Vruće proleće

Sudbina Srbije 2005. godine, sudeći po prazničnim izjavama nadležnih, zavisi od Kosova. Ne od industrijske ili poljoprivredne proizvodnje, ne od inflacije ili bilo čega opipljivog i merljivog, već od nečega za šta Beograd nije nadležan. Stavljajući Kosovo na prvo mesto, vlast šalje dve poruke. Prvu, da se neće laćati važnijih i težih poslova. Drugu, da unapred priznaje poraz, jer je ne puštaju da radi ono što bi volela.

Stara Slobina priča: ja bi vama odmah švedski standard, ali dušmani ne daju. Želja Beograda da se status Kosova reši na dobrobit svih njegovih žitelja jeste plemenita. Štaviše, podudarna je s namerom čuvara svetskog poretka. Da je drugo vreme i da su druge okolnosti, možda bi se i moglo poraditi zajedno. Trenutno, oni koji su uzeli Kosovo pod svoje nisu raspoloženi za podelu posla. Što da se petljaju s nekim ko im je, pozivajući na bojkot izbora, pokazao šipak?

Beograd je uveren da je pravda na njegovoj strani. Tako je bilo i devedesetprve. Pravo na referendum, pravo na SAO, pravo na razne republike... Kad su nuđeni pregovori, mahalo se tobožnjom voljom naroda. Narodu je ostajalo da plaća cenu. Sve do danas. Slobo je žrtvovao većinu kosovskih Srba. Današnja vlast kanda bi da raščisti s ostatkom.

Protektorat kojim upravlja Jesen-Petersen nije zemlja ugodna za život ni većini. Manjini je gore i kad je u pravu. Ne samo tamo. Parlament, vlada i ostale institucije kosovskog sistema nit’ su videle vladavinu prava niti ih to zanima. Zanimaće ih posle petih ili posle desetih izbora. Čuvari svetskog poretka uvereni su da će, kad-tad, napraviti ono što su zamislili. Tačnije, oni tek razmišljaju šta da zamisle. Isprobavaće svašta. Pa šta upali. Isprobavanje na tuđim leđima ne boli. Vreme je na njihovoj strani. Tačku mogu da stave i 2015. i 2030. Beograd će tada biti glavni grad Kosova isto onoliko koliko je to danas. To je ono što bi svaka ovdašnja vlast morala da zna. I da to kaže i Srbima na Kosovu i ostalima. Kada bude predsednik vlade, ili Republike, Toma Nikolić će jako pažljivo birati svaku rečcu o rezoluciji 1244. I o vrućem proleću. Ili o povratku vojske i policije na Kosovo.

Ko god se bude namćorio, ostaće van igre. Ko se uz to bude junačio, proći će kao Slobo.
Da je Srbija drugačija - veća, bogatija, uređenija - njen glas bi se dalje čuo. Veća ne može biti. Možda bi mogla da poradi na razvoju i sređivanju. Slovenija je još manja pa eto je na čelu OEBS. Predsednik slovenačke vlade ne mora da izdvaja platu za Slovence van Slovenije. O njima vodi brigu država, onoliko koliko je to u njenom interesu. A u njenom interesu je ono što je dobro za većinu njenih građana.

Srbija nije Slovenija. Niti se sve može svesti na nekoliko jednostavnih poređenja. Ipak, tuđa iskustva ne moraju da škode. Pogotovo ako su sopstvena loša. Recimo, iskustva sa upotrebom oružja. U petak je vojnička puška upotrebljena po pravilu službe. Kod Bujanovca. U ponedeljak je stražar pucao iz straha. U Podgorici. Ako su saopštenja i izveštaji ispravno shvaćeni, nije svejedno. Negde vojnik sme da puca iako vidi da pred njim nije terorista. Ime vojnika se u tom slučaju ne objavljuje. Negde drugde se pravilo službe ne pominje, iako se stražaru po mraku približava nepoznato lice. U tom slučaju objavljuju se i ime i prezime i podaci o porodici.

Da je zamešateljstvo samo u vojsci, sve bi se rešilo njenim raspuštanjem. Prestala bi zagonetna ubistva i samoubistva. Država se ne može tek tako raspustiti. Može se raspasti, ali to traje jako dugo. I mučno je. Više se isplati srediti je da služi svojoj svrsi. Ljudima koji u njoj žive.
Već dve nedelje na sve strane prašte petarde i ostale eksplozivne naprave. Da je toliko para potrošeno za knjige, možda bi bilo neke nade. Bar za mlađi naraštaj. Ovdašnjoj državi petarde ne smetaju. Ni u tri ujutru ni u tri posle podne. Dovoljno joj je, kao i Slobinoj, što se mogu spojiti praznici. Da narod manje misli na ono što mu se događa. I što mu rade. Da sedi pred televizorom i upija, pobožno upija svaku reč. Da shvati da je ono kod Bujanovca bila nameštaljka. Od toga, biva, lakne.

U Novome Sadu dvaput za nedelju dana pojeftinilo gorivo. Gradski prevoz u isto vreme poskupeo sa 15 na 25 din. Tako to ide kada se na vlasti udruže radikali i DSS. Za radikale su mahom glasala predgrađa i okolna sela. Oni koji najviše koriste gradske autobuse. Umesto obećavanog hleba po tri dinara, verni birači su tako dobili po džepu da bridi sav tur. Tako to ide. Nijedna vlast ne sme da pipne bogataše. No udri po sirotinji. Da drugi put razmisli pre glasanja. Ne bude li razmišljala, draće je još žešće.

Vrelo proleće moglo bi da se dogodi ne samo na jugu, gde ga priželjkuju zloguki proroci.