Francuska pop zvezda plagirala pesmu Zdravka Čolića? Domaća publika u šoku VIDEO

Naime, ako se poslušaju Čolićeva "Kuća puna naroda" i Santina "Popcorn Salé", teško je ne primetiti određene sličnosti u uvodnim delovima pesama.

Obe numere imaju sličan muzički pristup u početku – klavir je dominantan instrument koji nosi celu atmosferu, dok vokali kreću tiho i emotivno, da bi se postepeno razvili do snažnog refrena. Upravo taj spoj intimnog uvoda i velikog emotivnog vrhunca ono je što je mnogim slušaocima privuklo pažnju.

Međutim, da li to znači da je reč o plagijatu? 

Iako postoje određene paralele, ključni delovi pesama se ipak razlikuju, a elementi koji povezuju ove dve kompozicije nisu nešto potpuno novo u muzici. U oba slučaja reč je o postupcima koji su decenijama prisutni u svetu pop balada – od klasičnih soul numera šezdesetih godina do francuskih šansona koje su oblikovale generacije izvođača.

Muzičari se oduvek oslanjaju na ono što je postojalo pre njih. Nekada je to inspiracija, nekada omaž, a nekada granica prelazi u otvoreno kopiranje. Ipak, istorija muzike pokazuje da se veliki broj hitova zasniva na sličnim melodijskim obrascima, harmonijama i aranžmanskim rešenjima.

Sličnost između dve pesme svakako postoji, ali kada bi se detaljno analizirala svaka numera, verovatno bi se pronašlo još mnogo primera gde različiti izvođači koriste slične muzičke fraze. Dovoljno je pogledati koliko je svetskih hitova nastalo koristeći iste ili veoma slične akordske progresije.

Zašto toliko volimo da tražimo plagijate?

Pitanje plagijata u muzici oduvek izaziva pažnju publike. Ljudi vole da budu muzički detektivi i da pronađu trenutak kada jedna pesma podseća na drugu. Na internetu se često vode rasprave o tome ko je kome "uzeo" melodiju, akord ili određeni deo aranžmana.

Ali u vremenu kada iza nas stoji više od jednog veka muzičkog stvaralaštva, sve je teže govoriti o potpunoj originalnosti. Izvođači su oduvek učili jedni od drugih, preuzimali ideje i prilagođavali ih sopstvenom izrazu.

Danas je taj proces dodatno komplikovan pojavom veštačke inteligencije, koja može da analizira ogromnu količinu muzike i kreira nove kompozicije zasnovane na postojećim obrascima. Granica između inspiracije, ponavljanja i originalnosti postaje sve teža za određivanje.

To ne znači da plagijati treba da budu opravdani, već samo da treba razumeti koliko je teško stvoriti nešto potpuno nepoznato u svetu u kojem je gotovo svaka muzička ideja već nekada postojala u nekom obliku.

Na kraju, muzika nije samo zbir formula, akorda i struktura. Pesma može da podseća na nešto što smo već čuli, ali ono što je čini posebnom jeste emocija koju prenosi. Nije presudno da li je melodija potpuno nova, već da li uspeva da dotakne slušaoca.

Jer bez obzira na to da li se neko povlači u svoj svet uz "Popcorn Salé" ili otvara vrata "Kući punoj naroda", najvažnije je ono zbog čega poželimo da pesmu pustimo još jednom – osećaj koji u nama izaziva.

A to je nešto što veštačka inteligencija još uvek ne ume da zameni.