Nigerija: Vratite nam decu

Nažalost, to nije jedina afrička zemlja u kojoj otimaju decu.

U zemljama u kojima su besneli građanski ratovi, stariji dečaci obično su završavali kao deca vojnici, mališani kao sluge ili kuriri, a devojčice su postajale seksualno roblje.

Boko Haram, što na jeziku Hausa znači "Zapadno obrazovanje je zabranjeno", nastao je u Majduguriju, u severoistočnoj nigerijskoj državi Borno, kao narodni pokret mladih ljudi nezadovoljnih zbog raširene korupcije i kritički nastrojenih prema vlastima, a vremenom je prerastao u oružanu grupu koja teroriše civilno stanovništvo.

Nastanku grupe doprineli su i ekonomski problemi, pošto se jezero Čad drastično smanjilo za nekoliko decenija, a pustinja se sve više širila, izazvavši ogromne probleme za stočarstvo i poljoprivredu, od kojih u tom području živi oko 30 miliona ljudi, sada većinom u siromaštvu i gladi.

Osnivač grupe Muhamed Jusuf, pobornik radikalnog tumačenja islama, smatrao je da problemi zemlje leže u zapadnim vrednostima koje su u Nigeriju uveli britanski kolonizatori.

Njegove žučne kritike počele su da privlače sledbenike još devedesetih godina, ali smatra se da je Boko Haram nastao 2002. godine, kada je na sebe skrenuo pažnju vlasti, preneo je AFP.

Godine 2009. u sukobima između islamističke grupe i snaga bezbednosti u Majduguriju život je izgubilo 700 ljudi, a Jusuf je uhapšen i umro je u zatvoru.

Na čelo grupe došao je njegov zamenik Abubakar Šekau, koga SAD smatraju međunarodnim teroristom i Boko Haram je promenio način delovanja: vođe su se stacionirale u inostranstvu, a grupa se povezala s međunarodnom mrežom džihada i odustala od pasivnog protesta.

Boko Haram nije imao problema da regrutuje članove u ruralnim oblastima na siromašnom severu Nigerije, nastanjenom pretežno muslimanima i tesno povezanom sa Sahelom, regionom u kojem su aktivne brojne oružane salafističke grupe.

Međunarodnu pažnju je privukao napadom na sedište UN u Abudži u avgustu 2011. godine, u kojem je poginulo više od 20 ljudi.

Te godine je u nasilju ubijeno više od 1.500 ljudi, a mete napade postale su škole, crkve i džamije, kao i vladini i vojni objekti, uglavnom na severoistoku najmnogoljudnije afričke države.

Međutim, dva bombaška napada u predgrađu Abudže pokazala su da grupa predstavlja opasnost po celu zemlju.

Zbog nedavnih otmica oko 300 devojčica u Borneu, vlasti su proglasile vanredno stanje u tri severoistočne države, a vojska je upućena da pomogne civilnim jedinicama samoodbrane da se zaštite od pobunjenika.

Boko Haram je reagovao odmazdom protiv civila, napadajući sela i masakrirajući meštane u znak osvete zbog toga što sarađuju s vojskom.

Diplomatski izvori tvrde da su neki članovi te grupe obučavani u Libiji i Maliju, a SAD veruju da je Boko Haram povezan sa Al Kaidom u islamskom Magrebu i Al Šababom u Somaliji.

Boko Haram je prisutan i u Nigeru, Čadu i na severu Kameruna, pošto su granice većine afričkih država porozne.

Nigerija se, zbog otmica devojčica, proteklih dana našla u žiži pažnje svetske javnosti, ali to nije jedina afrička zemlja u kojoj postoji problem kidnapovanja dece.

U proteklih pet decenija najviše otmica dece bilo je povezano sa oružanim sukobima ili građanskim ratovima u Angoli, Burundiju, Demokratskoj Republici Kongu, Mozambiku, Ruandi, Somaliji, Sudanu, Sijera Leoneu i Ugandi. Mnoga od te dece prodavana su na tržištu u Africi, ali i van nje.

Taj fenomen je, istorijski, postojao u Africi vekovima - od 15. do 19. veka je cvetala prekookeanska trgovina robovima, uključujući decu.

Pored toga, deca su bila žrtve otmica i u lokalnim međuetničkim sukobima, gde su ih držali kao taoce ili ih integrisali u porodice otmičara, gde su služili kao radna snaga ili za reprodukciju.

Trgovina decom postoji i u današnje vreme, naročito na zapadu Afrike - u Beninu, Burkini Faso, Kamerunu, Obali Slonovače, Gabonu, Centralnoafričkoj Republici, Maliju i Togou.

Toj pojavi znatno doprinose porozne granice, a mnoge žrtve završavaju kao sluge ili radnici na imanjima, seksualno roblje ili u mrežama trgovaca drogom u Evropi, zalivskim zemljama i Libanu.

Oteta deca su najčešće stara između sedam i 17 godina.

Takođe, praksa prisilnih brakova u Africi postoji i danas. Neke devojčice bivaju kidnapovane, a neke od njih prodaju njihove sopstvene porodice.

Stručnjaci smatraju da, u novije doba, jedan od razloga zbog kojih muškarci žele da se ožene što mlađim devojkama jeste to što veruju da one nisu zaražene virusom side, pošto su nevine.

U zemljama u kojima su besneli građanski ratovi, stariji dečaci obično su završavali kao deca vojnici, mališani kao sluge ili kuriri, a devojčice su postajale seksualno roblje.

Mnoga deca su primoravana da i sama ubijaju, muče i siluju, što je predstavljalo neku vrstu inicijacije u svet nasilja, ali i upozorenje šta ih čeka ako pokušaju da pobegnu ili odbiju naređenje.

Između 1994. i 1998. godine, Božja vojska otpora u Ugandi otela je oko 8.000 dece, uglavnom stare između osam i 18 godina. U toj zemlji su 2002. godine zatvorene mnoge škole iz straha od kidnapovanja đaka. Božja vojska je ponekad menjala decu za oružje i municiju.

Dece vojnika bilo je i u Sijera Leoneu i Angoli, a u Demokratskoj Republici Kongu su, navodno, predstavljala većinu pobunjeničkih snaga koje su se borile protiv diktatora Mobutua Sesea Sekoa.

Takođe, ima i izveštaja o kidnapovanju dece u magijske svrhe, kada zbog svoje čistote i nevinosti bivaju žrtvovana u verskim obredima.