Ako je ovo tačno - biće kao da je pala bomba

Ako rijal devalvira, cena nafte pala bi i ispod deset dolara za barel. Onda bi devalvirali i Kuvajt, Katar i Emirati, pa rublja, peso, bolivar, kvanza, alžirski dinar, naira, ringit, rupija...

Neki komentatori nazvali su to “najcrnjim od svih crnih labudova”, misleći na ekstremno retke, neočekivane i nepredvidive događaje s kataklizmičnim posledicama. Kad bi se to dogodilo, rijal bi doživeo naglu devalvaciju, cena nafte propala bi i ispod deset dolara za barel, u Saudijskoj Arabiji izbila bi hiperinflacija. Za svetske finansije bilo bi to kao udar termonuklearne bombe. Odmah u prvom talasu i sve druge zemlje Zaliva koje su svoje valute vezale za američki dolar - Kuvajt, Emirati i Katar - doživele bi devalvaciju i erupciju inflacije.

U drugom talasu devalvirali bi rublja, kanadski i australijski dolar, peso, bolivar, alžirski dinar, naira, ringit, rupija... Otkud takav katastrofični scenario?

Nažalost, on nije samo hipotetički, on se već događa. Posledica je drastičnog pada cena sirove nafte i prirodnog gasa, ali i drugih energenata, ruda i sirovina.

Kazahstan je u avgustu “otkačio” svoj tenge od dolara. Pre manje od meseca i Azerbejdžan je prestao da brani fiksni kurs manata. A paniku oko saudijskog rijala, koji je fiksnim kursom vezan za dolar još od 1986. izazvao je rekordni pad njegove vrednosti na forvard tržištu. I brojne su banke i fondovi kupili osiguranje za slučaj da Arabija zbog pada cene nafte raskine fiksni kurs.

Ali kakve veze ima cena nafte s valutnim kursevima?

Dok su nafta i gas vredeli više, zemlje izvoznice imale su velik priliv “petro-dolara”, a prilike za zaradu privlačile su i inostrane investitore. “Dolarska bonaca” činila je devize sve jeftinijima u lokalnoj valuti, a lokalnu valutu sve vrednijom (aprecirala je), pa su te zemlje postajale sve skuplje i nekonkurentnije. Da bi to izbegle “vezale” su ili “usidrile” svoje valute za dolar, a fiksni kurs su branile pod pritiskom aprecijacije tako što su kupovale viškove dolara i spremale ih u devizne rezerve. Sada, kad je cena nafte pala, događa se obrnuto. Inostrani ulagači beže iz tih zemalja i menjaju lokalnu valutu u dolare kako bi ih mogli izneti. Da se pritom kurs ne bi menjao, centralne banke tih zemalja prodaju dolare iz svojih rezervi i tako brane fiksni kurs pod pritiskom deprecijacije. Međutim, rezerve ne smeju potrošiti do kraja jer im one služe i za uvoz nužnih potrepština pa su u jednom trenutku prisiljene odustati od odbrane kursa i prepustiti ga “plivanju” na tržištu prema ponudi i potražnji deviza. Kad kursna “brana” popusti, lokalna valuta naglo devalvira.

Saudijci su prodajom nafte gomilali devizne rezerve koje su u avgustu 2014. dosegle 746 milijardi dolara. Ali kad je nafta drastično pojeftinila, morali su početi da ih troše za podmirivanje proračunskih rashoda i održavanje fiksnog kursa rijala. Do kraja 2015. potrošili su 118 milijardi dolara, a nastave li da prazne rezerve današnjom brzinom, naći će se pred zidom već za tri godine.

A kako sada stvari stoje, znatnijeg porasta cene nafte nema na vidiku. Ne samo da na tržište dolazi novih iranskih milion barela na dan nego i Japan pali svoje nuklearke, što znači da će smanjiti potrošnju nafte za isto toliko. Vrlo brzo i brojne druge zemlje izvoznice sirovina, ruda i energenata moraće se prilagođavati tim novonastalim prilikama “dižući kursna sidra”, odustajući od fiksnih kurseva i prepuštajući svoje valute slobodnom plivanju.