Država gubi spor

Do sada je Evropski sud zatražio da se država Srbija izjasni o navodima iz 22 predstavke čiji podnosioci smatraju da im je narušeno neko od prava garantovanih Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Međutim, za manje od dve sedmice bi trebalo da stigne i prva presuda tog suda povodom tužbe jednog našeg građanina.

Koliko se naših građana obratilo Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, od kada je zemlja primljena u članstvo Saveta Evrope, u domaćoj javnosti po pravilu bilo je više stvar nagađanja nego pouzdanih podataka. Pošto takve informacije ovaj sud saopštava po isteku kalendarske godine, tako se i saznalo da je do kraja 2005. u Strazbur stiglo 1.345 predstavki od čega 384 ili više od četvrtine nije prihvaćeno.

– Najavljeno je da će 19. septembra biti doneta presuda u predmetu koji se tiče povrede prava na pretpostavku nevinosti. Reč je o slučaju koji je bio pokrenut u vreme kada još nisam bio izabran za državnog zastupnika, pa je tada Ministarstvo pravde slalo odgovore, tako da sam bio uključen tek u završnu fazu i izjasnio se samo u vezi sa zahtevom za pravičnu naknadu – kaže tim povodom dr Slavoljub Carić, zastupnik Republike Srbije pred Evropskim sudom.

Reč je o predmetu koji se vodio pred Okružnim sudom u Novom Sadu, kada je u toku postupka preispitivanja pritvora doneto rešenje s formulacijom koja je, po navodima podnosioca tužbe – povredila pravo na pretpostavku nevinosti. U okviru prava na pravično suđenje Evropska konvencija ističe da „svako ko je optužen za krivično delo smatra se nevinim dok se ne dokaže njegova krivica na osnovu zakona” (član 6. stav 2).

Ko će to da plati

Dr Carić podseća da treba praviti razliku između odluke i presude ovog suda. Dok odluka suda može da se odnosi i na (ne)prihvatljivost predstavke, u slučaju kada se, kao sada, najavljuje presuda „statistika je neumoljiva i presude su uglavnom u korist aplikanata”, odnosno podnosilaca.

– Ovde je reč o presudi gde je sud odlučio o meritumu da li je zahtev iz predstavke osnovan ili ne. U većini slučajeva kao, recimo, na primeru Hrvatske, prošle godine od 26 presuda u 24 slučaja sud je našao da je predstavka bila osnovana.

Pojednostavljeno, kada sud u Strazburu najavi presudu, s velikom dozom verovatnoće može se očekivati da je država strana koja gubi spor.

Takva odluka dostavlja se državi na koju se odnosi, ali i objavljuje na sajtu Evropskog suda za ljudska prava i time sadržaj postaje javno dostupan. Međutim, od tog trenutka nastaje i obaveza države da postupi po odluci suda. Obično je u pitanju rok od tri meseca. Konkretno kancelarija državnog zastupnika dužna je da takvu odluku prevede, objavi u službenom listu i dostavi nadležnim organima koji treba da je ispoštuju. Uredba o zastupniku Srbije pred ovim sudom propisala je, pored ostalog, da ako se presudom utvrdi da je Republika Srbija prekršila Konvenciju, zastupnik se stara o izvršenju presude.

Kada izgubi spor, na teret države pada isplata novčanog iznosa, koji je ili dogovoren poravnanjem ili naznačen u presudi. Prema pomenutoj uredbi, takva isplata „vrši se iz sredstava organa Republike Srbije čiji su akti prouzrokovali kršenje ljudskih prava”, odnosno doveli do postupka u Strazburu.

Nemaju kome da se žale

Dr Slavoljub Carić, međutim, smatra da to pitanje nije rešeno na odgovarajući način i da bi se već kod prve presude mogao pojaviti problem praktične primene. U slučaju, recimo, odugovlačenja sudskog postupka ili povrede pretpostavke nevinosti sudskih organa, naknadu bi trebalo da isplati sud koji je odgovoran za takvo postupanje. Takav sud može da se pozove na nepostojanje sopstvenog budžeta, pa sve to da prosledi Ministarstvu finansija a odatle Ministarstvu pravde, a to prebacivanje s jednog na drugog, smatra zastupnik, ne bi bilo dobro za državu imajući na umu rok od tri meseca. U vreme postojanja državne zajednice SCG javljala se pravna dilema da li će sud u Strazburu uopšte razmatrati predstavke o kojima se prethodno nije izjasnio Sud SCG kao najviša pravna instanca u zemlji ili ne, koji koji dugo nije funkcionisao, a posle razdvajanja prestao da postoji. Sada takve dileme nema, ali problemi su ostali. Predmeti, odnosno žalbe koje su tom sudu SCG upućivali građani zbog povrede nekog od ljudskih prava u međuvremenu su obustavljeni „i tu je sada pravni vakuum jer ne postoji odgovarajući organ na nivou Srbije koji bi o tome odlučivao”. Po sadašnjim ustavnim rešenjima, građani nemaju mogućnost da podnesu ustavnu žalbu Ustavnom sudu Srbije. Veliko je pitanje ko je u prednosti jer postupci građani koji su se svojevremeno obratili Sudu SCG, kao najvišoj pravnoj adresi, obustavljeni su, a oni koji to nisu učinili – sada nemaju kome da se obrate.