Humanitarka bez spomenika: Žena koja je od smrti spasla 13.000 mališana

Povodom ove teme više puta smo se obraćali nadležnim institucijama, a u poslednjem odgovoru Sekretarijata za kulturu stoji: "Traži se najadekvatnija lokacija za podizanje spomenika koja bi na najprimerniji način odgovarala liku i delu Diane Budisavljević. U toku su i radnje koje se odnose na rešavanje pitanja finansiranja izrade i postavljanja spomenika, kao i svih ostalih postupaka koji se tiču procedure vezane za postavljanje spomenika”.

Ostaje nada da će se u što skorije vreme napokon odabrati "najadekvatnija” lokacija i iznaći novac za izradu obeležja.

Kako su objasnili u glavnom odboru Udruženja logoraša i potomaka "Jasenovac - Beograd”, inicijativa da se obeleži sećanje na Dianu Budisavljević traje već nekoliko godina.

"Naše Udruženje je još 2005. pokrenulo postupak da se u Beogradu podigne spomenik žrtavama genocida i zatočenicima logora u takozvanoj Nezavisnoj državni Hrvatskoj i to uputilo Skupštini grada, ali odgovor koji smo tada dobili bio je negativan i ciničan. To nas nije obesharbrilo. Nastavili smo da šaljemo dopise. U decembru 2014. predali smo zahtev da Diana Budisavljević, zaslužna za spasavanje hiljade srpske dece iz zloglasnih logora treba da dobije spomenik", pričaju u Udruženju.

Ubrzo je stigao pozitivan odgovor gradske Komisije za spomenike i nazive trgova i ulica sa Jasminom Mitrović Marić na čelu.

"To nam je probudilo nadu da će se ovoj ženi srpski narod napokon odužiti na pravi način. Sačinjena je komisija sa predlozima gde bi trebalo to obeležje da se nađe. Bili su to Pionirski park, Pionirski grad, ali smo mi smatrali da bi možda najbolje rešenje bio Tašmajdan i padina kod 'Poslednje šanse'. Naš predlog je bio i da to ne bude samo Dianina bista, već obeležje u kome bi se videla deca da se bar može naslutiti njena misija. Na tom sastanku održanom 2015. godine dogovoreno je i da se počne sa utvrđivanjem kakav bi konkurs trebalo raspisati za izradu spomenika. Dokle se sad stiglo, ne znamo", kažu u pomenutom udruženju.

Prema postojećim podacima, Diana je iz logora Lobor-grad, Gornja Rijeka, Stara Gradiška, Mlaka, Jablanac, Uštica, Sisak... spasla 12.600 dečaka i devojčica, većinom srpske nacionalnosti i smestila ih u prihvatilišta i porodice. Od svih njih, zbog posledica torture u logorima je više od 3.000 dece umrlo.

"Dugujemo joj više od spomenika, dugujemo joj stranice u udžbenicima istorije. Ona je učiteljica života svima nama. Kada pričamo o njoj, pričamo o herojini. Bila mi je čast da na čelu Komisije donesem odluku o podizanju spomenika i prosledim je Gradskom veću. To nije više u domenu naše Komisije, već na nekim gradskim institucijama. Mislim da je problem u novcu, ali se iskreno nadam da ćemo uspeti da joj podignemo spomenik. Nadam se da će spomenik promisliti neko od savremenih umetnika, da će obeležje biti komunikativno sa najmlađima i sa svima nama koji o Diani znamo malo ili mnogo, ali svakako ne dovoljno. O njoj se snima film, izašla je knjiga. Nadam se da će to pravoslavno trojstvo – knjiga, film, spomenik – zaokružiti naš dug prema njoj", kaže Mitrović Marićeva.

Orden za hrabrost

Dijana (Obekser) Budisavljević rođena je 1891. godine u Insbruku, u Austriji. Udala se za Julija Budisavljevića, profesora hirurgije i 1919. s njim preselila u Zagreb. Pripadali su visokim zagrebačkim krugovima, što je najverovatnije, osim Dianinog porekla, uticalo da ih mimoiđe ustaški bes.– "Akcija Dijana Budisavljević” pokrenuta je u Zagrebu u oktobru 1941. godine, a proistekla je iz njene namere da uputi novčanu pomoć Srpkinjama i njihovoj deci u logoru Lobor-grad.

Na tome se ipak nije zaustavila, već je počela da razvija mrežu saradnika. U junu 1942. krenula je u izvlačenje dece koja su posle ofanzive na Kozari deportovana u logore. U tom radu priključio joj se veći broj saradnika, među njima suprug i dve ćerke – priča kustos istoričar Jasmina Tutunović Trifunov iz Muzeja žrtava genocida. Iako joj je glava bila u torbi (stan joj je pretresao i Gestapo) uspela je da preko svojih bečkih veza i poznanstava sa predstavnicima nemačkog Rajha dođe i do Andrije Artukovića, Eugena Kvaternika, a od poglavnika Pavelića neposredno dobije dozvolu da u junu 1942. iz logora izvede decu.– Organizovala je transport dece iz logora, zatim je radila na njihovom lečenju i zbrinjavanju.

"Akcija" je trajala sve do kraja rata, kada su u njen stan u maju 1945. ušli "predstavnici” Ministarstva socijalne zaštite iz Zagreba i odneli kartoteku u kojoj su se nalazili svi podaci o deci.Tada su odneta i četiri albuma sa slikame dece koje je ona fotografisala u logorima – kaže kustos Tutunović Trifunov. Na osnovu sačuvanih delova kartoteke, neki mališani su uspeli da saznaju odakle su i koje im je poreklo.

Iza nje je ostao i Dnevnik u kome je svedočila o stradanju 23.000 devojčica i dečaka sa Kozare u ustaškim logorima. Srpska pravoslavna crkva posthumno ju je odlikovala Ordenom carice Milice, a Republika Srbija Zlatnom medaljom za hrabrost. Ostale su zabeležene njene reči: "Najlepši dar koji sam u životu dobila bila je mogućnost da ljude spasim od sigurne smrti". Umrla je, zaboravljena, 1978. godine u Insbruku.

Izvor: Politika.rs