Tri decenije “Nestvarnih stvari”

Kada je u pitanju muzičko tržište, Srbija je zemlja u kojoj se uglavnom ne okreće veliki novac. Kod nas ima manje koncerata i od zemalja u okolini, a da ne pominjem poređenje sa zapadnom Evropom. Jedan od razloga zašto je to tako ima veze sa geografijom – nismo baš na sred puta kada muzičari prave plan evropskih turneja. Drugi ima veze s tim što svetski muzičari u našoj zemlji ne prodaju mnogo nosača zvuka. Ljudi ovde jedva imaju da plate kartu u gradskom prevozu i ima logike zašto im je mnogo da izdvoje 20 ili 30 evra za originalan CD ili ploču. Tužno je što je tako, ali je tako.

Možete onda misliti kakav kuriozitet predstavlja podatak da se pre par meseci na izvesnom domaćem “kupujem-prodajem” sajtu jedna ploča prodala za celih 150 evra! Ako ste pomislili da je reč o nekom raritetu Boba Dilana ili Rolling Stones, pogrešili ste. Istina da je u pitanju raritet, ali grupa koja je snimila tu ploču nije iz Amerike ili Velike Britanije. Reč je o novosadskom sastavu Luna, kojeg je sredinom osamdesetih predvodio Slobodan Tišma. Oni su u celoj karijeri snimili samo jednu ploču pod nazivom “Nestvarne stvari” koja je objavljena u tiražu od 920 primeraka. Sudeći po pomenutoj niskoj platežnoj moći u Srba danas, taj tiraž ne izgleda baš tako mali. No, ako znamo da je album objavljen pre tačno tri decenije u zemlji koja je imala 22 miliona stanovnika, u kojoj je ploča Idola “Čokolada” imala tiraž o kome danas mogu da sanjaju mnogi renomirani svetski muzičari (ploča se prodala u nešto manje od pola miliona), jasno je zbog čega 920 i nije neka brojka. Još ako znamo da je reč o jednom od najkvalitetnijim albuma koji su snimljeni na ovim prostorima zbog čega je i postao "kultni", dolazimo do zaključka da onih 150 evra uopšte nije prevelika cifra.

S obzirom na to da naziv Luna, nažalost, mnoge pre asocira na istoimenu domaću grupu iz devedesetih koja sa muzikom ima veze koliko i srpska fudbalska liga sa smislom, ali i s obzirom na trodecenijski jubilej albuma “Nestvarne stvari”, danas ćemo se baviti “ispravljanjem krivih Drina” i prozboriti koju o Tišminom remek-delu.

Foto: YT printscreen

Slobodan Tišma je rođen 1946. godine u Staroj Pazovi. Još kao tinejdžer počeo je da se zanima za poeziju i muziku, pa je tako krajem šezdesetih osnovao grupu Tile i četiri bogalja dok je studirao književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Iako je voleo muziku, književnost je bila njegova prva ljubav kojoj je posvetio veći deo života. Sedamdesetih je intenzivno pisao poeziju, postao je urednik studentskog lista “Indeks”, a krajem dekade ponovo se vratio muzici. Svoj novi bend Tišma osniva 1979. i naziva ga La strada po istoimenom filmu Federika Felinija. Tišma je bio jedini stalni član, dok se ostatak postave rotirao. Kroz bend su prošli mnogi novosadski muzičari - između ostalih bubnjar Ivan Fece Firči (kasnije u EKV) i neki članovi grupe Pekinška patka.

Nedugo pošto su snimili prvi demo snimak u studiju braće Vranešević i ubrzo nakon prvog koncerta u jednom novosadskom klubu kada su bili predgrupa Električnom orgazmu, bend prestaje sa radom 1981. Ta pauza nije dugo trajala: krajem iste godine, Tišmi i trojici preostalih La stradinih članova priključuju se bivši basista Pekinške patke Marinko Vukomanović i klavijaturstkinja Jasmina Mitrušić. Tada menjaju ime u Luna (po Bertolučijevom filmu “La Luna”) i započinju dvogodišnju karijeru koja se pamti i tri decenije kasnije. Nakon prvih demo snimaka koje je Sloba Konjović često vrteo na Studiju B, kao i desetine koncerata širom SFRJ, Luna je u kratkom vremeskom periodu stekla status kultne grupe. Muzički kritičar Dragan Kremer je otišao toliko daleko da ih je čak nazvao “najboljom jugoslovenskom grupom”. Jedan od njihovih fanova bio je i Marko Brecelj iz Buldožera i on je Lunine demo snimke prosledio svom prijatelju Borisu Beleu koji je tad radio u slovenačkoj izdavačkoj kući Helidon. Boris je odlepio na te pesme i momentalno je počeo da nagovara Tišmu da uđe u studio. Debi album “Nestvarne stvari” Luna je snimila 1983. u beogradskom studiju Akvarijus. Samo par nedelja nakon izlaska iz studija, tenzije koje su vladale između Tišme i gitariste Zorana Bulatovića kulminirale su i grupa se raspada. Album je ipak snimljen, ali je objavljen za Helidon 1984, godinu dana kasnije. S obzirom na to da bend tad nije više postojao, to je jedan od razloga zašto je ploča štampana u pomenutom malom tiražu.

Međutim, nikakvi mali tiraži, različiti karakteri članova benda, njihove možda povređene sujete, ili tehnički problemi bilo koje vrste, nisu mogli ama baš ništa albumu “Nestvarne stvari”. U tih četrdesetak minuta muzike čujemo čistu umetnost upakovanu u nešto što se zove “rok album”. Luna je zvučala sveže, originalno i drugačije od bilo čega na tadašnjoj (a bogami i sadašnjoj) jugoslovenskoj rok sceni. Bez obzira da li njihovu muziku nazivate rok, nju-vejv, dark ili post-pank, da li volite bendove Joy Division, Wire, Gang of Four ili The Fall, činjenica je da su Tišma i drugari muzički pomešali sve pomenute uticaje, dodali mnogo toga svog i napravili album koji je potpuno jednistven. Zahvaljujući presnimavanju “Nestvarnih stvari” sa kasete na kasetu, njihov zvuk je kasnije uticao na mnoge grupe sa naših prostora, a da su delovali globalno, gotovo sam ubeđen da bi ih bendovi kao što su Interpol danas nazivali svojim uzorima.

Svako ko je slušao “Nestvarne stvari” složiće se da je melanholija raspoloženje koje preovladava. Inteligentan čovek koji se konstantno preispituje i razmišlja o stvarima koje ga okružuju, bez obzira gde i u koje vreme živeo, kad-tad dođe do melanholije. A Slobodan Tišma je bio (i ostao) upravo takav. Taj spoj njegovih često hermetičkih stihova sa nešto komunikativnijim melodijama, daju dubinu “Nestvarnim stvarima” koja ih čini vitalnim i posle toliko vremena. Iako nisam imao pojma na šta je tačno Tišma mislio u nekim stihovima (“Senke pored puta / To može biti neko ko je sam / Ko prati spori let ptica iz kataloga” peva u pesmi “Lambo”), to me nikad nije sprečavalo da uživam u njima. Kada sam slušao na primer pomenutu “Lambo”, tačno sam znao šta u mom životu predstavljaju “senke pored puta” i “let ptica iz kataloga” – koga je briga šta je Tišma tačno imao na umu? Uostalom, nije li to jedna od osnovnih premisa umetnosti, da je interpretiramo na svoj način? Jedan od razloga zašto su “Nestvarne stvari” veliki album jeste taj što uspešno odoleva vremenu. U vreme kada sam ga otkrio, slušao sam gomilu bendova koje sam kasnije prerastao i za koje danas mislim da su smešni. Lunino remek-delo jedan je od retkih albuma koje sam vremenom sve više voleo i sve ga bolje razumevao.

Slobodan Tišma je nakon raspada Lune osnovao novi bend koji je nazvao starim imenom - La strada. Slično kao Luna i oni imaju samo jednu ploču koja je postala kultna i spada u antologiju jugoslovenske rok muzike. Taj album je objavljen 1985. i o njemu će ovde biti nešto više reči kada sledeće godine budemo obeležavali tridesetogodišnjicu. Nakon La strade, Tišma se povlači iz muzike, potpuno se posvećuje pisanju, a pre par godina dobio je i Ninovu nagradu za književnost.

U današnje vreme, kada kreativni (ili “kreativni”) ljudi do pažnje najčešće dolaze tako što po klubovima ili društvenim mrežama vuku ljude za rukav i viču: “Ja sam najbolji, najpametniji, najlepši, vidi me, vidi me!” pomalo nestvarno deluje podatak da je personifikacija skromnosti poput Slobodana Tišme ostavila tako dubok trag u našoj muzici i poeziji. To što se njegova muzika od pre nekoliko decenija voli i danas, dokaz je da laktanje nije jedini način da svetu predstavite svoju umetnost. Sistem vrednosti se vremenom menja, to je istina, ali one osnovne vrednosti uvek ostaju iste i to nevezano za način na koji ćete ih prezentovati.

“Lepota je u oku posmatrača” kažu. Sudeći po poštovanju koji Tišmina muzika uživa danas među ljudima koji prave razliku između onog šta je iskreno a šta ne, broj posmatrača koji vide vrednost njegovog dela je sve veći. Za uviđanje te lepote nije nam neophodna informacija koliko je plaćeno za njegovo raritetno remek-delo. Zdrav razum i bistra glava su sve što nam treba.