Jarvis Cocker – Jarvis

Verovatno najslikovitiji opis dao je njegov dugogodišnji prijatelj (i saradnik) Richard Hawley rekavši da kada ga je video sa usisivačem u ruci, pomislio je da će od njega napraviti raketu! Svi znamo da se pre desetak godina iza velikih štreberskih naočara krio lucidni osobenjak, vispreni društveni kritičar, pritajeni romantik, inteligentni, gotovo voajerski posmatrač, ironičan do ivice grotesknog. Danas, kao što je to primereno njegovim godinama i višedecenijskom stažu, manje mašta o virenju pod mini suknje, a bliži je onom junaku sa Isusovim inicijalima. Ostaje kod kuće i pere sudove. Samo sada u Parizu.

Iako se danas lome koplja oko toga da li je britpop manija poslednje veliko čudo sa Ostrva ili obična farsa koje se i sami akteri često odriču, Pulp su oduvek imali drugačiju poziciju unutar samog “pokreta”. Dok su Suede dali novi momenat glam tradiciji, a Oasis i Blur udarali na širi auditorijum jasno podvlačeći uticaj šezdesetih, Jarvis je svesno šikanirao dobrostojeće, razmažene snobove, kao i lažni glamur koji za sobom ostavlja paranoju i strah. Na isti način na koji bi radio i u drugačijem kulturnom podneblju, poentilistički je naglasio svaki šapat, uzvik, pokret. Često je to činio žustro, ali ne bez razloga.

Novi milenijum doneo je nove heroje strahovitom brzinom, pa tako mnogima nije bilo lako da ponovo pronađu odgovarajući izraz. Zato su i Pulp prekinuli rad “na neodređeno vreme”. Ni podaci o prodaji poslednjeg albuma nisu delovali ohrabrujuće. Nakon četvorogodišnje pauze, za vreme koje je pravio pesme za Nancy Sinatru i Charlottu Gainsbourg, Jarvis donosi jednu zahtevnu, i dalje kritičnu, ali ogorčenu, downtempo ploču. Osetno je odsustvo priča o običnim ljudima, pesme su po pravilu pisane u 1. licu, sa čestim egzistencijalističkim preispitivanjima. Iako nema šireg koncepta, što bi eventualno mogla da sugerišu dva klavirska intermeca “Loss Adjuster pt. 1 & 2”, poruka ostaje prilično jasna. Pilot-singl “Running the World” (koji se ovde javlja kao skrivena pesma nakon pola sata tišine) nedvosmisleno udara po demagogiji svetskih lidera, ali bez prkosa i pozivanja na revoluciju. “Fat Children” drži propisnu oštrinu, drsko kritikujući besciljne skorojeviće (“maggots without a sense of becoming flies”). Od antiutopijske “From A to I” preko melanholične “Tonite” (“you cannot set the world right, but you can stop being wrong”) postaje očigledno da je vremenom naučio da ne gaji suvišne iluzije, a da je defetizam došao kao posledica iskustva. Najdirljivije teme, teskobna “Quantum Theory” i balada “I Will Kill Again”, u kojoj se Jarvis i vokalno najviše otvara, zauzimaju centralno mesto i prava je šteta što nema više ovakvih izleta.

Album u celini zahteva posebno raspoloženje i strpljenje za ponovna preslušavanja. Dosetke su kisele, reči seku, ali ponekad prelaze u suvišnu patetiku, pogotovo kada opisuju sunovrat civilizacije. “Jarvis” je očigledno tranzitni album, koji predstavlja svojevrsnu vizit kartu za dalja ostvarenja, a ne početak solo karijere. Kada je on u pitanju, nova iznenađenja su pre pravilo nego izuzetak.

Sonja Rajin

Ukoliko vam se album nije dopao nema smisla da trošite pare ili vreme za download na:

Mick Harvey – Intoxicated Man (Mute, 1995)

Richard Hawley – Coles Corner (Mute, 2005)

Scott Walker – Scott 4 (Fontana, 1969)

Thom Yorke – The Eraser (XL, 2006)