Prokletnici

U finalnoj sceni ovog filma Bred Pit se s lovačkim nožem u ruci divi svom brutalnom "ručnom radu" na nacistinom čelu i (kriveći vilicu ne bi li zaličio na Marlona Branda) kaže: "Mislim da bi ovo lako moglo da bude moje remek-delo." – Lako bi moglo da bude i da nam Kventin Tarantino tako saopštava šta misli o svom najnovijem filmu, konceptualnoj petparačkoj holivudskoj romansi u kojoj jevrejski komandosi skalpiraju Nemce a bioskop pobeđuje nacizam.

Ni na kakav bitan način inspirisani istoimenim akcionim ratnim filmom iz 1978. godine reditelja Enca Đ. Kastelarija, veterana italijanske B-produkcije, "Prokletnici" su nasilna, zabavna fantazija u kojoj je istorija Drugog svetskog rata izmenjena tako da kinematografija odigra odlučujuću ulogu u uništenju Trećeg Rajha.

Tarantino je preko deset godina zamišljao i koncipirao ovu zapletenu ratnu sagu o osveti, izdaji i špijunaži, zabavljajući se igrom s nebrojenim žanrovskim konvencijama. Rezultat je ekstravagantna filmska bajka o filmskim bajkama obučena u ikonografiju ratnog trilera, mada verovatno ipak ne i Tarantinovo remek-delo.

"Prokletnici", kako ih Nemci zovu (bolji prevod bi bio "Neslavna kopilad"), su odred savezničkih komandosa u okupiranoj Francuskoj – neka vrsta "12 žigosanih" sastavljenih od američkih Jevreja koji izgledaju kao utekli iz nekog filma Vudija Alena. Predvodi ih opaki poručnik Aldo Rejn iz Tenesija (Bred Pit, koji očito uživa u svom južnjačkom akcentu). Rejn obećava svojim "prokletnicima" da će pod njegovim vođstvom terorisati Nemce "apačkim taktikama", tražeći svakom od njih da mu donese sto nacističkih skalpova. "Prokletnici" nemaju milosti – šalju naciste u Valhalu razbijajući im lobanje bejzbolkom, a retkim preživelima urezuju svastiku u čelo.

Njihov protivnik je rafinirani, inteligentni pukovnik SS Hans Landa, zvani "Lovac na Jevreje" – uglađen i nonšalantno zao, on je poslednji u nizu glamuroznih holivudskih nacista od Branda do Toma Kruza. (Landu briljantno igra Austrijanac Kristof Valc, nagrađen za najbolju mušku ulogu u Kanu.) Uvodna scena filma, u kojoj gledamo kako Landa lovi Jevreje po francuskom selu, je sjajna posveta Serđu Leoneu i jedan od najboljih vestern početaka filma skoro viđenih. Mlada Šošana (Melani Loran) uspeva da pobegne i preživi taj masakr i tri godine kasnije je zatičemo u okupiranom Parizu kao vlasnicu Art Deco bioskopa kojoj se udvara nacistički ratni heroj Frederik Coler (Danijel Bril), "nemački narednik Jork" koji je sam pobedio celu četu savezničkih vojnika – podvig kog slavi novi nemački film "Ponos nacije" čiji je producent niko drugi do dr Jozef Gebels (Silvester Grot), koji sanja da bude poput holivudskog mogula Dejvida O. Selznika. Tako će u Šošanin pariski bioskop stići vrhuška nacističke Nemačke na čelu sa vodviljskim Adolfom Hitlerom (Martin Vitke) koji se dernja, truća i pozira slikarima dok Evropa gori – i pomalo podseća na Cezara u stripu "Asteriks".

Malo šta u "Prokletnicima" treba uzeti za ozbiljno, mada film nije sasvim ni farsa u maniru Mela Bruksa, koji je stavljao Hitlera na sličuge. Smešten je u fantazijsku ničiju zemlju između pop arta i treš eksploatacije, stilske vežbe iz žanra i filmskog učenjaštva. U sred svoje lude priče Tarantino, poput pomahnitalog profesora istorije filma, odaje poštu nemačkom predratnom filmu i njegovim velikanima kao što su Pabst i Emil Janings. Šošanin bioskop postaje okosnica "Operacije Kino" koju predvodi britanski komandos koji je u stvari filmski kritičar (!), stručnjak za nemački film Vajmarske republike.

Zapaljivi nitratni film je tajno oružje koje će doći glave Fireru i njegovim drugarima. ("Prokletnici" su čak i snimljeni najvećim delom u autentičnom predratnom studiju Babelsberg pokraj Berlina.)

Ukratko, Tarantino je prevazišao svoju uobičajenu praksu konstruisanja filmova od veštih omaža drugima – ovoga puta se zabarikadirao u kinoteku: ništa nam ne govori da ikakav svet postoji van sveta filma, osim kao povod za tinejdžersku filmofilsku fantaziju. U tom smislu, ovaj film na neki način spada u žanr fantastike: sve se u njemu dešava u alternativnom univerzumu zvanom Film, koji ima i svoju paralelnu istoriju. Film je taj koji je heroj: Kino će pobediti rat. Eksploatacijski mlinac B-produkcije jači je i od samog Firera. Nacistički filmski mit je dignut u vazduh od strane subverzivnog jevrejskog kontra-mita smeštenog unutar priče o osveti koja besramno prepravlja istoriju. Ili, kako je Tarantino sumirao u Kanu: "Moć filma će oboriti Treći Rajh... to me baš loži!"

Film je veoma vešto napravljen – uz izvrsnu scenografiju i kostime i briljantnu fotografiju Roberta Ričardsona – ali je previše šašav čak i da bude shvaćen kao šala, i ponajviše pada kada se Tarantino suviše ponese i pretera u razrađivanju dijaloških scena. U svoja dva i po sata nije dosadan i ima daleko manje krvi i nasilja nego što bi se to možda dalo unapred očekivati, ali je prilično samodovoljan i pomalo neosetljiv kako prema likovima tako i prema publici – distanciran je od osećanja i ta praznina minira čak i najbolje scene. Fantazmagorično finale u gorućem bioskopu deluje pomalo usiljeno, te akcija (kao i Pitova gluma) opasno skreće ka kempu.

Za Tarantina su junaci ovog filma prosto zgodne stilske figure a ne pravi likovi – što je razočarenje od autora koji nas je navikao na pamtljive filmske likove koji su veći od života, išetali direktno s 35mm trake ali opet na neki uvrnut način realni i živi. Ovde su pretežno karikature. Tako je "Kill Bill" imao epski zamah velike opere, dok "Prokletnici" podsećaju više na laku operetu – hermetični kinotečki vlažni san praćen muzičkim temama koje je Enio Morikone nekad pisao za špageti vesterne.