Dejvid Mičel - Atlas oblaka

Čitanje ovakvih knjiga nije preporučljivo u ovo doba godine. Sredina jula u Beogradu prilično je hevi, i svi bi trebalo da smo na nekom moru ili negde, ali šta ćete. Ima nas koji sedimo kod kuće i čitamo debele knjige.

Međutim, Atlas oblaka je jedno od najvažnijih izdanja iz oblasti savremene svetske proze koje su nam ove godine naši vrli izdavači prezentirali.
Zato nikako ne bi trebalo da bude zaobiđen, uprkos tome što se pojavio baš uoči sezone godišnjih odmora.

Dejvidu Mičelu kritika je izrekla veliki kompliment: da je možda jedini od engleskih pisaca mlađe generacije koji je sposoban da inovira žanr romana. Atlas oblaka nagoveštava ovakve mogućnosti svog autora.

U pitanju je izuzetno ambiciozna knjiga, pre svega na planu forme, ali isto tako i po obuhvatnoj viziji ljudskog društva i nekih antropoloških karakteristika samog našeg soja.

Što se forme tiče, roman se sastoji od šest priča isprepletanih i ukrštenih na mnogo načina. Svaka od njih se prekida otprilike na polovini i zatim sledi naredna, i hronološki kasnija priča. Posle centralne priče, koja je data u celini, bez prekida, preostalih pet nastavljaju se tamo gde su bile prekinute, ali ovog puta u obrnutom redosledu. Dakle, sada se krećemo unazad kroz vreme.

Hronološka amplituda Mičelovog romana jako je široka i proteže se od druge polovine XIX veka pa sve do apokaliptične budućnosti posle pada civilizacije. Taj put čitalac prelazi najpre u jednom, a zatim i u drugom smeru. Pri tom, svih šest priča je donekle povezano, tako da su glavne ličnosti iz svake sledeće priče svesne onih iz prethodne.

Knjiga je, što se u tekstu i eksplicira, ustrojena po ugledu na muzičku partituru. Međutim, ovakva komplikovana forma nikako ne iscrpljuje svu složenost Mičelovog romana. Sve priče su, naime, međusobno različite po žanru, po stilu i po jeziku kojim su ispripovedane. Mičel se služi formom dnevnika, epistolarnim žanrom, formom upitnika (nešto slično onome iz 17. poglavlja Džojsovog Uliksa).

Jezik se kreće od arhaičnog govora XIX veka, ustrojenog po uzoru na Melvilovog Bilija Bada, preko ironijom i cinizmom natopljenog govora jednog našeg savremenika, pa sve do rudimentarnog načina izražavanja havajskog urođenika iz daleke i mračne budućnosti posle pada civilizacije, obojenog bajkovitim, mitskim i tribalnim shvatanjima. Što se tiče ovih govora iz budućnosti, Mičel je izuzetno maštovit. On pronalazi niz novih reči i rečeničnih konstrukcija koje već same po sebi otkrivaju načine razmišljanja karakteristične najpre za stanovnike visokotehnologizovanog društva, a zatim i hronološki kasnijeg plemenskog, nastalog pošto je civilizacija samu sebe uništila. Te govore Mičel vešto i promišljeno stilizuje ukazujući na to kako izgledaju društva u kojem su oni mogli nastati. Uzgred, sve ove jezičke i stilske bravure vrlo su inventivno prenete na srpski.

Što se žanra tiče, krećemo se od pomorskog romana, karakteritičnog za XIX vek, preko špijunskog trilera, do naučne fantastike i negativne utopije. Svako vreme, svaki žanr, svaki stil Mičel oblikuje veoma pažljivo, postižući sjajne rezultate. On je u stanju da u istoj knjizi na ubedljiv način spoji pripovedanje jedog u velikoj meri naivnog i idealističnog čoveka iz XIX veka i jednog ciničnog matorog prevaranta s početka našeg stoleća.

Dok prvi zvuči ozbiljno na jedan starovremski način, pripovedanje drugog dato je s toliko komičnog naboja da sam se cepao od smeha dok sam to čitao. Pri tom, sva ova građa ni na trenutak ne deluje haotično, već sve vreme imate utisak jasno i promišljeno usklađene celine. Atlas oblaka, dakle, mnogo je više od formalnog eksperimenta. To je delo izuzetno talentovanog pisca koje na impresivan način oblikuje ogromnu raznolikost građe. Kroz sve te mnogobrojne glasove kojima ovaj roman govori probija se sumorna priča o ustrojstvu ljudskog društva i o nekim problematičnim stranama ljudske prirode.

Gramzivost je po Mičelu u osnovi kako zajednice, tako i individue. U prvoj priči jedan junak izlaže teoriju po kojoj anglosaksonska rasa stoji na vrhu ljudske piramide, dok su afrički i australijski urođenici dobri jedino kao radna snaga, da bismo se kasnije suočili sa društvom iz budućnosti u kojem je sve postalo roba i čiji su žitelji opsednuti potrošnjom. U takvoj zajednici klon se pokazuje inteligentnijim i humanijim od čoveka. Kako odmičete sa čitanjem, postaje vam jasno da je sva formalna, žanrovska i jezička raznovrsnost strogo u funkciji Mičelove vizije ljudskog roda i njegove sudbine.

Najzad, još jednom da ponovim: Atlas oblaka je nezaobilazno štivo za 2008. To je delo jednog od najtalentovanijih mlađih pisaca današnjice (rođen 1969, pre ove objavio još dve knjige), na koga bi naša sredina svakako trebalo da obrati pažnju.