Julian Casablancas - Phrazes For...

Phrazes For The Young (RCA)

Prvo da rasčistimo neke stvari, koje vama možda nisu očigledne koliko meni. Od svih ne-Strokes Strokes-projekata najbolji su Nikolajevi Nickel Eye, zatim (prvi) solo Alberta Hammonda Jr.-a, pa Little Joy, Nicka i Faba. Julianov solo trebalo bi da ostane van konkurencije, jer smo sve albume njegovih kolega imali priliku da konzumiramo po nekoliko meseci, tako da ćemo tek da vidimo kako će njegov da nam se slegne. Za sada deluje da bi u navedenom nizu ostao na začelju.

Druga stvar, koja samo delimično komplikuje prethodno rečeno, jeste da smo (a tu budite pošteni pa priznajte) samo od Juliana i očekivali nešto. Ili da budem precizniji- samo je njemu pravljena sačekuša. Zato možda i ne treba da čudi što smo svim ostalim solo-projektima članova The Strokes „prijatno iznenađeni“, a samo Julianovim nismo. Sledi poslednji pokušaj racionalne odbrane Phrazes For The Young.

JC je mogao da napravi neformalni „The Strokes album broj četiri“, ali s obzirom na očigledan talenat koji su ostala četvorica pokazala na „svojim“ izdanjima, jasno je da The Strokes baš i nisu bili samo Julianovo čedo. On je mogao samo da proba nešto novo. Čak i ako ga to „novo“ privatno ne zanima baš previše, ali, eto, došao je „njegov red“. Mi, fanovi, možemo da budemo zadovoljno što to „novo“ ne beži baš previše od drugog odn. trećeg albuma The Strokes. Dok vas ostale, baš to može ili treba da jedi.

Phrazes For The Young (nazvan prema skraćenoj verziji Oscar Wildeove Phrazes and Philosophies For The Use Of the Young) zvuči kao solo-album. Zvuči privatno, ne naročito opterećeno, pokušava svašta, čak deluje i nezavršeno. Ne znam zašto, imam utisak kao da Julian ni sam nije bio siguran da li želi da ove pesme, u ovom obliku, izvede pred lice pravde. Sve deluje kao nekakvo izvršavanje zadatka, najviše što se moglo. Zbog čega album (u regularnoj verziji) ima samo osam pesama od kojih samo tri traju manje od pet minuta.

Debi singl, 11th Dimension je simpatičan, ali nezgrapan pokušaj New Order popa (obratite pažnju samo na Sumnerovsku džitricu u refrenu), sa uber-strokesovskim Julianovim pevanjem. Njegov komercijalni vapaj „spasavaj šta možeš“ je više nego očigledan. Uvodna Out Of The Blue zvuči kao klasična The Strokes pesmica puštena dvaput za redom (a neko bi rekao i dva i po minuta duža nego što je potrebno). Left Right In The Dark počinje kao neka stvar sa saundtraka za Flashdance, ali već posle pola minuta gubi smisao. Pokušaj belog soula u 4 Chords Of The Apocalypse je više komičan nego tragičan. Ludlow St zvuči kao nešto na šta bi i John, ali i Sean Lennon, bio ponosan.

Franci Ferdi disko River Of Brakelights, nafilovan sintisajzerima, deluje mi kao pravac koji je mogao da bude dominantan za ceo album, ali i ova stvar je jedno minut-dva duža nego što treba, zbog čega dolazi do nepotrebnih prog-rok blesavljenja. Samo drugi deo ove rečenice važi i za Glass. Finale, Tourist, podseća na prezasićenu mešavinu nekoliko poslednjih (ne-tribjut) Beckovih albuma iz koje Julian pokušava da proviri.

Od tri pesme koje se nalaze na bonusu (Old Holywood, 30 Minute Boyfriend, I Wish It Was Christmas Today) samo 30 Minute obećava kao nešto što može da bude relevantno LCD- generaciji (bendu, ne TV-u), ali čak i to u tri i po minuta uspeva da zvuči kao tri različite pesme, mada je disko-bas spas!

Na kraju, Phrazes For The Young po glavnom utisku koji ostavlja zvuči kao hip hop/ r’n’b ploča na kojoj izvođač pokušava da nađe sebe na matrici koju mu je neko drugi dostavio. Što bi, da je to bio nameran eksperiment, mogao biti još jedan „ekskjuz“ ovog albuma, ali ovako on deluje previše neuverljivo. I, nekako, nepotrebno.

selektah: **/ *****