Kan i magičnost Merilin Monro

Ona je večno fascinantna filmska glumica i od 16. do 27. maja će se zaštitno lice filmskog festivala duriti na nas na svakom ćošku Kana. Fotografija prikazuje lepu, očaravajuću, zabavnu zavodnicu iz filmova poput Muškarci više vole plavuše ili Neki to vole vruće kako duva svećice sa torte za svoj trideseti rođendan i šalje zavodljiv poljubac kroz vazduh ka kameri. U saopštenju za štampu, organizatori objašnjavaju da poster hvata Merilin na iznenenađenje u intimnom trenutku kad njen mit susreće realnost - dirljiv momenat godišnjice njene smrti, koji se slučajno poklapa sa godišnjicom Festivala u Kanu (65. ove godine). Spoj simbolizuje ideal jednostavnosti i elegancije, istražuje novinar "Guardiana" Piter Brodšou.



Ah, da, njena „smrt“. Pre pedeset godina, avgusta 1962, Monro je bila nađena mrtva nakon predoziranja lekovima koji su joj bili prepisani i koji su joj stvorili zavisnost (sa prećutnim ohrabrivanjem onih kojima je bilo potrebno da radi). Bila je klinički depresivna i duboko potištena psihičkim, a zatim i fizičkim zlostavljanjem, odnosno, od strane svoja dva bivša muža, ohološću sveta muškog šovinizma i bezosećajnom okrutnošću predsednika SAD-a Džona Kenedija koji je odbijao njene pozive nakon jednog zajedničkog intimnog vikenda.

Vala, svaka čast Kanu što želi da oda poštu - ali da li je ovo išta drugo do čaša šampanjca i glamura kojom se otvara Festival? Simboličnost Monro-u-Kanu je mnogo više komplikovana i interesantnija nego što to mediji zvanično objavljuju. Zapravo, retorika te slike pripada zasebnoj tradiciji - tradiciji koju možete nazvati prefinjeni ukus.

Osim što potvrđuje simboličnost Merilin Monro, poster ističe njenu intelektualnu udaljenost od kuće umetnosti. U tom smislu, takođe pripada tradiciji prefinjenog ukusa koja je fetišizuje i eksploatiše iz daljine. Ovo je tradicija koju je autorizovao sam Artur Miler kada ju je oženio i kada je stvorio indiskretnu fikcionalnu verziju nje u drami Posle pada. Ogorčeno, ali i predviđajući, kolumnista Volter Vinčel je napisao: „Najpoznatija američka plavuša, filmska zvezda, sad je dragana levičarske inteligencije“.

Monro je inspirisala mnoge pisce na način na koji nije mogla nijedna druga zvezda. To je delom do njene tragičnosti, usamljenosti, gotovo detinje bezazlenosti, ali, pribojavam se, i zbog pretpostavljenog primitivizma njenog genija koji je ostavljao prostora pirotehničarima u sferi proznog štiva.

U nedavno napisanom dugom i fascinantnom eseju o Monro akademik Žaklina Rouz ispituje kako je došlo do toga da se glumica poistoveti sa sudbinom američke popularne kulture. Ona navodi da je Monro personifikovala stavove Linkolna Stefensa o tome da je generalna strast za seksom nadvladala političke ideale, kao i da će film zaseniti sve ostale umetnosti. Rouz zaobilazi tračeve o tome da li se Monro ubila ili je bila ubijena i fokusira se na ono što je ne znajući, a još bitnije, što je svesno donosila u ime posleratne Amerike.

„Ne znajući“ deo ovoga je što je piscima bilo dozvoljeno da rade „svesno“ - kritikovanje i pshoanaliziranje za koje se smatralo da Monro nije sposobna. Lično, više sam zainteresovan za drugi deo jednačine, koji Rouz naziva samosvesnošću Merilin Monro. Ona je bila inspirisan komičar koji je razumeo umetnost i umeće komedije u filmu i mogla je da debatuje, da joj je bila pružena šansa, sa bilo kojim kritičarem na svetu.

Verovatno sam ekcentrink što nalazim Monro malo manje seksi od Džejn Rasel u filmi Muškarci više vole plavuše. Gluma Raselove je realističnija: opštija, prepoznatljivija, tolerantnija i zabavnija. Ali Monro je spontano dosetljiva i ništa što Raselova radi ne može da se meri sa senzacionalnim govorom: „Zar ne znaš da je bogat muškarac kao lepa devojka? Ne bi se oženio sa devojkom samo zato što je lepa - ali, zaboga, zar to ne pomaže?“ Njen talenat je bio svestan i razumela je kako komedija postiže svoje efekte. Čak i poslednji govor upućen kolegama tokom snimanja Princa i igračice pokazuje da Monro nije bila ranjiva ikona ili šamanka-boginja američkog nesvesnog.



Bila je uman, prepreden profesionalac sa uvidom u tehničkom znanje koji je nedostupan većini pisaca i kritičara. Čak i njen biograf insistira na tome da je nasledila bipolarni poremećaj i šizofreniju od majke, ali ja mislim da nasledila i filmsku profesionalnost od ove žene koja je bila asistent režije u Consolidated Studios, posao koji danas donosi visoku reputaciju u završnoj špici.

Da li je Monro mogla dobiti ozbiljnije uloge nije pitanje od velikog značaja. Mnogo zanimljive pitanje je: da li bi mogla biti režiser? Volim da mislim da bi, da je danas živa, Kan mogao da pruži polet njenom režiserskom umeću - recimo u selekciji Critic’s Week. Bilo kako bilo, poster Festivala u Kanu za 2012. godinu je sasvim primeren što se mene tiče. Voleo bih jedino da je Festival otišao dalje i prikazao neke od njenih najboljih filmova. Sve te uloge, veoma različite jedna od druge - tamne, lepršave, srećne, seksi, žalosne - pokazuju ponovo i ponovo kvalitet koji ju je načinio zaštitnim licem Festivala: uzvišen dar za komediju.