Opterećeni smo kvazipitanjima

B92: Sa kakvim teškoćama se suočavaju institucije koje se bave ljudskim pravima usled nedostatka zakona?

Janković: Nepostojanje zakona znači veću slobodu za one koji krše prava građana. Tako njima ostaje mogućnost da veruju da je poštovanje osnovnih ljudskih, profesionalnih i etičkih normi, koje su uvek polazišna tačka za ljudska prava, samo stvar njihove dobre volje.

Nas, koji se staramo o zaštiti i unapređenju ljudskih prava to stavlja u pasivnu ulogu komentatora ljudskih sudbina. Zakoni treba da nam, s druge strane, daju čvrste mehanizme za utvrđinje odgovornosti i za ispravljanje propusta.

B92: Kako u ovakvoj situaciji ostvariti ravnopravan tretman i dostupnost za sve građane, bez diskriminacije?

Janković: To je teško pitanje i za mnogo razvijenije demokratije nego što je naša, ali odgovorni organi i institucije, uključujući ombudsmana, ali pre svega izvršna vlast, moraju obratiti posebnu pažnju na ranjive kategorije građana.

Dakle, to su osobe sa invaliditetom, stare osobe, bolesne osobe, deca, naši sugrađani koji žive ispod granice siromaštva, a veliki je broj takvih.

Ravnopravan tretman pred zakonom znači, s jedne strane, istu primenu zakona na sve, ali s druge strane, to pravilo od nas zahteva da isti zakon, odnosno isto pravilo ne primenjujemo na isti način u različitim situacijama.

B92: Zašto mislite da su suštinska pitanja ljudskog dostojanstva u Srbiji potisnuta u drugi plan?

Janković: Smatram da je tako na osnovu razgovora i obraćanja preko četiri hiljade građana do sada, koji često ljudska prava doživljavaju kao apstraktni, ponekad i elitistički koncept, dakle, onaj koji je dalek od njihovog shvatanja života.

Istovremeno, naš javni institucionalni diskurs često je opterećen kvazipitanjima, dakle onim pitanjima kojima, kada ne bi izostajala jasna državna reakcija, njima se bismo ni bavili.

Jedno od takvih pitanja je, recimo, pitanje slobode širenja neonacističkih ideja, koje naravno da ne treba da nas opterećuje – to je nešto što bi moralo biti veoma brzo rešeno.

Umesto toga, država treba da nam omogući da se bavimo pitanjima od suštinskog značaja za kvalitet života svakoga od nas, kao što su pravo na zdravstvo, zdravstveno osiguranje, pravo na socijalno osiguranje, pravo na zdravu životnu sredinu, pravo na obrazovanje…