Doživotni zatvor da,smrtna kazna ne

Potpuno je razumljiva emotivna reakcija javnosti koja traži oštriju sankciju za osumnjičenog Dragana Đurića (34), ali ponovno uvođenje smrtne kazne nije adekvatno rešenje, niti je moguće s obzirom na to da je Srbija članica Saveta Evrope. Maksimalna kazna za najteža krivična dela u Srbiji je 40 godina zatvora.

Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Milan Škulić kaže za Danas da uvek postoji mogućnost da se sistem krivičnih sankcija modifikuje.

"Ne možemo vratiti smrtnu kaznu, jer Savet Evrope to ne dozvoljava, a Srbija je članica SE. Države koje nemaju smrtnu kaznu, kao najveću sankciju uglavnom imaju doživotnu robiju. Većina evropskih država ih ima i to bi možda bilo najbolje zakonsko rešenje za najteža krivična dela", smatra Škulić.

On kaže da kao i kod smrtne kazne, i po pitanju doživotne robije postoje oprečna mišljenja.

"Neki ovo rešenje smatraju nehumanim. Činjenica je i da zatvorenik nema motiv da se ponaša disciplinovano niti da se uzdržava od činjenja novih krivičnih dela čak ni u zatvoru. To se može rešiti tako što se, kao u nekim državama, uvede mogućnost uslovnog otpusta, pod strogim uslovima i nakon puno vremena provedenog u zatvoru", navodi Škulić.

Rešenje koje ima Srbija, takozvani dugotrajni zatvor, takođe je problematičan iz više aspekata.

"Ljudi koji provedu 30-40 godina u zatvoru nisu spremni za život na slobodi. Oni su izgubili kontakt sa porodicom, ne mogu da nađu zaposlenje, nesposobni su za život. Njima je zatvor dom i često ponove krivično delo kako bi se tamo vratili", navodi Škulić.

Izjavu ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića, koji je izrazio žaljenje što je Srbija ukinula smrtnu kaznu, Škuljić ocenjuje kao ljudsku reakciju, „izrečenu zbog osećanja empatije, u specifičnim uslovima“.

Sa druge strane, predsednik udruženja Srbija protiv smrtne kazne, advokat Ivan Janković, kaže za Danas da je izjava ministra Stefanovića nedopustiva.

"Ministri i javni službenici ne smeju da iznose svoje lične i emotivne stavove javno, ako su oni u suprotnosti sa zvaničnom državnom politikom. Ona se zalaže za evropske integracije, a EU je protiv smrtne kazne. Ukoliko je izjava populistička, to je takođe za osudu. Pitanje je, uopšte, šta taj čovek misli", ocenjuje Janković.

On podseća da je Srbija ukinula smrtnu kaznu 2002. godine, kako bi ostala članica Saveta Evrope.

Tadašnji ministar pravde Vladan Batić rekao je da se on intimno zalaže za smrtnu kaznu, ali da državni razlozi zahtevaju da se ona ukine.

Direktor Komiteta pravnika za ljudska prava Jukom Milan Antonijević rekao je da je nedopustiva kampanje za ponovno uvođenje smrtne kazne u Srbiji. On je naglasio da je najvažnije da sudski postupak za ubistvo Tijane Jurić bude brz, a kazna odgovarajuća.

Podsećajući da je brojnim istraživanjima dokazano da smrtna kazna nema preventivno dejstvo i ukazujući na mogućnosti pogrešnih presuda, psiholog Žarko Korać navodi da donekle ima razumevanja za emocije koje je kod većine građana izazvalo brutalno ubistvo devojčice.

Posebno imajući u vidu dvanaestodnevnu potragu koja je prethodila pronalasku njenog tela i vestima da je ubijena, a koju je javnost budno pratila.

Međutim, trenutak kada bi država i njeni zvaničnici, koji emocije sebi ne bi smeli da priušte, trebalo da reaguju jeste onaj kada kreću pozivi na osvetničko ubistvo i javni linč.

“Tu histeriju jednim delom podstiču mediji, a državni službenici se ne usuđuju da jasno kažu da postoji Krivični zakonik, da Srbija ima Zakon, ima sudove i policiju koja je konačno uradila svoj posao i pronašla je čoveka za koga se pretpostavlja da je to uradio i to je sve što država može i treba da uradi, a udvaranje linču je katastrofa”, rekao je Korać za Radio Slobodna Evropa.