Zoran Đorđević: Društvo se leči tačnošću

Njegov tekst prenosimo u celosti: &quot;Ne, ne nedostaje nam informacija, nedostaje nam miran oslonac u kome informacija postaje znanje, a znanje odluka. Živimo u vremenu u kome se istina ne poriče uvek otvoreno, če&scaron;će se samo zanemaruje. Umesto jedne jasne rečenice dobijemo deset polurečenica, umesto jedne proverene vesti trideset naslova, a umesto razgovora takmičenje u tonu. I onda se desi paradoks: &scaron;to je sadržaj obimniji, osećaj istine je manji. Kriza poverenja u medije nije samo kriza novinarstva, to je kriza zajedničkog jezika. Ako se ne slažemo oko osnovnih činjenica, te&scaron;ko ćemo se složiti oko pravca. U takvom prostoru građanin postaje umorni sudija: svakog dana presuđuje ko laže, ko prećutkuje, ko prenagla&scaron;ava, a nema ni vremena ni alata da to proveri.Najgore je to &scaron;to se umor lako preobrazi u cinizam: &#39;Svi su isti&#39;. A kada svi postanu isti, odgovornost nestaje kao mastilo na ki&scaron;i. Dezinformacije nisu samo laži, one su i ve&scaron;to izabrane istine bez konteksta. Danas se ne falsifikuje samo događaj, falsifikuje se smisao: jedna fotografija bez datuma, jedan citat bez početka i kraja, jedan snimak bez onoga &scaron;to je bilo pre i posle. Takav sadržaj deluje u glavi kao trn &ndash; mali, ali uporan. Algoritmi ga rado nose ne zato &scaron;to su zlonamerni, nego zato &scaron;to je merljivo &#39;uspe&scaron;an&#39;. Sistem nagrađuje ono &scaron;to zadržava pažnju, a pažnja se najbrže vezuje za strah, bes i podsmeh. Zato se javni prostor puni presudama bez dokaza, a dokazi bez pažnje ostaju na dnu.Ima tu i na&scaron;e krivice. Mi smo, često, publika koja traži potvrdu umesto obja&scaron;njenja. Lak&scaron;e nam je da čujemo ono &scaron;to već mislimo, nego da se suočimo sa mogućno&scaron;ću da nismo u pravu. To nije sramota pojedinca, nego slabost vremena. Ali slabosti se leče navikom: navikom da se pita, da se čita do kraja, da se čuje druga strana i da se po&scaron;tuje razlika između mi&scaron;ljenja i činjenice. Čovek koji stalno klikće, a nikad ne proverava, živi u tuđem ritmu i vremenu. A tuđi ritam je uvek brži od na&scaron;eg dostojanstva.U Srbiji je ta kriza pojačana starom ranom: decenijama smo se navikavali na &#39;na&scaron;e&#39;; i &#39;njihove&#39;; medije. Zbog toga i istina često dolazi u partijskom pakovanju, sa logom, uz muziku, uz naslov koji mora da pobedi pre nego &scaron;to i&scaron;ta objasni. Poverenje se, međutim, ne gradi navijanjem.Poverenje se gradi merom. A mera je ono &scaron;to najbrže nestaje kad politika uđe u redakciju, ili kad redakcija uđe u politiku. U takvoj klimi čak i dobra vest zvuči kao reklama, a korektan prigovor kao neprijateljstvo. Akademska zajednica u ovoj priči nije sporedan lik. Univerzitet jeste, ili bi morao da bude, mesto gde se vežba intelektualna čestitost, gde se tvrdi samo ono &scaron;to se može pokazati, a ne ono &scaron;to lepo zvuči. Nažalost, i on je u&scaron;ao u sivilo, te nam je tako ostalo samo &#39;trži&scaron;te utisaka&#39;. A utisak je najjeftinija valuta: danas vredi, sutra se zaboravi.Moramo razumeti da poverenje nije propagandni resurs. Poverenje se ne &#39;osvaja&#39; kampanjom, nego se stiče dosledno&scaron;ću - javnim podacima, otvorenim institucijama, dostupnim registrima, obja&scaron;njenim odlukama i dokumentima &#39;na klik&#39;. Ne treba nam rat sa medijima, niti rat medija među sobom. Treba nam dogovor o pravilima: o razlikovanju vesti i komentara, o transparentnosti vlasni&scaron;tva i finansiranja, o ispravkama koje su vidljive kao i gre&scaron;ke, o za&scaron;titi novinara od pritisaka, ali i o za&scaron;titi građana od manipulacije. Regulatorna tela i sudovi ne smeju biti dekor, već poslednja reč kada se pređe granica. A javni servis mora biti zajedničko ogledalo - mesto gde se svi se prepoznaju, ponekad i neprijatno, ali nikad navijački i uvek sa merom i proverom.Medijska pismenost treba da postane osnovna higijena, od &scaron;kole do penzije: kako se čita izvor, kako se prepoznaje montaža, za&scaron;to naslov nije dokaz, &scaron;ta znači &#39;anonimni izvor&#39;, kako se razlikuje gre&scaron;ka od namere... To nije elitizam, to je samoodbrana dru&scaron;tva. I to je najjeftinija reforma. Ko&scaron;ta manje od jedne kampanje, a vredi vi&scaron;e od hiljadu saop&scaron;tenja.Poverenje, na kraju, nije verovanje u nepogre&scaron;ivost. Poverenje je verovanje da će druga strana, kada pogre&scaron;i, imati snage da to i prizna. To važi i za novinare, i za urednike, i za institucije, i za nas. Jer i građanin može biti deo problema kada deli ono u &scaron;ta nije siguran, kada &#39;kazni&#39; medij samo zato &scaron;to mu je neprijatan, kada se povuče u mali informativni geto u kome je sve unapred odlučeno. Operativni princip, jednostavan kao kućno pravilo: pre nego &scaron;to podelimo vest, udahnimo jednu ti&scaron;inu. Postavimo sebi tri pitanja: ko govori, za&scaron;to govori i čime to potkrepljuje.Proverimo izvor. Potražimo drugi ugao. Pročitajmo ceo tekst, a ne samo naslov. Ako nas sadržaj odmah &#39;zapali&#39;, verovatno je i kreiran da gori. Ako nas natera da mislimo, verovatno je napravljen da traje. I možda je ba&scaron; tu početak izlaska iz buke: u izboru da budemo građani, a ne publika.Možda zvuči skromno, ali dru&scaron;tvo se najpre leči tačno&scaron;ću&quot;.

Zoran Đorđević: Društvo se leči tačnošću

0 Komentari