Intervju: Dejan Sretenović

Narodni i Muzej savremene umetnosti, koji su zbog dotrajalih instalacija i neprikladnih uslova za rad bili primorani da zatvore svoje stalne postavke, sada su zatvorili i svoja vrata.Došlo je vreme za rekonstrukciju.

Muzej primenjene umetnosti se više od pola veka nalazi u stambeno-poslovnoj palati. Na proslavi 55-godišnjice MPU tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinović najavio je da bi muzej trebalo da dobije svoju pravu zgradu za deset godina. Istorijski muzej Srbije koji prikuplja i čuva predmeta iz naše političke, kulturne i privredne istorije za dobijanje konačne adrese čeka rešenje statusa Muzeja istorije Jugoslavije.

U međuvremenu nijedan ni drugi muzej nemaju svoj prostor. Vojna zgrada u Resavskoj 40b ustupljena je pre godinu i po dana Muzeju grada Beograda, koji sa fondom od 130.000 predmeta živi kao podstanar još od šezdesetih godina prošlog veka. Međutim početak radova na adaptaciji zgrade koja ima preko 8.000 m2 još se ne nazire.

Čuveni evropski arhitekta Boris Podreka angažovan je na projektu zgrade Muzeja nauke i tehnike. Naučno-tehnička baština Srbije bi trebalo jednog dana da bude izložena u adaptiranoj i dograđenoj zgradi Stare termoelektrane na Dorćolu.

Da li to što je država odlučila da uloži novac u rekonstrukciju vodećih domaćih muzeja znači da je prepoznala potencijal kulture ili su ti muzeji u tako katastrofalnom stanju da je rekonstukcija bila jedino moguće rešenje?

Mislim da je javnosti nedovoljno poznato da je MSU studiju optimizacije i idejni projekat rekonstrukcije svojom inicijativom počeo da radi još 2002. što nas je u vreme pokretanja NIP-a učinilo spremnim da konkurišemo za sredstva iz tog programa. Nijedna od prethodnih republičkih vlada nije prepoznala ogroman potencijal sektora kulture u periodu tranzicije jer da je to tako radilo bi se na osnaživanju institucija kulture, imali bismo veće budžete, sa investicijama bi se planski krenulo mnogo ranije, izrada neophodnih sistemskih zakona ne bi započela tek nedavno itd. Izdvajanje sredstava za rekonstrukcije muzeja iz NIP-a nesumnjivo je iznuđeno katastrofalnim stanjem objekata: Narodni muzej zatvoren je već pet godina, MSU je tokom letnjih vrućina bivao prinuđen da dekrošira stalnu postavku, Istorijski muzej Srbije i Muzej nauke i tehnike nemaju svoju zgradu... U svakom slučaju, dobro je što se sa obnovom krenulo i mogu samo da se nadam da aktuelne političke i ekonomske turbulencije neće dovesti do pomeranja rokova za okončanje radova.

Rekonstrukcija MSUB trebalo bi da traje godinu dana. Najavljeni su veliki radovi koji će usloviti velike promene. Da li se u međuvremenu može proceniti koliku će prazninu u kulturnom i javnom životu grada stvoriti privremeno zatvaranje tako aktivne institucije?

Da li će rekonstrukcija trajati godinu dana kako je projektom planirano ili duže zavisi od redovnosti priliva sredstava za sve faze. Mislim da bi građani trebalo da postave pitanje nadležnim državnim organima zašto je Beograd danas grad bez velikih muzeja i zašto tokom njihove rekonstrukcije nisu obezbeđene privremene lokacije kako bi nesmetano obavljali svoju društvenu i kulturnu misiju. Drugo, ako se hvalimo turističkim brendiranjem Beograda kao grada dobre zabave, da li to znači da odustajemo od razvijanja kulturnog turizma čija su stožeri upravo muzeji, a naše iskustvo prethodnih godina govori da sve veći broj stranih turista dolazi da poseti MSU. Svesni odgovornosti koju imamo kao institucija potrudili smo se da u ovom periodu budemo aktivni u onoj meri u kojoj je to moguće: kreće serija putujućih izložbi po gradovima Srbije, Salon MSU nastavlja sa redovnim programom, pokrećemo ediciju knjiga iz teorije umetnosti, organizovaćemo međunarodnu konferenciju na temu muzeja 21. veka, na leto radimo internacionalnu izložbu u kooperaciji sa Simens art fondacijom, pripremamo gostovanje izložbe “O normalnosti” iduće godine u SAD i Austriji, spremamo monografiju Muzeja ... A da li se može prognozirati i kakve će sve novitete usloviti renoviran i osavremenjen Muzej savremene umetnosti?

To nije stvar prognoze već projekta prema kojem ćemo dobiti “pametnu zgradu”, opremljenu savremenim tehnologijama, u kojoj će uslovi čuvanja, zaštite i izlaganja umetničkih dela u potpunosti odgovarati svetskim muzeološkim standardima, koja će biti user friendly u smislu pratećih sadržaja za posetioce, koja će zaposlenima pružiti bolje uslove za obavljanje posla i sl. Razvojna politika MSU do sada se zasnivala na postojećoj infrastrukturi čiji su resursi u potpunosti iscrpljeni, što ne znači da ne bismo mogli da i dalje uspešno funkcionišemo, ali “veliki skok unapred” kojem startegijski težimo nije moguće ostvariti bez adekvatne infrastrukture kao bitnog preduslova. Treba takođe dodati i to da će i nakon adaptacije ukupna površina zgrade ostati ista, što znači da ćemo se i dalje suočavati sa nedostatkom prostora za smeštaj novih akvizicija, kao i sa problemom odnosa stalne postavke i tekućih izložbi. Rešenje za to primereno je muzejskim trendovima u svetu: paralelno radimo na programu zgrade muzeja za 21. vek koja bi se zidala pored stare i bila u potpunosti koncipirana u skladu sa novim tipom fleksibilnog muzeja koji odgovara specifičnosti savremene umetničke prakse. Stara zgrada bila bi “konzervirana” kao muzej umetnosti 20. veka, shiza modernog i savremenog koja prati Muzej još od osnivanja bila bi prevaziđena, a na Ušću bi se formirao muzejski kompleks sa sadržajima kakvi dolikuju svakoj evropskoj metropoli.

Inače kakva je savremena koncepcija muzeja i koja je njihova uloga u društvu. U kojoj meri je ta koncepcija prihvaćena i ostvariva kod nas?

Muzeji savremene umetnosti su danas aktivni činioci kulturne industrije koji kao takvi više nisu isključivo staništa za auratske estetske objekte već mašine za produkciju umetničkih događaja, odnosno fleksibilne, multiprogramske i multimedijalne institucije koje odgovaraju tektonskim pomeranjima koja su se poslednjih desetak godina odigrala u umetničkoj i široj kulturnoj praksi. Muzeji su odavno prestali da se samofantaziraju kao “hramovi umetnosti” odvojeni od svakodnevne realnosti, već se pozicioniraju kao dinamični javni prostori otvoreni za flukseve aktuelne produkcije, kulturne i socijalne debate, interaktivnu participaciju publike, umrežavanje sa drugim kulturnim činiocima itd. Primeri muzeja kao što su MOCA u Barseloni, Kiasma u Helsinkiju ili Van Abemuseum u Ajdnhovenu pokazuju na koji način muzeji savremene umetnosti postaju aktivnim generatorima kritičkih kulturnih politika od šireg društvenog značaja. Pri tom, nalaženje dobrog balansa između potreba lokalne zajednice i internacionalne relevantnosti poseban je izazov ovog novog tipa muzeja jer, u suprotnom, on biva otuđen od vlastitog okruženja ili postaje njegovim zatočenikom. MSU je od 2001. počeo da se profiliše kao fleksibilni muzej u onoj meri u kojoj su to postojeći uslovi dozvoljavali, ali jasno je da bi tek nova zgrada za umetnost 21. veka, svojom arhitekturom i infrastrukturom, mogla u potpunosti da odgovori na sve programske zahteve novog muzeja.

Vratimo se na domaći teren. Kako ocenjujete savremenu umetničku scenu u Srbiji. Da li možete da izdvojite neke pojave, nove tendencije ali i neke mane ili nedostatke?

Možda će moj odgovor nekog iznenaditi, ali čini mi je da naša umetnička scena u ovom trenutku, ukoliko izuzmemo nekolicinu lokalnih i internacionalno etabliranih umetnika koje svi znamo, u dubokoj krizi koju ne merim kvalitetom produkcije već izostankom jasne svesti o govornoj poziciji umetnika u aktuelnom društvenom trenutku. Stanje produkcije samo je simptom ove neosvešćenosti, pre svega mladih umetnika, kojima ni objektivne sistemske okolnosti ne idu na ruku: godinama u nazad ne postoji ozbiljan umetnički časopis otvoren za kritičko mišljenje, javne debate su sporadične, obrazovni sistem je okoštao i sl. Takođe, treba imati u vidu i to da se danas umetnost ne stvara u osami ateljea već u kontekstu izložbi i kulturnih događaja, a za kreaciju konteksta podjednako su zaslužni kustosi, umetnici, kritika i publika kroz čiju se međusobnu interakciju profiliše ono što nazivamo živom scenom. Pogledajmo Oktobarski salon koji je, istina, dao značajan doprinos internacionalizaciji beogradske scene, ali učinak domaćih umetnika na njemu je zanemarljiv, što manje govori o njima a više o politici selekcije kustosa, načinu rada sa domaćim umetnicima i izostanku ozbiljnih kritičkih debata u javnosti. Možda je izostanak šire reakcije na brutalno zatvaranje izložbe “Odstupanje” najbolniji pokazatelj dezorijentacije celokupne umetničke zajednice koja je time pokazala da zapravo ne veruje u vlastito mesto u društvu, kakvo god ono bilo.

Stručna javnost je jako brzo reagovala i osudila prekidanje izložbe “Odstupanje” ali u ostatku društva danima su se čula vrlo oprečna mišljenja. Izložba koja je trebalo da predstavi mlade umetnike sa Kosova i uspostavi dijalog dobila je politički kontekst, ali je pokazala da i dan danas usred Beograda može da se prekine komunikacija i zabrani razmena mišljenja.

Vandalski prekid otvaranja izložbe mladih kosovskih umetnika “Odstupanje” u galeriji Kontekst doživljavam kao već oprobanu metodu fašističkog gušenja slobode umetničkog izražavanja. Na taj način su građani Beograda, a pre svega stručna javnost, uskraćeni prava da sami daju svoj sud o izložbi, a u svet je poslata poruka da u Beogradu vlada netolerancija prema različitosti, čak i u simboličkom domenu umetnosti. Postavlja se pitanje: da li smemo o ovome da ćutimo i po običaju ostanemo zgroženim građanima ili je potrebno da nešto konkretno preduzememo kako ne bismo dozvolili da se kulturna politika vodi na ulici? Ili, se možda ona tamo na perverzan način i vodi a mi kao naivni subjekti u kulturi to još nismo shvatili? Ne prihvatam često ponavljan argument “pogrešno izabranog trenutka” jer pravo slobode govora, a samim tim i interkulturnog dijaloga, nije stvar trenutka već principa.

Da li kod nas postoji tržište za savremenu umetnost? Da li pored MSU, ima i privatnih kolekcionara?

Kod nas uređeno tržište za savremenu umetnost praktično ne postoji jer ono što je u javnosti vidljivo kao tržište je zapravo buvlja pijaca umetnina kojom dominiraju galerije bez jasnog profila koje uz pomoć samozvanih „eksperata“ i raznoraznih dilera agresivno promovišu parohijalni umetnički mentalitet koji nema nikakve veze sa savremenom umetnošću. To je veliki problem kako za umetnike i potencijalne kolekcionare, tako i za nas kao muzej jer se samo putem tržišta uređuje odnos između simboličkog i ekonomskog kapitala u sferi umetnosti. Preduslov stvaranja uređenog tržišta su zakonske regulative koje se tiču prometa umetnina i poreskih olakšica za ulaganje u umetnost, galerije i aukcijske kuće iza kojih stoji ozbiljna ekspertiza i obaveštenost o kretanjima na inostranom tržištu, obrazovani galeristi koji ulažu u produkciju i promociju umetnosti i blisko sarađuju sa relevantnim kustosima i kritičarima, a pre svega utvrđivanje jasnih kriterija za vrednovanje savremene produkcije. O privatnim kolekcijama je teško suditi jer su daleko od očiju javnosti, lično znam za nekoliko njih sa jasno profilisanim ukusom, dok je stvaranje Telenorove kolekcije dobar primer začinjanja korporativnog kolekcionarstva koje svuda u svetu daje značajan podsticaj tržišnim kretanjima.

Dok se bude radilo na tehničko-bezbednosnom poboljšavanju Muzeja, da li će se raditi i na obogaćivanju kolekcije? Da li se već sada radi na novoj stalnoj postavci? Šta se dešava da stalnom postavkom ?

Kolekcija se neprekidno obogaćuje otkupima koji se obavljaju sredstvima koja obezbeđuju Ministarstvo kulture i gradska Komisija za otkup kao i poklonima umetnika. Proteklih godina u zbirke MSU ušla su mnoga istorijski značajna dela Raše Todosijevića, Neše Paripovića, Dušana Otaševića, Bore Iljovskog, Goranke Matić, Gergelja Urkoma, Milice Tomić, Zdravka Joksimovića, Uroša Đurića i mnogih drugih, kao i dela mlađih umetnika poput Biljane Đurđević, Ivana Grubanova, Vlade Nikolića... Donacijom radova britanskog umetnika Fila Kolinsa, ruske grupe AES, rumunskog umetnika Dana Peržovskog i nekih drugih renomiranih stranih umetnika, MSU je stvorio osnovu za formiranje internacionalne kolekcije savremene umetnosti koja je danas prosto imperativ za muzeje našeg profila. Rad na novoj stalnoj postavci predstoji u periodu obnove i biće koordiniran sa radom na novom dizajnu enterijera izložbenih prostorija. Obnovljena zgrada na Ušću, uz primenu novih izložbenih tehnologija, postavlja nove smernice za koncipiranje stalne postavke, omogućava medijsku raznovrsnost i što je posebno važno, unapređuje komunikacijske i edukativne aspekte postavke.

Dok bude trajala obnova odvijaće se i “Muzej u pokretu”, projekat koji podrazumeva gostovanje osam izložbi iz zbirke Muzeja po Srbiji. Da li su ta gostovanja značajnija za gradove u kojima će biti održana ili za sam MSUB koji će tako raditi na “održavanje kondicije”?

Projekat “Muzej u pokretu” po našoj zamisli drži Muzej otvorenim ali ne više na Ušću već širom Srbije gde će izložbe biti postavljane. U pitanju je serija studijskih, tematskih i monografskih izložbi na kojima su zastupljeni mnogi značajni umetnici 20. veka, a sve to biće praćeno predavanjima kustosa, javnim vođenjima i uključivanjem našeg Dečijeg kluba u programe. S obzirom na to da MSU pokriva najveći deo troškova organizacije u želji da izložbe budu dostupne većem broju muzeja i galerija u unutrašnjosti, jasno je da je naše opredeljenje da ovu priliku iskoristimo davanjem doprinosa kulturnoj decentralizaciji i upoznavanju građana Srbije sa kulturnom baštinom koju čuvamo. Sa većinom institucija koje su u itinereru ovog programa već smo uspešno sarađivali i siguran sam da su one same, birajući izložbe iz naše ponude, adekvatno procenile šta bi lokalna publika želela ili trebalo da vidi.

Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina aktivno rade da obnavljaju ili osnivanju svojih Muzeja savremene umetnosti. Da li se na regionalnom nivou može očekivati aktivnija saradnja?

Regionalna saradnja je jedan od prioriteta programske politike MSU jer ne treba zaboraviti da smo mi jedini muzej na prostoru bivše SFRJ koji poseduje reprezentativnu kolekciju jugoslovenske umetnosti 20. veka. Dela iz naše kolekcije kontinuirano pozajmljujemo institucijama iz regiona za potrebe njihovih izložbi, imamo odličnu personalnu saradnju sa kolegama, redovno razmenjujemo publikacije, organizujemo zajedničke izložbe. Trenutno je u Salonu MSU postavljena izložba švedskog umetnika Ole Persona koja je rađena u saradnji sa Galerijom ŠKUC iz Ljubljane. Dugoročno, u okviru budućeg formiranja Regionalnog istraživačkog centra pri Odeljenju za dokumentaciju MSU, planiramo velike istraživačke projekte koji se tiču jugoslovenske umetnosti 20. veka u koje bi se uključile institucije i stručnjaci iz okruženja. Moram da dodam i to da je obnovljenom reputacijom nakon 2001. MSU postao itekako atraktivan i umetnicima iz regiona čitavog Balkana o čemu svedoče i njihovi brojni nastupi na našim izložbama.

Prvi sledeći veliki događaj je retrospektivna izložba Petra Lubarde.

To je odličan primer regionalne saradnje pošto je u pitanju projekat na kojem godinu i po dana radimo zajedno sa Narodnim muzejem Crne Gore na Cetinju i koji je upriličen u povodu obeležavanja stogodišnjice rođenja ovog umetnika. Izložba je prošle godine prikazana na Cetinju, dok ćemo je u Beogradu otvoriti 15. marta u Muzeju istorije Jugoslavije na Dedinju. Nakon retrospektive 1967. u MSU, ovo je prva velika izložba posvećena ovom stvaraocu koja pri tom nije klasična retrospektiva već novo, kritičko čitanje Lubardinog opusa kroz 11 tematskih celina sačinjenih od stotinak radova.

MSU je prvi među domaćim muzejima uveo stručna vođenja kroz postavke, posvetio pažnju najmlađima kroz rad dečjeg klub, postavio sajt koji sada nije u funkciji. Zašto muzej ne može bar virtuelno da se poseti?

Sajt MSU je pod rekonstrukcijom, menjamo dizajn i uređivačku koncepciju, sređujemo arhivski materijal i to je posao koji iziskuje neko vreme. Kada bude ponovo postavljen, na njemu će posetici imati prilke da se prošetaju i kroz virtuelnu postavku.