono što dolazi u pitanje jeste broj utakmica koje je imao u nogama pred velike mečeve. Što se njegovog kvaliteta tiče, mi igrači nikada nismo sumnjali, a to je najbitnije. Mislim da je golman koji jednostavno voli da učestvuje u igri i da bude prisutan na terenu, ne voli da bude pasivan ni u jednom trenutku“.

Bane Ivanović...

„Profesionalac, fizički besprekoran, po meni jedan od najboljih desnih bekova u svetu. Eto. Ove godine sa Anćelotijem igra drugačiji sistem i mnogo ofanzivnije, dosta razlika rešavamo komunikacijom. Sa njim nema problema, on je jedan od igrača koji je dokazao kvalitet i sa njim u kvalifikacijama nismo imali nikakvih problema“.

Dragutinović, Kolarov...

„Ivica je definitivno igrač sa iskustvom koji će nam sigurno biti potreban na SP, pogotovo u velikim utakmicama. Lune ????, njega izuzetno dobro poznajem i sa njim sam igrao u mlađim kategorijama. On je počeo kao levi bek, a sada može da igra i štopera. Dobro je potkovan taktički, igra u Italiji, dobro je napredovao, Kolarov isto, vidim da ga cela Evropa traži, verujem da će naći klub pre SP i da će pružtii svoj maksimum. Tu je i Obradović, koji je povređen, nadam se da će se i on oporaviti, bio nam je važan šraf u prvom delu kvalifikacija. Subotić je u početku imao problema sa adaptacijom, sada poslednje dve utakmice je igrao izuzetno dobro i da kažem da se navikao na način na koji igramo, i drago mi je zbog njega.

Misliš li da bi on mogao da nasledi Baneta?

„Dobro, Bane igra beka, a on štopera, mlad je igrač i treba da bude za sebe. Ne trebe nikoga da nasleđuje, već treba da igra za sebe i gleda svoju igru. Ni ja kao mlađi nikada nisam voleo da se upoređujem, od svakog igrača sam uzeo ponešto i tako bih savetovao i mlađe igrače. Treba da budu svoji i primer drugima. Mislim da potencijal ima, igra u dobroj ligi i ima samo 21 godinu, odlične fizičke predispozicije, tako da ne vidim zašto ne bi bio veliki igrač“.

A kako bi sebe opisao?

„Iskreno, u medijima vidim sebe kao ratnika, samo mi treba koplje i maska“ (smeh).

Da li postoji nešto što bi promenio?

„ Ima uvek. To je ono što ne bih menja kod sebe, što nikad nisam zadovoljan. To možda neka i opterećuje ljude oko mene, ali definitivno je to nešto što me je teralo da budem bolji i to jedna od osobina koje imam zbog kojih sam tu gde jesam, definitivno“.

Kapiten...

„Deki je definitivno igrač sa iskustvom, može se reći mnogo toga. Nekako imam utisak o njemu kao da uvek mora nešto da pokaže, uvek je na njemu neki pritisak da se dokazuje. Mislim da je teško nositi taj pritisak, ima ogromnu želju da igra za reprezentaciju. Kada vidim njegovu tremu pre neki meč, uvek mu kažem da ne znam kako izdržava. Čini mi se da u Interu nema toliko nervoze kao što ima pred meč u reprezentaciji. I mislim čak da ga to donekle i sputava da u nekim trenucima bude pravi Deki, to opterećenje koje ima na leđima. Suvišno je o njemu pričati. On već toliko godina igra u Italiji, igrao je za Inter, Lacio i uvek bio u prvih 11, mislim da igrači koji se bave bilo kojim sportom znaju šta to znači“.

Kuzmanović...

„Što se tiče Kuzmanovića, kod njega najviše volim to što stalno želi loptu. On je onaj stari tip igrača koji želi da igra fucu“.

Krasić...

„ Direktan, igrač koji jednim potezom može da reši utakmicu. Mislim da je najveće osveženje srpskog fudbala u poslednjih nekoliko godina. Nismo skoro imali igrača koji svojim driblingom može toliko da podigne publiku“.

Lane Jovanović...

„ Specifičan. Tehnički doteran fenomenalno, mislim da on kada igra priča sam sa sobom, uživa u svakom svom potezu, utakmici, postignutom golu. On je kao slikar, ja ga tako doživljam, uživa u svim svojim dostignućima. Po tome mi je nekako specifičan i čini mi se da će praviti dobre rezultate sve dok bude uživao u fudbalu“.

Milijaš...

„Inteligentan igrač, odlična tehnika, fenomenalni prekid, posle ovih godinu dana, koliko je u Engleskoj, verujem da će na SP pružiti maksimum, jer je spreman fizički“.

Tošić je nekako u drugom planu, ali čini se da to maksimalno iskoristi svaki put kada uskoči u prvi...

„Zbog njega mi je veoma drago, zato što je on jedan od igrača koji je u proteklih godinu dana bio pod najvećim pritiskom, zbog dolaska u Mančester i očekivanja, bio je pod velikim pritiskom, ali mislim da će napraviti ogromnu karijeru. Na SP sve zavisi od selektora, ali ako ga bude zvao, biće jedan od igrača koji sa klupe mogu da pomognu ekipi“.

Boška su u poslednje vreme pratili neki pehovi...

„ Sreća da je mlad, ima tek 25 godina, nije mu ovo poslednje SP. Verujem da će biti u kombinaciji, ali da zbog velikih povreda neće biti u prvom planu, ali ima još vremena za njega“.

Stigli smo i do špiceva, prvo da krenemo od Marka Pantelića...

„Ekscentričan, ali dobar. On je jednostavno neko ko vam može biti antipatičan ako ga ne poznajete i na njega gledate sa strane, ali čim ga upoznate, odmah ga zavolite. To je Marko Pantelić. Verujem da će biti zdrav za SP i da će postići više golova nego u kvalifikacija“.

Žigić...

„Ja Žigića volim, sa njim sa igrao i osvajao trofeje, on je simpatičan čak i onima koji ga ne znaju. Ja sa njim imam odličan odnos, on je čovek naroda, nije se promenio ni kad je otišao u Valensiju“.

Lazović...

„Nije imao toliko utakmica ove godine, definitivno jedan od talentovanijih naših igrača. Možda ga taj talenat još nije pretvorio u velikog igrača, ali verujem da hoće. Došao je u godine kad sazreva i njegovo vreme tek dolazi. Mislim da je Danko igrač na kojeg će se reprezentacija oslanjati u narednom periodu, tako da verujem da će se razviti u pravom smeru“.