Crvena vina Toskane

A sve je nekako vrlo jednostavno i lako, ili bar tako izgleda kad se posmatra sa strane, što je još čudnije ako se zna da u Toskani nastaju neka od najboljih i najcenjenijih vina na svetu.

Toskana je verovatno jedan od najvažnijih delova Italije, kako vinskih tako i turističkih, jer to je mesto rađanja renesanse, koja je čovečanstvu ostavila u nasleđe neka od najlepših umetničkih dela. Umetnost se tada razvijala pod snažnim uticajem crkve, koja je oduvek imala važnu ulogu i u svetu vina u ovoj regiji. Tako je ostalo i do danas, mada su se, kao uostalom i svuda u svetu, mnoge stvari prilično komercijalizovale.

Dakle, Toskana je mesto rađanja tri najpoznatija (verovatno spadaju i među pet najvažnijih) crvena vina Italije: kjantija (chianti), brunela di Montalćina (Brunello di Montalcino) i vino nobile di Montepulćana (Nobile di Montepulciano). Iako su sva tri bazirana na sorti sanđoveze, ova vina imaju potpuno različit karakter i arome. Mnogo je razloga za to, a glavni leži upravo u pomenutoj sorti.

Naime, sanđoveze je veoma kapriciozna sorta, veoma teška za gajenje, a kroz istoriju je razvila i veliki broj klonova od kojih je svaki uzeo za sebe posebne aromatske karakteristike i karakter. Osim samog grožđa i teroar Toskane je krivac za tolike različitosti, jer se ova regija slobodno može nazvati „kraljevstvom različitih mikroklima“.

Istorija toskanskog vinarstva je veoma burna i datira još iz davnog XIII veka, kada su nastali i prvi pisani tragovi o ujedinjavanju malih vinara u veće grupacije i već su se tada pominjala imena nekih familija koje se i danas, nakon šest stotina godina, bave istim poslom. Modernija istorija je takođe burna, a najviše su je obeležile šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka. Početkom šezdesetih godina vina kjanti i sama Toskana postali su neka vrsta kulturnog šika, stvar prestiža.

Posebno u SAD, gde je kjanti kao evropsko vino, romantično i zemljanomineralnih aroma. Ali, kako je popularnost rasla tako je i velika većina ovih vina bivala sve lošijeg kvaliteta, vešto se skrivajući iza geografske odrednice Kjanti. Kao kazna za takav stav vinara vrlo brzo su stigle sedamdesete godine, u kojima je, može se reći, kjanti dotakao dno svoje popularnosti.

ako su odmicale sedamdesete vinari su počeli da shvataju da je vreme za neke korenite promene, a takva razmišljanja su neke od njih uvela u ono što danas možemo nazvati vinskom revolucijom Toskane. Naime, drznuli su se da pored striktnih italijanskih zakona u svoju proizvodnju u nekim od najboljih vinograda u regiji Kjanti ubace dotada nezamislive interancionalne sorte, poput kabernea i merloa.

Tako je rođena jedna potpuno nova grupa i klasifikacija sama za sebe, kojoj su vinski ljubitelji, kritičari i novinari nadenuli sasvim odgovarajući naziv - „supertoskanci“. To je bio samo početak, koji je naterao veliki broj vinara da drastično povećaju kvalitet vina, pa je kasnije u osamdesetim i devedesetim godinama ova kategorija u svetu stekla veliku slavu. Zahvaljujući velikoj potražnji, neka od ovih vina su, nažalost, dostigla i astronomske cene.

Bela vina nekako su uvek u senci poznatih crvenih „toskanaca“, ali makar da pomenemo neka od poznatijih imena, poput vernaće di san Điminjano (Vernaccia di san Gimignano) i poznatog slatkog belog vina vin santo, vermentino iz Bolgerija i još nekoliko zanimljivih sovinjona i šardonaea koji se takođe gaje u ovoj regiji. Većina Toskanaca smatra Umbriju za „beli deo Toskane“, i to s razlogom, jer tamo se možemo sresti sa uistinu velikim belim vinima.

Kjanti je sigurno najpoznatije ime u Toskani i ne postoji zaljubljenik u vina koji još na početku nije čuo i probao neko od ovih kontroverznih crvenih vina iz istoimene oblasti. Prešla su dug put od običnog vina za špagete i jednostavna jela od paste, pa do vina koja danas može da krasi i epitet „veliko“.

Znatne promene kjanti je doživeo nakon Drugog svetskog rata, kada je bilo poželjno da vino bude pristupačno i lagano, a on je upravo sve te parametre ispunjavao - bio je jeftin, jednostavan, lagan za konzumiranje. Kako je vreme odmicalo ljudi su tražili sve više, a vino kjanti je davalo sve manje. Zapravo, deo problema potiče upravo iz formule ovog vina, koju je još sredinom XIX veka postavio baron Rikasoli. Naime, kjanti je kupaža crvenih sorti sanđovezea i kanajola (canailo) i belih sorti malvazije i trebijana.

Ideja barona Rikasolija bila je da dodavanjem belih sorti vino dobije svežinu, a kako je rasla popularnost tako su i vinari sve više stavljali bele sorte. I ne samo malvaziju i trebijano, već i jedan klon trebijana poznatiji kao trebijano toskano, koji u suštini daje dosta ravna vina bez stila i kompleksnosti (inače je ovaj klon trebijana poznat u Francuskoj kao neutralni materijal za destilaciju u proizvodnji konjaka). Ovo je za posledicu imalo to da je posle Drugog svetskog rata u nekim kjantijima procenat pomenutog trebijana iznosio i preko 30%.

Dodatni problem za kvalitet kjantija predstavljali su zasadi koji su se nalazili izvan same teritorije Klasiko (Chianti Classico), koja je do tada bila jedina u kojoj se proizvodio kjanti. Vinogradi su se širili i na okolne pozicije, a osim samog teroara i sadni materijal je bio sve lošijeg kvaliteta, što je takođe uticalo na veliki pad kvaliteta i narušavanje ugleda ovog vina u svetu.

Ta prililčno nepovoljna situacija navela je najinovativnije vinare da preduzmu korake ka revitalizaciji regiona, pa su počeli da popravljaju kvalitet kjantija i to tako što su ga mešali sa internacionalnim sortama ili nisu uopšte dodavali bele sorte. Može se reći da je inspiracija za ovakve korake došla sa obala Bolgerija, od danas već čuvenog vina Sasikaja (Sassicaia), kojeg je četrdesetih godina prošlog veka stvorio Markezi Mari Inćiza dela Roketa na imanju Tenuta San Guido u Bolgeriju. Ona nije imala ni kap sanđovezea, već je u potpunosti bila proizvedena od kabernea i to od sadnog materijala koji je dopremljen sa poseda čuvene vinarije Šato Lafit iz Bordoa.

Sasikaja je nastala od grožđa zasađenog na lokaciji koja je po mišljenju tadašnjih vinara Toskane bila nepodobna za dobra vina, a vina su odležavala u malim buradima od francuskog hrasta umesto u velikim od slavonskog hrasta, kao u ostalom delu Toskane. Tako je Sasikaja postala model za nastanak prvog kjantija koji to u stvari nije - Tinjanela (Tignanello).

Prvi put je proizveden bez belog grožđa i sa malim dodatkom kaberne sovinjona, i to 1971. godine, a kasnije i sa dodatkom kaberne frana. Može se slobodno reći da je Tinjanelo bio svetlo u mraku ostalim vinarima, koji su ubrzo sledili primer i tako stvorili pomenutu grupaciju supertoskanaca. Na čelu ove inicijative bio je legendarni Piero Antinori, jedan od najvećih vizionara toskanskog vinarstva.

Zbog strogog italijanskog zakona o DOC ili DOCG klasifikaciji koji nalaže da moraju da se poštuju norme u vezi sa lokalitetom, recepturama i sortama, ova vina su, iako vrhunskog kvaliteta i imala veoma jasno geografsko poreklo, nosila oznaku „stona vina“. Uprkos tome mnogo su uticala pre svega na podizanje kvaliteta samog kjantija, a kasnije i na izmene u zakonu koje su usledile, tako da se danas ne moraju koristiti bele sorte u kjantiju, a u kupaži može biti do 15% internacionalnih sorti.

To je dovelo da paradoksa da danas neki od supertoskanaca ispunjavaju zakonske uslove da ponovo budu DOC ili DOCG kjanti, ali retko ko se odlučuje da vrati ime kjanti na svoje sada već renomirane etikete.

I da rezimiramo, kjanti se danas pravi u više podregiona, od kojih je najpoznatiji Kjanti klasiko, koji ima sopstveni status DOCG, a pomenuću još samo nekoliko regija: Kjanti Rufina (Chianti Rufina), Koli Fijorentini (Colli Fiorentini), Koli Aretini (Colli Aretini), Kjanti Montalbano (Chianti Montalbano), Koli Senesi (Colli Senesi)…

Najpoznatiji proizvođači, od kojih su neki prisutni i na srpskom tržištu, su Antinori, Lamole di Lamole, Santa Margherita, Castello di Ama, Fonterutoli, Ruffino, Rocca delle Macie, Monsanto, Felsina, Castello di Volpaia, Mazzei.

Kad vas put nanese u Toskanu i kad nakon nekoliko dobrih kjantija u regiji Klasiko krenete da se vozite ka jugu, nakon manje od sat vremena naići ćete na slikoviti srednjovekovni gradić Montalćino. Sama slika grada sigurno vas neće ostaviti ravnodušnim, a tek kada budete probali neki sanđoveze iz vinograda iz njegove okoline ostaćete bez teksta. Zbog južnog položaja oblast Brunelo ima topliju klimu, pa tako i uslove za nastanak vina punijeg tela sa većim potencijalom za odležavanje.

Vinogradi Brunela pokrivaju približno oko 1.200 hektara, što je malo ako se uporedi sa 16.600 hektara, koliko pod zasadima ima Kjanti. Nalaze se na oko 550 metara nadmorske visine, što zajedno sa orijentacijom i njihovim dominantno krečnjačkim sastavom sa primesama vulkanskog tla i oblutaka daje dobitnu kombinaciju za nastanak ovog poznatog vina. Brunelo je za razliku od kjantija proizveden 100% od sanđovezea, ali ne od istog klona već od klona koji se zove brunelo ili sanđoveze groso.

Po zakonu brunelo mora da odležava najmanje četiri godine, od čega dve godine u hrastovini za običan brunelo, dok je za rezerva vina potrebno najmanje pet godina odležavanja, od čega je polovina u hrastovim buradima. Neki od proizvođača još uvek koriste veliku burad od slavonskog hrasta, dok se moderni okreću malim francuskim buradima koja daju vinu malo više strukture i neponovljive arome vanile. U dobrim godinama brunelo ima jedinstvenu eleganciju, snagu, kompleksnost i arome borovnice, trešnje, kupine, fine čokolade, kože i zemljanih nota.

Brunelo ima DOCG status od 1980. godine, a najpoznatiji proizvođači su Altesino, Argiano, Biondi Santi, Casanova di Neri, Il Poggione, La Serena, Poggio Antico, La Fortuna, Caparzo.

Osim kjantija i brunela pomenuo bih još i roso di Montalćino (Rosso di Montalcino), koji dolazi iz mlađih i manje podobnih vinograda za brunelo, a to su vina koja su po svojoj strukturi dosta slabija od brunela, sa manje kopleksnosti i, naravno, znatno manjom cenom.

Vredna pomena, a manje poznata, pogotovo na srpskom tržištu, su vina nobile di Montepulćano, koja su vrlo često pogrešno poistovećena sa istoimenom sortom grožđa iz Abruca (vino je dobilo ime po srednjovekovnom gradu Montepulćanu).

Vino nobile se takođe proizvodi od sanđovezea, ali ovog puta od klona koji se zove sanđoveze prunjolo (pošto plodom i aromom podseća na šljive) i slično kao kod kjantija ponekad se u određenom procentu meša sa belim sortama poput malvazije i trebijana. Kao i brunelo, DOCG status je dobilo 1980. godine i po zakonu vino mora da odležava najmanje dve godine u buretu za obična vina, dok je za rezervu taj minimum tri godine.

To bi bila tri najpoznatija crvena vina Toskane, a najpoznatiji „supertoskanci“ su:

Sassicaia - kaberne

Solaia - kaberne

Tignanello - sanđoveze, kaberne, kaberne fran

Masseto - merlo

Ornellaia - kaberne

Summus - sanđoveze

Guado al Tasso - kaberne, merlo, kaberne fran

Siepi - merlo, sanđoveze

50&50 Capannelle - merlo, sanđoveze

Što se tiče srpskog tržišta, Italija je najprisutnija kada je reč o uvoznim vinima, a Toskana je najzastupljeniji italijanski region. Nabrajati cene pojedinačno i po brendovima trajalo bi danima, tako da bi neke okvire cene bile: kjanti možete naći po vinotekama za neverovatnih 300 dinara pa do 3.000 dinara, imate sreće ako kupite brunelo za manje od 4.000 dinara, a ponekad treba izdvojiti i preko 10.000 dinara.

Što se tiče roso di Montalćina cene takođe variraju, od 1.000 do 2.000 dinara. Vino nobile je dosta teško pronaći u našim vinotekama.

Kad su „supertoskanci“ u pitanju neke od njih i ne možete naći na tržištu u slobodnoj prodaji, a od onih koji su prisutni cene su oko 7.000 dinara za Tignanello, Solaia je oko 21.000, Siepi 8.500, 50&50 oko 15.000, Ornellaia 23.000, Summus Banfi 6.500 dinara.