Ko smo mi, "Izbrisani"

Ministarstvo unutrašnjih poslova Slovenije je 26. februara 1992. iz Registra stalnih stanovnika Slovenije izbrisalo više hiljada ljudi, prema podacima Ministarstva njih 18.305. Do tada smo svi stalni stanovnici Slovenije imali jednakopravan položaj, jugoslovensko državljanstvo nam je garantovalo sva civilna i politička prava. Uz nastanak nove države i s njom i novog, slovenačkog državljanstva, vlast Slovenije je izvela protivustavnu meru. Oni, koji po zvaničnoj evidenciji nisu slovenačke etničke pripadnosti i za slovenačko državljanstvo nisu zamolili ili su njihove molbe bile odbijene, bili su tajno izbrisani iz Registra stalnih stanovnika Slovenije. Preko noći smo postali stranci bez svih prava, ekonomskih, socijalnih, političkih, osnovnih ljudskih prava, bez prava na državljanstvo i dozvole za bivanje u sopstvenim domovima. Neke od nas je brisanje gurnulo u situaciju u kojoj smo ostali bez bilo kog državljanstva, apatridi.

Većinom smo smo se 60-ih, 70-ih ili 80-ih doselili u Sloveniju iz drugih jugoslovenskih republika, iz različitih razloga, najčešće zbog zaposjenja. Tada smo bili potrebni Sloveniji, njenoj industriji i privredi, koje su se brzo razvijale. Izbrisan je deo šire grupe unutrašnjih doseljenika. Posle slovenačkog osamostaljivanja mnogi doseljenici su dobili slovenačko državljanstvo, a Izbrisane je slovenačka vlast 'civilno usmrtila' oduzimanjem dozvola za stalni boravak, posledično i oduzimanjem osnovnih prava. Među izbrisanima su i deca, rođena u Sloveniji, koja su tu odrasla i školovala se. Neki su potomci slovenačkih roditelja, rođeni u drugim republikama SFRJ.

Izbrisani su ostali bez dozvola za bivanje u sopstvenom domu. Mnogi su prisiljeni da emigriraju. Neki su morali da se pretvaraju da su tražioci azila, odnosno begunci u Sloveniji, zemlji u kojoj su do nedavno živeli kao punopravni državljani i državljanke. Mnogi koji su ostali u Sloveniji osuđeni su na ilegalnu egzistenciju. Povremeno su nas zadržali u policijskim stanicama ili su nas zatvorili u današnji Centar za strance. Znamo i slučajeve samoubistava i smrti zbog nedostatka zdravstvene brige ili siromaštva. Mnogi su izgubili posao, bez mogućnosti da nađemo novi. Brojni od nas su ostali bez zarađene penzije. Više nismo mogli da vozimo automobile jer su naše vozačke dozvole, izdate u Sloveniji, uništili u upravnim jedinicama. Nismo smeli da napustimo državu jer se u nju više ne bismo smeli vratiti. Neki su bili deložirani. Nismo imali prava da ostanemo kao stanovnici, nismo imali pravo na otkup stanova u kojima smo živeli. Nismo dobili ni vlasničke sertifikate kao ostali državljani, iako smo jednakopravno doprinosili stvaranju društvenog bogatstva Slovenije.

Brisanje je razdvojilo brojne porodice jer su neke od nas prisilno proterivali iz Slovenije. Sakrivali smo se pred policijom, preživeli policijske racije, pretnje, psihička i fizičke mučenja. Zbog brisanja su deca rasla bez roditelja. Nekim roditeljima je čak bilo i odbijeno pravo na formalno priznavanje očinstva. Izbrisani dugo nisu znali da je nasilje i isključivanje, koje su doživeli, pogodilo hiljade ljudi, svaku stotu osobu koja je živela u Sloveniji, a ne samo retke pojedince. Potrebno je bilo da prođe više godina pre no što je istina izašla na svetlo dana i da se brisanje pokazalo u svom stvarnom tragičnom obimu.

Slovenački ustavni sud je više puta osudio brisanje. 1999. je utvrdio da je brisanje u suprotnosti sa slovenačkim ustavom i ukazalo Vladi i zakonodavcu da Izbrisanima prizna oduzete dozvole za stalan boravak. 2003, Ustavni sud je ponovo utvrdio nezakonitost brisanja i naložio zakonodavcu retroaktivno vraćanje prava, od dana brisanja na dalje. Do danas, Slovenija to nije ispunila.