Posla ima, a niko ga neće

U fabrici “Sebastijan” potrebni su limari, bravari, mašinski inženjeri, ali, uprkos činjenici da mnogi ljudi svakog meseca ostaju bez posla, ne uspevaju da nađu ljude koji bi radili kod njih. U ovoj fabrici koja se bavi limarijom, kažu da su najveći problemi stručnost ljudi koji im se javljaju i nedostatak volje za rad.

“Vrlo često dođu ljudi koje je recimo biro uputio na neko doškolovanje, neke obuke i ti ljudi se prijave isto tako na primer sa pet godina radnog staža, a napiše da je na primer bravar, ili da je na primer varilac. Međutim, takvi ljudi i kada ih primimo na neki probni rad, vrlo brzo vidimo da u biti uopće ne znaju raditi jer oni samo kažu – pa, znate između ostalog ja sam čak i vario”, kaže menadžer fabrike Boris Blum.

U sindikatu fabrike kažu da među mladima nema mnogo interesovanja za rad u pogonu. Metalstvo je, uslovno, na lošem glasu jer posao nije lak, treba i zaprljati ruke, pa ima malo interesovanja za učenje ovog posla.

Što se tiče plate, ona se u Sebastijanu kreće od 220 evra za nekvalifikovane radnike, pa do 400, koliko dobijaju kvalifikovani radnici, dok stručnjaci dobijaju i više.

“Ne treba se bojati i držati ovoga što ljudi vele – plaća od 250 evra je mala, bolje je ne raditi. Ja se s time ne slažem, 250 evra je daleko više nego ništa. Jer ako radnik dobije 250 evra, najslabiji radnik, najnižeg ranga da kažem, on bruto košta 500 evra – nije jeftin. Znači, ako ima 350, on košta 600, 700 do 800 evra. U današnje vreme mislim da su to solidna primanja. Solidna, zadovoljavajuća. Sve je to bolje nego ništa”, kaže vlasnik fabrike Slavko Sebastijan.

U bačkopalanačkoj limariji su pokušali da nađu radnike i u centralnoj Srbiji, ali ljudi, po njihovim rečima, ne žele zbog posla da se sele.

Stvari bi mogla da promeni inicijativa da se u bačkopalanačkoj školi otvori smer za limare, ali će fabrika, dok prva generacija đaka ne završi školovanje, i dalje morati da se snalazi i da na sajmovima zapošljavanjima i po biroima pokušava da nađe limare i bravare.