Kenzaburo Oe – Jednostavan život

Kenzaburo Oe je drugi japanski dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Prvi je bio Jasunari Kavabata, čija smo dva izvanredna dela Velemajstor i Snežna zemlja imali prilike da čitamo prošle godine. Oeova književna karijera počela je u drugoj polovini pedesetih godina i traje već oko pola veka. U knjizi Jednostavan život, originalno objavljenoj 1990, on se bavi temom karakterističnom za ceo njegov opus – temom hendikepirane dece. Razlozi za ovu Oeovu opsesiju lične su prirode – njegov najstariji sin Hikari rođen je sa teškim oštećenjem mozga. „Sve moje ideje o ovom društvu i svetu uopšte zasnovane su na životu sa njim i naučene kroz njega“ kaže Oe. Hikari, koji pati od autizma i epileptičnih napada, ali poseduje talenat za komponovanje muzike, postao je centralna tema u opusu svog oca.

Druga bitna Oeova tema, tesno povezana sa ovom, jeste religija. S obzirom na to da je u pitanju japanski pisac, treba naglasiti da se radi o hrišćanstvu. Kroz ceo Jednostavan život provlači se ideja povezivanja motiva hendikepiranog deteta sa Hristovim drugim dolaskom. Oe je studirao francusku književnost i formirao se na zapadnoevropskoj i američkoj literaturi. Blejkova i Jejtsova kosmološka koncepcija izvršile su veliki uticaj na njega. Međutim, na osnovu ove knjige stiče se utisak da mu je, kada je o religiji reč, bliže istočno hrišćanstvo, naročito rusko, sa svojim mističnim elementima. Od autora koji se bave Hristovim drugim dolaskom, za Ruse vrlo karakterističnom temom, Oe pominje Bulgakova, Dostojevskog sa njegovim Velikim inkvizitorom, i Čingiza Ajtmatova (uzgred, obratite pažnju na izabrana dela ovog pisca poreklom iz Kirgistana, koja objavljuju Logos i Liber; dosad su izašla tri toma), ali najviše pažnje posvećuje Andreju Tarkovskom i njegovom filmu Stalker, koji u našoj sredini uživa kultni status. Devojčica iz ovog filma, koja ima moć psihokineze, objedinjuje dve glavne Oeove teme: Hrista u drugom dolasku i ukleto dete.

Okej, hajde sada da se malo spustimo na zemlju. Jednostavan život je u velikoj meri autobigrafsko delo u kojem se Oe pre svega bavi svojom decom (jedna ćerka i dva sina), ali iz drugog plana i samim sobom kao roditeljem. Ispostavlja se da se u toj ulozi nije najbolje snašao. Tokom čitavog romana otac je odsutan, majka je sa njim, a deca su prepuštena sama sebi. Težina očinstva, rekao bih, muči Oea. Otac iz ove knjige jedva je snosi. Nezahvalan je posao povlačiti paralele između fikcionalne i biografske ličnosti, ali nameće se utisak da Oe ovim romanom sebi spočitava slabost i sebičnost koje ga sprečavaju da bude dobar otac. Osećaj očeve krivice konstantno izbija iz pozadine pripovedanja. Ipak, sve je ispričano iz perspektive glavne junakinje, skromne i požrtvovane devojke, krajnje nesklone osuđivanju. Ma-čan (20 godina), potpuno je posvećena brizi za starijeg brata i trudi se da uprkos svojim fizičkim i karakternim ograničenjima najbolje što može iznese teret staranja o kući i porodici u odsustvu roditelja.

Ne znam kako će ovdašnja publika reagovati na veliku količinu literarnog i religijskog podteksta koji je prisutan gotovo na svakoj stranici ovog štiva. Tim intelektualnim asocijacijama Oe daje isto toliko prostora kao i samoj priči, spajajući te dve komponente u jednu organsku celinu. S druge strane, on je vrlo ubedljiv i u opisivanju inhibicija koje njegove glavne junake sputavaju i otežavaju im život. Svaki od glavnih likova opterećen je teškim bremenom kojeg ne može da se oslobodi. Na kraju krajeva, opšti utisak je da narativni tok uspeva da asimiluje svu ovu intelektualnu nadgradnju, koja je ipak u njegovoj funkciji, tako da u ovom romanu treba pre svega videti priču o jednoj porodici, o odnosima roditelja i dece, i o pokušaju ako ne savlađivanja, ono bar podnošenja ličnih ograničenja, kako bi se mogla izdržati težina života.

Ilustracija preuzeta sa: nobelprize.org