Dizzee Rascal - Tongue N’ Cheek

Čitajući razne, mahom britanske, recenzije ovog albuma iznenadio sam se u kojoj meri oni unisono Dizzeeja doživljavaju kao engleskog Slim Shady-ja čije su opsesije (nasilje, psihopatija, seks) uglavnom otpanjene na 11. Nije ni da sam mislio da je Dizzee „dete cveća“, ali njegove britke tirade i mlade godine (počeo sa 16) uglavnom su mi delovale kao dodatni mišići na ionako napumpanom telu grajma. Za vas koji se sa grajmom susrećete po prvi put pojednostaviću lekciju i reći da je grajm najlakše zamisliti (čuti u glavi) kao mešavinu (američkog) hip hopa i The Prodigy. On je brutalan, mračan, dinamičan i dramatičan i pleše oko basa kao sisata striptizeta oko šipke.

Pet-šest godina kasnije od svog začetka (zavisi kako i prema čemu računate) njegova najveća zvezda izdaje svoj četvrti album, na talasu tri singla koja su stigla na prvo mesti britanske liste i sa nikad većim komercijalnim uspehom. Da li je to povod da konstatujemo da je grajm mrtav (a da kralj (treba da) živi!) ili da je kralj konačno uspeo da širom otvori vrata svom kraljevstvu? Kao što ste pretpostavljali- ni jedno ni drugo. S tim što je stanje na terenu bliže da se opiše kao ono, prvoponuđeno.

Iako je Dizzee za svoj prvenac, “Boy In Da Corner“, dobio prestižnu Mercury nagradu, to je skoro u svim slučajevima posledica kutlurno-političkih, zatim industrijskih, pa tek onda umetničkih odluka. Grajm jednostavno nije našao načina da se podigne sa ulica (istočnog Londona) u kojima je nastao. Već letimičan pregled Dizzeejeve „singles“ karijere pokazuje da se pre het-trika on samo jednom zatekao u top tenu. A ni druge vedete ne stoje bolje. Wiley je najveći uspeh imao sa singlom “Wearing My Rolex“ koji je izgrađen na semplu omanjeg haus hita s početka devedesetih. Kano, koji nije ni imao viđenijih hitova, pokušao je da se pozicionira kao Jamiroquai pokreta, a o sramnoj prodaji Amerima od strane grajm princezice Lady Sovereign ne želim ni da govorim. Zapravo, želim- iako ju je kupio sam Jay-Z, čak ni onda stvar nije zaživela.

Krajem 2008. Dizzee objavljuje zajednički singl “Dance Wiv Me“ sa retro-futuro-elektro majstorom, Calvinom Harrisom, koji pitkošću fejtles upotrebe sintisajzera (prva dirka, druga dirka, prva dirka, druga dirka...) ublažava suvoću i agresivnost Dizzeejevih rima i postaje fenomenalan crossover plesni hit. Potom se manje-više ista stvar konceptualno ponavlja sa još zavodljivijom “Bonkers“ (gde je gost-domaćin Armand Van Helden), da bi sa “Holiday“ zapravo imali reprizu “Dance Wiv Me“, samo na Dizzeejevem terenu. Poenta? Osim ako nije isfrankenštajnizovan novi žanr (grelektro?), ni jedna od ovih pesama nije ništa drugo do „aktuelni sint rivajval 80-tih fičurnig reper“. Od grajma su ostale narečena Dizzeejeva manijačenja, ista stara svežina, ali oštrica je očigledno namerno zatupljena. Zato je “Tongue N’Cheek“ dobar-loš album na našu sreću, a pomalo loš za budućnost grajma. O tome koliko se daleko pobeglo od istoga govori i činjenica da je stvar koja zatvara album uradio fakin Tiesto. Da nam nije rečeno, ne bi ni primetili. Vi sami prosudite da li je to plus ili minus.

Od ostalih pesama treba spomenuti “Freaky Freaky“ čija podloga zvuči kao neka balada sa “Actually“ od Pet Shop Boys, što je uvek dobro. “Can’t Tek No More” ima regea koliko i “Out Of Space” od The Prodigy i obećava kao letnji saundtrak, dok je u “Dirtee Cash” odnos prema superhitu Stevie V-ija sramno pididijevski.

Kako konkurencija nije velika, kako Sugababes više ne postoje u istoj postavi, kako je većina popularnih engleskih izvođača regrutovana iz redova X-Factora, Dizzee je i dalje najkreativnija i najzabavnija britanska mejnstrim zvezda u demografiji do 30 (a možda i do 25) godina.

selektah: ***plus / *****