"Samo ti, dijete, radi svoj posao": Priča o starcu u filmu "Djeca Kozare" kojeg ubija ustaša nije fikcija

Posebnu težinu daje činjenica da je velika većina likova istorijski utemeljena, pa njihove životne priče na platnu dobijaju dodatnu snagu i uverljivost.

Među brojnim potresnim pričama o stradanju Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, posebno mesto zauzima sudbina Vukašina Mandrape, danas poznatog kao Sveti mučenik jasenovački Vukašin, čije je ime neraskidivo povezano sa strahotama Jasenovca. 

Vukašin Mandrapa iz Klepaca, stradalnik Jasenovca, kanonizovan je 1998. godine, kada ga je Sveti arhijerejski sabor SPC uvrstio u Imenoslov svetih.

Njegovu priču donosi i film "Zlatni rez '42 - Djeca Kozare", a Vukašina Mandrapu u ostvarenju igra Miki Manojlović, donoseći na veliko platno priču o čoveku čije je stradanje postalo simbol vere, dostojanstva i otpora pred zločinom.

Dusan Milenkovic/ATAImages

Od Hercegovine, preko Sarajeva do Jasenovca

Sveti mučenik jasenovački Vukašin bio je srpski zemljoradnik i trgovac iz Klepaca u Hercegovini. Ustaše su ga ubile u Jasenovcu u avgustu 1942. ili tokom 1943, a njegova smrt je poznata po njegovom stoičkom ponašanju dok ga je ustaša mučio, govoreći svom dželatu da "samo radi svoj posao".

O životu Vukašina pre odlaska u logor se malo zna. Rođen je u selu Klepci krajem 19. veka, a poticao je iz ugledne porodice koja se iz Hercegovine doselila u Sarajevo početkom 20. veka, gde se bavila trgovinom. Nije se ženio i nije imao dece, dok je njegov brat Đorđe imao tri sina, koja su preživela strahote rata. 

Posle nemačkog napada na Jugoslaviju, 10. aprila 1941. osnovana je Nezavisna Država Hrvatska. Vukašin je sve do juna 1941. živeo u Sarajevu, a kada je video da ustaše odvode u logore sve viđenije Srbe, odlučio je da se vrati u svoje selo u Hercegovini, gde situacija za srpski narod nimalo nije bila bolja, naprotiv. Ubrzo su ga uhapsile ustaše i odvele u Sarajevo gde je proveo nekoliko meseci, a 1942. godine odveden je u koncentracioni logor Jasenovac, odakle se nikada nije vratio.

"Samo ti, dijete, radi svoj posao"

U Jasenovcu je Vukašin, kao i ostali Srbi, često bio mučen, kako psihički, tako i fizički. Jednom prilikom ustaše su organizovale takmičenje u klanju logoraša, mahom pravoslavnih Srba. Kladili su se ko će zaklati više ljudi, a u redu za ubijanje bio je i Vukašin Mandrapa, koji je i pored svega što se dešava oko njega, bio neverovatno miran i spokojan, što je iritiralo ustašu po imenu Žile Firganović. 

Firganović je izvukao Vukašina iz kolone i surovo ga mučio. Zahtevao je od njega da kaže glasno "Živio Ante Pavelić", međutim Vukašin je ćutao, odbijajući da uradi ono što ustaša od njega zahteva.

Firganović se zbog prkosa Srbina razbesneo, i počeo da mu seče delove tela, želeći da ga natera da izgovori tu rečenicu. Vukašin je bio miran, i samo mu rekao: "Samo ti dijete radi svoj posao", što je ustašu dovelo do ludila, te je ubio Vukašina hladnim oružjem.

Potresna scena u filmu 

Jedna od najpotresnijih scena filma "Zlatni rez ’42 – Djeca Kozare" Lordana Zafranovića jeste ona koja prikazuje poslednje trenutke života Svetog Vukašina Mandrape. Istorijsko svedočenje o njegovom stradanju reditelj je pretočio u filmsku scenu u kojoj se sudaraju brutalnost zločinca i neverovatni mir čoveka suočenog sa smrću.

Vukašina igra Predrag Miki Manojlović, dok je u ulozi ustaškog zločinca Jurice Miša Dragičević. Njih dvojica nose scenu gotovo bez velikih dijaloga – Manojlovićev mir i dostojanstvo suprotstavljeni su Juricinom sve većem besu i gubitku kontrole.

Prema svedočenju o stradanju Vukašina, Jurica je pokušavao da ga natera da izgovori ustaški pozdrav, a kada je Vukašin ostao pribran i rekao: „Samo ti, dijete, radi svoj posao“, njegov odgovor dodatno je razbesneo mučitelja. Jurica je potom nastavio sa mučenjem i na kraju ga ubio.

Posebno je upečatljiv deo koji sledi nakon Vukašinove smrti. Juricino psihičko rastrojstvo i ponašanje nakon zločina Zafranović je takođe uneo u film, oslanjajući se na svedočenja iz logora Jasenovac, uključujući i svedočenje neuropsihijatra koji je govorio o onome što se događalo sa ljudima koji su učestvovali u zločinima. Na taj način film ne prikazuje samo sam čin nasilja, već i posledice koje je ono ostavljalo na izvršioce.

Zafranović tako istorijsko svedočenje pretvara u filmsku scenu u kojoj je u središtu Vukašinov mir, dok se na drugoj strani vidi potpuni raspad kontrole njegovog mučitelja. Miki Manojlović i Miša Dragičević upravo kroz taj kontrast grade jednu od najtežih i najupečatljivijih scena filma.

Dusan Milenkovic/ATAImages

Svedočenje Nedeljka Zeca

Srpski neuropsihijatar Nedeljko Zec, koji je uspeo da preživi pakao logora Jasenovac, je 1947. godine otišao u kuću Mandrapa u Sarajevo da im ispriča mučeničku Vukašinovu sudbinu. Prema njegovom svedočenju iz 1970. godine, ustaše su kod njega poslale Firganovića da ga pregleda, jer je bio u sve gorem psihičkom stanju. Firganović mu je u ličnoj ispovesti otkrio detalje Vukašinove smrti, jer je imao nepodnošljiv osećaj krivice, što ga je na kraju dovelo i do ludila.

"Kad sam ušao u sobu, Žile je sjedio razdrljen, razbarušene kose, sa zakrvavljenim očima i pijanim izrazom lica. Na stolu je bila napola ispijena boca rakije i nekoliko čašica u neredu. ‘A, došao si, doktore. Sjedi tu na stolicu, i ako hoćeš posluži se rakijom’, rekao je."

U sobi smo ostali sami. Žile me ispočetka odmjeravao sa svih strana, žmirkavim, prkosnim i u isto doba nesigurnim pogledom. A zatim je iznenada skočio s fotelje, podupro se rukama o sto, i unezvijereno upro pogled u mene. ‘Znaš li ti, doktore, da te sada mogu preklati kao bravče i da nikome za to neću odgovarati?’ ‘Znam’, odgovorih mu kratko.

Posle izvjesnog vremena nekako se smirio, a zatim se iznenadno zacerekao, odajući neke neartikulisane glasove.

‘Znaš li ti, doktore, zašto sam te zovnuo večeras ovđe? Razumije se da ne znaš. Ali, ne boj se, neću te zaklati. Moraš mi obećati da ćeš mi pomoći.’

‘Što mognem, učinit ću’.

Nalio je čašu rakije i odmah je iskapio, ponovo je napunio, a meni doturio bocu i naredio da sebi napunim čašu.

‘Elem, doktore, sad smo ovđe nas dvojica sami. I ako itko išta od ovoga što ćemo razgovarati sazna, ti znaš što te čeka.’

Zatim je isprekidano i neujednačeno nastavio:

‘Više ne mogu da podnesem ove muke. Ne pomaže mi ni klanje, ni mučenje, ni krv, ni jauk, ni žene, ni rakija. Vrlo dobro znaš tko sam ja. Eto ja, Žile, najkrvaviji ustaša u Jasenovcu, koji je poklao desetine hiljada logoraša i najviše zadovoljstvo doživio u tom klanju, eto, taj Žile je sada poslednja pačavra, zbog tamo nekakvog starog, smrdljivog seljačine Vukašina iz Klepaca.’Ponovo je zastao, ispio čašu rakije, pa nastavio:

‘Ti se sjećaš kad je u kolovozu Jure Maričić poslao oko 4.000 ljudi u Gradinu na klanje. Tada smo se Pero Brzica, Zrinušić, Šipka i ja opkladili tko će te noći zaklati najviše logoraša. Već poslije jednog sata bio sam daleko ispred po broju zaklanih. Nikad u životu nisam osjetio takvo blaženstvo, i već poslije nekoliko sati zaklao sam 1.100 ljudi, dok su ostali jedva stigli da zakolju po 300-400.

Dok sam bio u najvećem zanosu, slučajno sam bacio pogled u stranu i tu ugledao jednog postarijeg seljaka koji s nekim neshvatljivim mirom stoji i spokojno gleda kako ja koljem i kako mi se žrtve u najvećim mukama preturaju.

Taj njegov pogled nekako me presjekao: učinilo mi se kao da sam se iz onog najvišeg zanosa najednom skamenio i jedno vrijeme nisam mogao da se maknem.

A zatim sam otišao do tog seljaka i od njega saznao da je on neki Vukašin iz sela Klepaca kod Čapljine, kome su u kući sve poubijali, a njega poslali u Jasenovac.

On je sve to govorio s nekim nedokučivim mirom, koji je mene teže pogađao nego sva stravična kuknjava oko nas. Gledajući i slušajući ga, u meni se najednom razbuktala želja da mu mir i spokojstvo razbijem najsvirepijim mučenjima i da u njegovim mukama, bolu i koprcanju povratim zanos.

Izdvojio sam ga i stavio na jedan panj. Naredio sam mu da vikne: 'Živio poglavnik Pavelić', ako to ne kaže, da ću mu odsjeći uho. Vukašin je šutio. Otkinuo sam mu uho. Nije rekao ni riječi. Ponovo sam mu rekao da viče: 'Živio Pavelić', ili ću mu otkinuti i drugo uho. On je i dalje šutio: otkinuo sam mu i drugo uho. Viči: 'Živio Pavelić', ili ću ti otkinuti nos.

A kad sam mu i po četvrti put zapovjedio da uzvikne: 'Živio Pavelić', i zaprijetio da ću mu nožem izvaditi srce iz grudi, on me pogledao, i uperivši pogled nekako kroz mene i preko mene u neizvjesnost, polako i razgovijetno mi je dobacio: 'Radi ti, dijete, svoj posao!'

Poslije svega te njegove poslednje riječi potpuno su me izbezumile, skočio sam i iskopao mu oči, isjekao srce, preklao grlo od uha do uha i nogama ga sjurio u jamu. Ali, tada je i u meni nešto prepuklo i te noći nijesam više mogao da koljem.

Pero Brzica je pobijedio, jer je zaklao 1.350 logoraša, i ja sam mu bez riječi platio opkladu.’Poslije ove čudovišne ispovijesti Žile je najednom umukao, unezvijereno se zagledao negđe u daljinu i neko vrijeme ostao kao skamenjena figura. Zatim su mu se počeli nepravilno trzati mišići na licu, očima je sijevao okolo, stezao šake i zarivao nokte sebi u dlanove, počeo je nepravilno da diše.

Ođednom, provalilo je iz njega neko čudovišno jecanje i plač s rikanjem. Neočekivano, naglo je ustao iz fotelje i srušio se na koljena ispred mene. U jednom mahu uhvatio je i počeo da ljubi moju ruku. Tek poslije prvog zaprepašćenja mogao sam kroz njegovo rikanje da razaberem kako govori:

‘Doktore, ko boga te molim, pomozi mi! Ja znam da sam kukavica i ne mogu sam sebi ove muke prekratiti jednim hicem iz revolvera. Ni klanje, ni mučenje, ni najsvirepija zlostavljanja logoraša više mi ne pomažu, ne pomaže mi više ni ispovijest, ni molitva logorskog fratra Brekala. Ne pomaže ni razvrat sa ženama, ni piće, ni orgijanje. Ništa mi više ne pomaže. A ja sam određen za liječnički pregled za komisiju. Ti ćeš tamo biti kao liječnik i davat ćeš stručne prijedloge. Doktore, preklinjem te, pošalji me negđe na odmor, u neku banju, da se tamo pokušam primiriti.’

‘Dobro, predložit ću da te pošalju u Lipik.’

Poslije histeričnog plača Žile se smirio i pridigao, stao preda me i mrko mi dobacio: ‘Sad znaš sve. Možeš ići’!

Kad god u mučenju i klanju pokušam ponovo da doživim zanos i zadovoljstvo, uvijek me iznenada prostrijeli Vukašinov pogled i tada malakšem, bacim nož i ne mogu više da koljem, žalio se Žile Frković. Počeo sam mnogo da pijem, ali mi to pomaže samo na trenutak. U piću, naročito predveče, često me iznenada trgne glas: ‘Radi ti, dijete, svoj posao!’ I, eto sad sam postao poslednja crkotina i ničim više ne mogu sebi da pomognem", završio je svoje svedočenje doktor Zec, prenosi logorjasenovac.com.

Miki Manojlović: "Film mi pružio spoznaju života koji mnogi ne vide"

Miki Manojlović gostovao je na televiziji Prva gde je govorio i o svojoj ulozi u najnovijem filmu reditelja Lordana Zafranovića "Zlatni rez 42 - Djeca Kozare".

"Iako je uloga kratka, nije mala. Nema malih uloga, samo velikih i malih trajanja. Za mene je to deo mog života i rada, a rad na ovom filmu mi je pružio duboko iskustvo i spoznaju života koji mnogi ne vide", istakao je Miki.

Glumac je otkrio šta za njega znači sloboda, u kontekstu lika kojem je u filmu dao život.

"Sloboda nije samo da misliš ono što drugi misle da treba. Sloboda je biti istinit prema sebi, govoriti istinu koju drugi ne žele da čuju. Nažalost, naš region je promašio renesansu i to nam nedostaje u kulturi i životu", dodao je.

Proglašen za sveca

Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve 1998. godine, Vukašin je kanonizovan i proslavlja se 29. maja, a 13. septembra zajedno sa ostalim novomučenicima koji su stradali u Jasenovcu.

Srpska pravoslavna crkva

U više srpskih crkava naslikane su freske Svetog Vukašina, među kojima je i manastir Tvrdoš kod Trebinja u istočnoj Hercegovini.