Ustavni sud se kuva na vatri

Ne može se desiti u nacionalnim okvirima, da ne postoji sudska instanca nadležna da reši spor oko mandata u Skupštini Srbije. Međunarodni standardi i domaća ustavna povelja kažu da postoji pravo na delotvornu sudsku zaštitu osnovnih ljudskih sloboda i prava.

Ta delotvorna sudska zaštita u našem miljeu se mora ostvariti u okviru države članice, u ovom slučaju znači u Srbiji, kaže za „Dnevnik“ profesor Ustavnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu dr Zoran Tomić,odgovarajući na dileme koji sud je nadležan da razreši „Gordijev čvor“, nakon odluke Ustavnog suda da mandati pripadaju poslanicima.

Trenutno su u Skupštini Srbije nezadovoljni poslanici kojima su stranke uspele da „uzumu“ mandate, ali i partije čiji poslanici su promenili stranački dres. Ko će dati odgovor na dilemu, ko je u pravu?
- Nema ni jednog prava u punom smislu te reči, bez zaštite. Pravo da se postane poslanik, kao što je poznato je pasivno biračko pravo. Ono se vremenom povezuje, prerasta u pravo, da se ostane poslanik u skladu sa zakonom i odlukom Ustavnog suda Srbije, do isteka mandata. U aktuelnim sporovima, o kojima se govori u javnosti, reč je o prevremenom prestanku mandata nekih poslanika i nema takozvanog negativnog sukoba nadležnosti sudova. Stoga, sudovi se ne smeju odreći prava da rešavaju ovo važno pravno - političko pitanje od kojeg zavise, sa jedne strane, ne samo slobode i prava tog čoveka, poslanika, građanina, već i normalno redovno, legitimno funkcionisanje tako važne državne institucije kao što je parlament.

Koji sud treba da izrekne konačnu reč, pošto ima različitih mišljenja?
- Pošto se Vrhovni sud Srbije oglasio nenadležnim u ovom sporu, sa čime se inače i slažem, ostaje nepobitno da Ustavni sud Srbije mora da okonča ovaj ustavno- izborni spor, koji ima, razume se i pravnu i političku dimenziju. Vrhovni sud Srbije, po zakonu o izboru narodnih poslanika nadležan je da rešava sporove u toku izbora. Određene izborne sporove po ustavu, koji nisu u nadležnosti sudova i drugih organa rešava Ustavni sud Srbije. Neke stvari su starije i važnije, pa tako Ustavni sud ima rezervnu ustavnu nadležnost da razrešava sve izborne sporove, za koje izričito nije rečeno da ih rešava na primer RIK, neki drugi sud, posebno Vrhovni sud Srbije. Do sada je Ustavni sud Srbije imao praksu da takve sporove ne raspravlja.

Oni su smatrali da su nadležni samo za sporove u toku izbora, vezane za lica, dok ne postanu poslanici, a ne i za zaštitu poslaničkog mandata. Zakon o postupku pred Ustavnim sudom Srbije i pravnom dejstvu njegovih odluka je potpuno anahron, čak se usuđujem da kažem i neustavan iako, što je vrlo interesantno, sam ustavni sud nije ispitivao ustavnost propisa po kome radi. Znam iz pouzdanih izvora da se oni kuvaju na vatri. Ali reč je o tome da mora da se promeni praksa Ustavnog suda, da se probije ta blokada kao što je svojevremeno probio blokadu, po ustavnoj žalbi raniji savezni ustavni sud. Ustavni sud Srbije mora u opštem interesu, u interesu parlamentarizma i redovnog funkcionisanja društvenog života da promeni svoju praksu i da prihvati da do dononošenja novog ustava, rešava ovakve sporove.

Da li je moguće promeniti izborni zakon i na bilo koji način revidirati ovu odluku Ustavnog suda?
- Znate, izborni zakon se može promeniti po ustaljenoj proceduri, ali on ponovo može doći pod lupu Ustavnog suda, koji već ima svoj stav o tom pitanju, odnosu članstva u stranci i poslaničkom mandatu. Odluka Ustavnog suda ima ustavni rang, jer on tumači ustav i ta odluka je u stvari čitanje ustava. Ne bi bilo legitimno i meni se čini da bi u ovom trenutku bilo zabadanje prsta u oko, da se promeni izborni zakon u tom delu. Treba promeniti izborni sistem i tada odluka Ustavnog suda neće izgledati kao da je pala sa neba. Zato se ona loše primila u ovdašnjem paučinastom miljeu i zato se desilo i dešava ovo sa mandatima. Potrebno je modernizovati ceo izborni sistem, u skadu sa evropskim iskustvima i onda će na svoje mesto doći taj stav da stranka ne može raspolagati sa mandatima. To je ključ celog problema, kontrola poslanika od strane samih birača, a ne političkih partija, bez obzira da li je reč o propircionalnom, ili većinskom sistemu. Neko mora kontrolisati poslanike i to ne samo svake četiri godine, već se mora postaviti nekakav mehanizam ograničenja u izbornom zakonu. Odluka ustavnog suda nije da mandati pripadaju poslanicima, nego da se prestankom članstva u stranci ne gubi mandat. To je različito od toga da mandati pripadaju striktno poslanicima, što znači da oni ne mogu raditi šta hoće sa svojim mandatima.
Bez tog kontrolnog dela, nakon odluke Ustavnog suda, jedna zloupotreba zamenjena je drugom- imali smo pre zloupotrebe od strane stranaka, a od strane poslanika. Suština je da prestanu bilo kakve zloupotrebe i zato treba promeniti izborni sistem u celini. Nikakvo krpljenje, pokazalo je iskustvo, ne može doneti plod.

Ima čak i predloga da se zakonom o narodnoj skupštini, do promene ustava premoste problemi, kao i da se ugradi odredba da se strankama vraća broj poslanika, kao što je bilo na startu mandata. Da li je to pravno moguća varijanta?
- Ne, to je ekvilibristika, o kojoj eksperti i profesori prava ne mogu ni da izjašnjavaju. Naravno sve je moguće, ali pitanje je li se sme tome pribeći, da li je legitimno, da li će nam se smejati Evropa.