Otkačene priče Latinske Amerike

Volim da čitam antologije priča. Sasvim posebno čitalačko iskustvo. Toliko različitih glasova jedan za drugim. I nikad ne znate šta sledeće možete očekivati. Desetinama puta se susrećete sa svetom i životom, ali uvek prelomljenim kroz drukčiju individualnu vizuru, sagledanim iz drukčijeg rakursa, sa fokusom uvek na različitim temama, koje su, međutim, tek aspekti iste celine, koju svi dobro poznajemo.

Kao da ste se našli među mnoštvom nepoznatih ljudi na grupnoj psihoterapijskoj seansi. Svakoga muči neka muka koju on boji svojim doživljajem, svojim iskustvom, svojim pogledom na stvari, pri čemu vi možete iz toga da apstrahujete onaj univerzalni, humani supstrat, i da sve to svedete na određeni broj elemenata koji se ponavljaju. Ali individualne vizure ne možete zanemariti.

Svi pojedini slučajevi ma koliko da su u osnovi slični, u stvari su dozlaboga različiti. Kao da se uvek isti elementi multipliciraju i menjaju do neprepoznatljivosti, a da vi ne možete da kažete šta se tu u stvari promenilo.

Zato ima nečeg posebnog u tom mnoštvu glasova kojim vam se antologije priča (ili poezije, svejedno) obraćaju.

To pogotovo važi za ovakav izbor, koji kao svoj ključ proklamuje kvalitet otkačenosti (utoliko je moje poređenje sa grupnom terapijom adekvatnije).

Ljiljana Popović-Anđić i Branko Anđić, zahvaljujući kojima smo ove godine već imali prilike da čitamo novi roman genijalnog Peruanca Marija Vargasa Ljose, sada na jedno mesto okupljaju mnoštvo otkačenih glasova južnoameričkog kontinenta, i to i sa španskog i sa portugalskog govornog područja.

Sâm pojam otkačenog Branko Anđić vrlo zanimljivo određuje u predgovoru, shvatajući ga kao univerzalni kvalitet našeg doba.

Kao što je u predgovoru za Avanture nevaljale devojčice na malom prostoru uspeo duboko da prodre u logiku Vargas-Ljosine poetike, u njene mêne i njihov odnos prema mênama spoljašnjeg sveta, u predgovoru za ovu antologiju na svega nekoliko stranica on uspeva da zanimljivo i pronicljivo progovori o odnosu Evrope i perifernih delova sveta, o odnosu mainstreama i alternative, o suštinskoj srodnosti literature, džez i world muzike, i pravcu u kojem se ova sredstva za našu percepciju sveta kreću.

Njegovi zaključci u dosluhu su sa danas često pominjanom idejom da je era informacija za nama i da živimo u epohi u kojoj je najvažnija individualna kreacija.

Drugim rečima, upravo ono mnoštvo različitih glasova, mojeg i vaših, o kojem sam govorio.

Pri svemu tome, pojam otkačenog zadržava i svoje osnovno značenje, ono koje ima u kolokvijalnom govoru. Dobar broj tekstova otkačen je baš u tom smislu.

Šta reći za priču koja se zove Kopromantija (pokušajte da na osnovu grčkih elemenata od kojih je reč sastavljena zaključite kakva bi to ludorija mogla da bude)?

Knjiga obuhvata pisce u rasponu od Huana Hosea Areole, koji se uz Huana Rulfa smatra začetnikom savremene meksičke proze, pa do Argentinke Samante Šveblin (najmlađa, rođena 1978.).

Njene najveće zvezde su dvojica autora koji uveliko žanju međunarodne uspehe: Žuno Dijas iz Dominikanske Republike i Argentinac Giljermo Martines.

Najzad, da pomenem i svoje favorite. Edmundo Pas Soldan iz Bolivije i Fernando Ampuero iz Perua na neočekivan, paradoksalan i izuzetno ličan način govore o istoj temi: poremećenim odnosima između roditelja i dece. Nenametljivo pripovedajući i zavodljivo odmotavajući klupko, ova dvojica autora vas dovode do samog dna porodičnih procepa. Fokner odnosno Marija Kalas javljaju se kao katalizatori ovog procesa i sredstvo da se stigne do svih neizgovorenih reči i suza koje se ne usuđuju da skliznu niz obraze.

Većina zastupljenih autora rođena je 60-ih godina, dakle u vreme kada su Vargas Ljosa, Koratasar i kompanija objavljivali svoja remek-dela. Zato za sve nas koji smo nekada ludovali za prozom hispanoameričkog buma, ova knjiga predstavlja izuzetno prijatno iznenađenje. Ona donosi priliku da se upoznamo sa mnoštvom novijih glasova sa ovog kontinenta sa kojeg je toliko sjajne književnosti doprlo do nas.