Slavna prošlost i moguća budućnost

Decembar je uvek bio siromašan mesec što se tiče ponude kulturnih dešavanja u Beogradu. Pošto većina publike, izlagača i umetnika razmišlja o tome kako i gde da potroši teško stečeni novac za novogodišnji provod, ovogodišnja kulturna decembarska ponuda je iznenadila. Dve izložbe u decembru posebno su skrenule pažnju i podsetile nas kako možemo drugačije da razmišljamo o novim kontekstima starih kulturnih i fizičkih prostora.

Pitanje Starog sajmišta otvorio je Jovan Bajford u ekskluzivnom eseju za Novi magazin. On je tada rekao da je “... uprkos značaju koji mu je, kao mestu nezapamćene patnje i stradanja, morao pripasti, logor Sajmište nikada nije bio adekvatno obeležen. Mada je još šezdesetih godina prošlog veka ratna sudbina Sajmišta postala predmet zvaničnog, institucionalizovanog, iako ne uvek masovnog ili previše javnog prisećanja, ni u socijalističkoj Jugoslaviji a ni kasnije, nadležne institucije nisu na odgovarajući način očuvale uspomenu na žrtve ovog logora. Nekoliko preostalih logorskih zgrada već decenijama propada, a celokupni kompleks Starog sajmišta danas opstaje kao zapušteno i osiromašeno naselje. Da Sajmište predstavlja mesto sećanja danas upućuju samo dva zapuštena i delimično oštećena spomenika, jedan iz osamdesetih, drugi iz devedesetih, opstajući kao relikti neuspešnih pokušaja memorijalizacije tokom prethodnih decenija.

Maja Popović je u izložbi "Biblioteka na Starom sajmištu”, koja predstavlja njen magistarski rad sa Akademije arhitekture u Amsterdamu, a koja je postavljena u Narodnoj biblioteci Srbije, odgovorila na ovo pitanje pokušavajući da kroz modernu intervenciju otkrije ne samo arhitektonsku prošlost prostora Starog sajmišta, već i da inkorporira istoriografsku sudbinu ovog prostora u arhitektonski kontekst. U apstraktu u kojem objašnjava koncept izložbe Maja Popović je navela da je inspiracija za ovu izložbu bila zaborav i transformacija ovog kompleksa kroz vreme. Autorku je inspirisala transformacija nečega što je predstavljalo napredak u mesto ljudskog stradanja i patnje i koegzistiranje najrazličitijih sudbina u jednom arhitektonskom prostoru. Njena izložba teži da kroz arhitekturu, prostor i intervenciju otkrije slojeve prošlosti koji karakterišu ovo mesto i koji su samim tim jedinstveni. Projekat promoviše arhitekturu u ulozi naratora i njenu sposobnost kao takve da rekonstruiše naše sećanje, pronađe veze koje nedostaju i integriše ih u kontekst budućnosti. Maja Popović je u ekskluzivnoj izjavi za Novi magazin rekla je da ima utisak da su ljudi veoma pozitivno iznenađeni impaktom i vizijom nove arhitekture na ovom mestu, koje je očigledno teško zamisliti revitalizovane i u funkciji, s obzirom na ruinirano stanje u kojem se danas nalazi. Maja misli da je u tom smislu ovaj projekat veoma dragocen jer omogućava vizuelizaciju ovog prostora i viziju njegove integracije u kontekstu grada. A šta je sa sudbinom Starog sajmišta?

Gradske i republičke vlasti, kao i mnoge nevladine organizacije, izlazile su sa različitim projektima za spasavanje ovog dela grada od propadanja. Kompleks Staro sajmište proglašen je 1989. za spomenik kulture i od dizanja spomenika svim žrtvama logora Staro sajmište 1996. nije urađeno mnogo da bi se ovaj prostor uredio, sem sporadičnog gađanja različitih grupa različitim projektima od kojih nijedan nije u praksi zaživeo. Na ovom prostoru je 1992. predviđeno da se gradi memorijalni centar i spomenik žrtvama logora koji je postavljen tek 1996. Opština Novi Beograd donela je 2008. godine odluku da se na mestu logora izgradi muzej Holokausta, dok je u maju iste godine u Muzeju primenjene umetnosti održana erija izložbi i radionica posvećenih Sajmištu, pod nazivom „Staro sajmište kao jezgro Novog Beograda“. Okosnicu budućeg uređenja trebalo je da predstavlja „memorijalni muzej sa usklađenim kompatibilnim sadržajima okolnih objekata“.

Jovan Bajford se u svom eseju nije složio sa ovom idejom i rekao je da:”… još od 1945, kada je počela izgradnja Novog Beograda, svi planovi vezani za njegovo uređenje: gradnja objekta od ‘javnog značaja’, ozelenjavanje, zidanje Opere, stvaranje ‘Europolisa’- bili su usmereni ka postepenom uklapanju Sajmišta u širu urbanu matricu velegrada, u pejsaž Novog Beograda ili budućeg Savskog amfiteatra”. Bajford je dodao i da je “problem što se retko uviđa da nastojanje da se ovaj prostor „obnovi“, „oplemeni“ i „ulepša“ novim značenjem i funkcijama vodi daljem „oslobađanju“ Sajmišta od balasta njegove tragične prošlosti. Umesto adekvatnog sećanja na žrtve logora i na jedinstvenu istoriju ovog mesta, kreira se novi oblik marginalizacije i zaborava“.

Aleksandar Ćordaš iz novobeogradskog Centra za civilno društvo misli da na prostoru Sajmišta može postojati samo muzej migracija jer je količina migracija kojima je ovaj prostor bio svedok (menjanje položaja, sudbina različitih ljudi različitih nacionalnosti) neverovatno velika. On smatra da muzej migracija na najbolji način može svedočiti o sudbini Sajmišta i da su mnoge žrtve pre, a i posle nastanka nacističkog logora skončale na Sajmištu, te da ovakav muzej, uz još neke sadržaje, može biti mesto nove budućnosti ovog dela grada, dok je Aleksandar Nećak, predsednik Saveza jevrejskih opština, predstavio projekat muzeja Holokausta, genocida i stradanja Roma, kao i centralnu biblioteku i moderan, elektronski arhiv na mestu bivšeg Spasićevog paviljona koji je sada pod zakupom. Jevrejska opština ima saglasnost naslednika Nikole Spasića da se ova zgrada pretvori u muzej.

Maja Popović budućnost ovog prostora ne može da vidi bez dve stvari: “To su informisanost građana Beograda o potencijalu, važnosti i istoriji ovog mesta (i ne samo ovog mesta već je neophodna i sama edukacija ljudi o važnosti kulturnog nasleđa). To znači da se moraju podržati projekti koji bi omogućili širu dostupnost informacijama vezanim za Staro sajmište i, naravno, dobro osmisliti način kako da te informacije dopru i dotaknu građane koji su danas pripadnici nekog drugog vremena.

Drugo je volja gradske (kao i republičke) vlasti da se ovo mesto ne samo obeleži, već i integriše kroz novu funkciju u kontekstu grada, da opet postane deo Beograda i da nam samim tim razotkrije svoju istoriju. Ukoliko do ovoga ne dođe Maja predviđa da će Staro sajmište nastaviti da boravi i još dublje tone u nesvesno i da će doći vreme kada će ponovna identifikacija sa ovim mestom biti gotovo nemoguća, a mi time lišeni izuzetno važnog dela svoje istorije. Ovde se mora spomenuti i fizičko stanje zgrada za koje je već neverovatno da su uspele da prežive dosadašnju transformaciju i zapuštenost. Izložba “Biblioteka na Starom sajmištu” nudi moguće i održivo rešenje za opstanak Starog sajmišta kao memorijalnog centra, ali i kao mesta gde će se spojiti prošlost i budućnost svetske arhitekture.

U Muzeju “25. maj” održana je izložba koja na samom izmaku 2011. ne nudi novi koncept za spasavanje nečega, nego nas podseća da smo nekada, ne toliko davno, imali nešto. “Poslednja mladost u Jugoslaviji” je izložba koja se bavi kulturnom produkcijom alternativnih umetničkih pokreta krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka. Izložba je dobila ime po prvom solo albumu Srđana Šapera i Nebojše Krstića izašlom posle raspada grupe Idoli, a bavi se novotalasnom kulturom u svim oblicima, muzičkim grupama Kozmetika, Idoli, Šarlo Akrobata, Disciplina kičme, Katarina II,umetničkim principom “Uradi sam” i kompletnim sociološkim i fenomenološkim značajem “novog talasa” kao prekretnice u istoriji ne samo umetnosti u SFRJ, već i same zemlje.

Slike, fotografije, omoti albuma, fanzini, istorijske fotografije Goranke Matić i Dragana Papića našli su mesto u jednom “mishmash” različitih formi i uticaja. Izložba je podeljena u muzički, umetnički i istorijski deo koji možda izaziva i najveću jezu kada se uporedi sa onim što je viđeno u druge dve prostorije, jer se paralela sa kontrolisanom umetničkom slobodom i te kako vidi. Autori izložbe Marina Martić i Stevan Vuković dobro su izabrali materijal i njegov kontekst u jednom dašku slobode koji je zapahnuo ove prostore. Autore i učesnike već znate, kao i epilog svega toga. Vredno sećanja.