Povodom izmena Zakona o javnom informisanju

Podrazumeva se da je T. Dž. mislio na medije, čuvare javnog interesa, štampu koja lažima ne uništava ličnosti, porodice, institucije; mislio je na medije kojima su u istoj ravni po važnosti i etičnost novinarskog posla i uloga nepristrasnog ogledala javnog mnjenja, odgovornih medija koji nastoje da kroz kritičnost i istraživačko novinarstvo uspešno razotkrivaju anomalije društva, politike, i na taj način doprinose izlečenju zajednice.

Vlada i mediji danas u Srbiji dve su strane u bici za izmene Zakona o javnom informisanju. Povod da se na brzinu pokrene proces izmena ovog zakona, leži u tome što pravna država u velikom broju slučajeva ne funkcioniše, tako da se često toleriše izbegavanje plaćanja poreza, izigravanje obaveza prema poslovnim partnerima i finansijskim insitucijama pravnim malverzacijama, a uz to osnovni prozivod zbog kojeg postoje mediji – potpuna je suprotnost onoga na šta je mislio T. Dž. ili kako bi trebalo da izgledaju mediji privrženi osnovnim vrednostima novinarstva. Umesto da se kroz postojeće zakone, i procese rešavaju ovi zaista realni problemi, povlači se potez koji je najosetljiviji – zadiranje u postojeće ostvarene slobode.

Iako novinarska zajednica izgleda zatečena, jasno je da je ovo logičan nastavak svega što se događalo od 2000. godine do danas, a sšto nije privlačilo ni približno ovoliku pažnju javnosti kao ovaj predlog izmena Zakona o javnom informisanju.

ANEM, asocijacija čiji je B92 član, među prvima je osudila način na koji se, Vladinim predlogom izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju, menja medijska regulativa u Srbiji. Ukazali smo i da neka od rešenja koja Vlada nudi ovim predlogom, objektivno predstavljaju opasnost po slobodu izražavanja. Uvereni smo da smo na takav način izrazili jedinstven stav medijskih profesionalaca.

Ono što se, međutim, zaboravlja u kritikama Vladinog predloga koje su usledile i koje se neretko pretvaraju u žučne rasprave oko toga ko je od medijskih i novinarskih udruženja ili poslenika ostao beskompromisan u zalaganju za nezavino novinarstvo, a čija se, pak, oštrica navodno otupila, jeste da ovaj predlog zapravo nije presedan, već kontinuitet medijske politike u Srbiji.

Pre manje od dva meseca, po sličnom modelu, bez prethodne javne rasprave, Narodna skupština je, na predlog grupe poslanika vladajuće koalicije, promenila Zakon o radiodifuziji. Ne prvi put. Isti zakon je, bez javne rasprave i po pravilu u hitnom postupku, pre ovih poslednjih izmena, menjan već četiri puta. Zadirano je u njegovu suštinu, a ta suština trebalo je da se ogleda u depolitizaciji medijske sfere kroz izmeštanje regulatornih nadležnosti u radiodifuziji na jedno samostalno, nezavisno i ekspertsko telo. Od jednih do drugih naopakih izmena ovog Zakona, došli smo do rešenja koje je sada na snazi i u skladu sa kojim kandidate za neke od članova Saveta RRA i dalje predlažu civilni sektor, odnosno profesionalna udruženja, ali Skupštinski odbor za kulturu i informisanje može arbitrarno da vrši predselekciju takvih kandidata. Da li i ovakav Zakon objektivno predstavlja opasnost po slobodu izražavanja? Naravno da predstavlja, ali je prošao.

Već više od dve godine, na snazi je i Kodeks ponašanja emitera koji je usvojio upravo Savet RRA, a kojim je ozbiljno ograničena mogućnost elektronskih medija da se bave istraživačkim novinarstvom. Nije nam poznato da se Ustavni sud još uvek izjasnio po inicijativi za ocenu ustavnosti ovog Kodeksa koju je podneo Beogradski centar za ljudska prava. Da li i sporne odredbe Kodeksa objektivno predstavljaju opasnost po slobodu izražavanja? Predstavljaju, ali na Kodeks su izgleda svi zaboravili.

Krajem 2007. godine zaustavljena je privatizacija javnih medija. Istovremeno, nismo dobili nikakve sistemske garancije uređivačke nezavisnosti neprivatizovanih javnih medija u odnosu na državu, odnosno lokalne samouprave kao vlasnika. Nesporno je da i to objektivno predstavlja opasnost po slobodu izražavanja, ali Vlada, umesto da uskladi zakone o lokalnoj samoupravi i glavnom gradu sa zakonima o radiodifuziji i javnom informisanju, predlaže još jedan zakon kojim se održava državno, odnosno paradržavno vlasništvo i s njim nužno povezana državna ili paradržavna kontrola nad medijima - Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.

Na kraju, danas se protivimo opštoj zabrani rada onih medijskih kuća koje su u blokadi duže od 90 dana. Ono što u svom protivljenju zanemarujemo je da su u proteklom periodu u Srbiji, posebno u radiodifuziji, bilo kroz izdavanje većeg broja dozvola nego što to uslovi na tržištu oglašavanja dopuštaju, bilo kroz način na koji je regulisano oglašavanje, bilo kroz tolerisanje piratskog emitovanja, bilo kroz način utvrđivanja i visine naknada koje emiteri plaćaju za dozvole, sistemski kreirani nepovoljni uslovi za rad medija, i to posebno onih koji drže do profesionalnih standarda i istrajavaju u informativnim programima.

Nije sporno da jedan medijski zakon koji pretenduje na demokratski predznak ne bi smeo da sadrži odredbe koje upis u registar tretiraju ne kao mehanizam garancije transparentnosti vlasništva, već kao uslov rada. Nije sporno da isti taj medijski zakon koji pretenduje na demokratski predznak ne bi smeo da ograničava pravo vlasnika medija da pojedinačan medij proda, ili čak i pokloni, pod uslovom da se time ne kreira nedozvoljena medijska koncentracija ili ne oštećuju poverioci. Nije sporno ni da visina zakonom predviđenih kazni ne sme biti određena na način da može potpuno da uguši medij ili da se mera zabrane izdavanja medija propisuje za neprihvatljivo širok krug povreda zakona, ako je već cilj predlagača da se ojača odgovornost, a ne da se mediji gase.

Ono što, međutim, dižući glas protiv ovakvih rešenja, ne bismo smeli da zaboravimo, jeste da su problemi u medijskoj sferi u Srbiji daleko dublji i ozbiljniji od jednog nesrećnog predloga izmena Zakona o javnom informisanju. Čak i eventualno neusvajanje takvih izmena pod pritiskom kritika koje predlog opravdano trpi u javnosti, zapravo ne bi predstavljalo ništa više od Pirove pobede struke – pravni okvir za delovanje medija bio je dovoljno loš i pre nego što je Vlada predložila sporne izmene i njihovo neusvajanje to ne bi izmenilo. Srbiji je preko potrebna sveobuhvatna analiza korena problema koji muče medijsku scenu iz koje bi onda usledila i sveobuhvatna reforma medijske regulative. Takva analiza i takva reforma potrebne su joj što pre.

Ako se to ne dogodi, posledice za sve aktere biće katastrofalne, mediji će i dalje voditi parcijalne male bitke u kojima se od drveća ne vidi šuma; i koristiti svoje potencijale za bitku protiv sopstvenog lošeg položaja, tj. baviće se sobom i na taj način iscprljivati. Političari i Vlade će biti kompromitovane kao nedemokratske, kao neprijatelji medija, a pošto su složene često od suprotnih političkih stavova, i pošto živimo vreme krize, biće ih lako rušiti. Takva samodestrukcija u ovim vremenima krize je apsolutno neodgovoran čin. Upravo bi izazovi globalne krize trebalo da nas inspirišu da jedni drugima, a posebno i na prvom mestu građanima ove zemlje, pomognemo da prežive i sprečimo da budu ugrožene krhke demokratske tekovine koje su rezultat petooktobarskih promena.