Horor u našem sokaku

Jedan ugledni psihijatar, više puta je objašnjavao koliku je štetu struci (psihijatriji) naneo film Miloša Formana "Let iznad kukavičjeg gnezda", tačnije kompromisi zarad umetničke slobode, a na uštrb psihijatrije. Naime, tvrdi psihijatar, po tom filmu ispalo je da su "psihijatri, neki totalitarni likovi, u čije šake dopadaju neki slobodomisleći ljudi, pa su psihijatrijske ustanove, metafore gulaga, a čak su i medicinske sestre u njima deo te totalitarne mašinerije". Iako je, doduše, stanje u tim ustanovama (izgled, higijena...), često pogodno za razne metafore, činjenica je, kaže taj psihijatar, da se izvesne osobe jednostavno moraju hospitalizovati, i da nisu baš svi bolesnici pogodni da budu Džek Nikolson koji, eto, nije pobegao iz bolnice (iako je takav kalauz majstor verovatno to mogao), zato što je osetio da je tek u bolnici prvi put postao lider - harizmatična figura za razliku od sveta kriminala gde je uvek bio sitan igrač.

U Srbiji stvarnost nadilazi film, ali u drugom, pogubnom, pravcu. Umesto intelektualnih analogija s delom Miloša Formana, imamo bukvalno poistovećivanje s klasicima horor žanra i to s onim "mesarskim" podžanrom gde su franšize tipa "Strava u Ulici brestova", "Petak 13", "Vrisak", ili gde je "Teksaški masakr motornom testerom", s tom razlikom što je pre neki dan u selu Jabukovcu kod Negotina umesto testere, u "rimejku" korišćena lovačka puška. Krvavi pir Nikole Radosavljevića - ubistvo devetoro komšija, troje teško ranjenih, sa scenama funkcionalnim u hororima - u bunaru, i na groblju - još jezivije je doprineo utisku o nekoj vrsti "autogenocida" čiji su bilansi, sa horor metodologijom, sve učestaliji. Ovoga puta nije "pukao film" ratnom veteranu, ni žrtvi tranzicije, već gastarbajteru. Jednostavno, postoji patologija koja se ne može redukovati uvek na društvenu krizu (anomiju), iako ona, kao i situacione okolnosti mogu da ubrzaju tok svesti do okidača.

Teško da i medicinska prevencija može da predupredi svako "pucanje filma", pogotovu kad je ono povezano s endemskom etnopatologijom (vradžbine), ali rigorozna kontrola "naoružanog naroda" sigurno može da smanji rizik. I tu država sa strogim uslovima za nošenje oružja (uključujući i lovačko) i strogim sankcijama, može mnogo da učini. Naravno da se u Srbiji ubija i sekirom, ali sekirom je teže napraviti ovakav svirepi bilans.