Srpska rakija od 300 € za strance

Tamo su počeli proizvodnju sada već nadaleko čuvene rakije "Gružanska nit" koju izvoze u zemlje EU, ali i Australiju i SAD.

Aleksići su odlučili da iz korena promene svoj način života nakon što je Prvoslav, inače bivši uvoznik nameštaja, jednom prilikom u Italiji ugledao destileriju i shvatio da mu je proizvodnja rakije postala strast. Tako se latio novog posla. Istu takvu destileriju sagradio je u selu, na imanju svojih predaka, angažovao stručnjaka sa Poljoprivrednog fakulteta i tehnologa koji su mu pomogli da napravi "Gružansku nit".

Naredni korak mu je, kaže Prvoslav, da na inostrano tržište plasira rakiju staru 12 godina za koju priprema posebnu ambalažu, a jedna flaša će koštati fantastičnih 300 evra.

Probali smo je i izvrsna je. Veoma je nalik najfinijem francuskom konjaku.

Supruga kaže da je Prvoslav sa toliko želje i strasti započeo taj posao da je dok se destilerija gradila, svako jutro iz Kraljeva dolazio u selo u četiri ujutro da bi nadgledao radove i pomagao majstorima, a onda bi već u osam sati bio na radnom mestu, u firmi čiji je bio vlasnik u to vreme.

“Posle 30 godina provedenih u gradu mi smo rešili da dođemo na selo. Suprug je imao veliku volju i želju, ja malo manje, međutim kad sam došla ovde videla sam koliko mi je lepše, mnogo lepše nego u gradu. Ovde se živi mnogo opuštenije, ima puno posla ali se mnogo bolje osećam i zadovoljnija sam”, kaže nam Vladanka.

Prvoslav kaže da je rakiju počeo da proizvodi ne na svoju ruku već konsultujući struku a kvalitet je postignut dobrim odabirom voća.

“Sve je rađeno po zakonima i pravilima zato ni rezultat nije izostao”, kaže sa ponosom Aleksić i vodi nas da nam pokaže osam hektara voća koje je zasadio za proizvodnju svoje rakije.

Dunje i kruške viljemovke ima dovoljno a šljivu mora da dokupljuje, kaže on ističućin da je srpska rakija cenjena u svetu ali da ima došta šverca i nelegalne prodaje, koja u velikoj meri naročito u zemljama Evrope snižava cenu rakije domaćih legalnih izvoznika.

On je takođe zadovoljan životom na selu, kaže da je po dolasku imao oko 105 kilograma a sada 83. Oseća se zdravije i vitalnije, nedeljom se druži sa prijateljima a često idu i u lov. Deca su ostala da žive u Kraljevu, Aleksići imaju četvoro unučadi a Prvoslav namerava da ovaj posao ostavi svom unuku.

Vladanka je posvećena seoskom turizmu, njeno carstvo je kuhinja napravljena u starom vajatu u dvorištu, pored koga se nalazi porodična etno kuća iz prošlog veka koju Aleksići nameravaju da preurede za turiste, ali je pod zaštitom kao spomenik kulture pa čekaju da im država ili pomogne ili da zvaničnu dozvolu da je renoviraju.

Drveni vajat podseća na pretke, a unutra sve što domaćica poželeti može – zemljane i moderne posude u kojima se krčkaju starinska jela, mašina za sudove, bojler, mirisi koji se šire.

Aleksići su za sebe i goste koji im dolaze iz čitavog sveta sagradili staru srpsku kuću sa dva ulaza i etno restoran. Jedan ulaz je za njihove privatne prostorije a drugi, iz restorana, za goste.

U gostinjskom delu pet soba, kuhinja i dnevna soba, na tri sprata, drveno stepenište i ručno pravljena izrezbarena ograda, koju je stvorio Prvoslavov nedavno preminuli otac, koji je kako svedoče njegova dela bio stolar-umetnik.

U etno restoranu atmosfera odiše tradicijom , na zidovima ručno tkane zavese sa vezom, na stolovima slične tkanine u koje je utkan rad više generacija žena iz ove porodice. Na zidovima od umetničkih slika do ručno pravljenih muzičkih instrumenata, narodnih nošnji, tapiserija…

Restoran radi po potrebi i po porudžbini, kada ima gostiju i kada se najve posebne ture, a domaćini kažu da im dolaze razni ljudi – od ministara, aktuelnih i bivših, estradnih zvezda, sportista, gostiju iz regiona ali i celog sveta.

O raznovrsnosti njihovih gostiju svedoči i knjiga utisaka u kojoj se poruke upućene domaćinima i komplimenti jelima stare srpske kuhinje koje Vladanka proizvodi u svom kulinarskom hramu, mogu pročitati na raznim pismima – od arapskog do kineskog.

Da je Vladanka vrhunski kuvar-amater, svedoči i priznanje koje je pre dve godine dobila na Sajmu turizma u Novom Sadu za gružanski obrok - specijalno osmišljen jelovnik sa starim srpskim specijalitetima.

Obilazeći domaćinstvo Aleksića zatekli smo i goste iz Nemačke. Ivica Micić i njjegov sin već nekoliko dana ovde borave i prezadovoljni su. Kažu ne samo da će sledeći put doći sa celom porodicom već razmišljaju da i sami kupe neko imanje u ovom ili nekom obližnjem šumadijskom selu.

Za etno domaćinstvo Aleksića čuli su preko interneta, ali i preko domaće igrane serije "Moj rođak sa sela" čije su pojedine scene snimane kod ovih domaćina.

Reč je o čuvenoj epizodi u kojoj jedan od glavnih likova Dragče kupuje rakiju, proba jednu, drugu, treću…i na kraju se napije toliko da ne uspeva sam da se odveze do svoje kuće, snimana je u destileriji i podrumu Aleksića.

Prvoslav svedoči da je u tim scenama bilo više realnosti nego glume i da je snimanje završeno u više nego veselom raspoloženju, što ga posebno raduje.

Aleksići kažu da su se preporodili od kada žive na selu, vitalniji su, zdraviji i veseliji, pa bi svakom preporučili da gradsku gužvu zameni mirnim životom u prirodi i vrati se tradiciji i svojim korenima.