Preminuo jedan od najvećih svetskih glumaca: Radio sa najboljim rediteljima

Paolo Bonačeli je bio glumac koji se istakao i na filmu i u pozori&scaron;tu, radeći sa najboljim rediteljima (poznat je po njegovom &quot;Umi&scaron;ljenom bolesniku&quot; u režiji Misirolija).Bio je aktivan i na televiziji, debitujući 1964. u &quot;Velikim kameleonima&quot; Fenolja, a potom kao &Scaron;arl Bovari u adaptaciji romana Flobera.Njegova karijera trajala je 60 godina, često je igrao uloge &quot;negativaca&quot; ili likova dvosmislenog i diskutabilnog morala, ali je takođe pronalazio prostor za briljantne, često polemične, uloge. Ostaje značajno njegovo uče&scaron;će u Pasolinijevom testamentalnom filmu &quot;Salo&quot; ili &quot;120 dana Sodome&quot;, ali je radio i na setovima Bolonjinija, Rozija, Antonionija (&quot;Misterija Obervalda&quot;), Kavanijeve i Troizija.Godine 1991, učestvujući u filmu &quot;Džoni Stekino&quot; Roberta Beninjija, osvojio je nagradu &quot;Nastro d&rsquo;arđento&quot; (Srebrna traka), dok je u teatru Stabile u Đenovi sa Lionelom podelio trijumf Sartrovog komada &quot;Đavo i dobri Bog&quot;, koji je bio nepoznat u Italiji i režirao ga je Skvarcina.Prona&scaron;ao se rame uz rame sa velikim protagonistima poput Gasmana (sa njim je debitovao u diskutabilnoj postavci Pirandelove drame &bdquo;Večeras improvizujemo&ldquo;, 1962. godine), specijalizujući se za profinjene reči Engleza Pintera, u &quot;Izdajama&quot; i, pre svega, u lepoj postavci &quot;Zemlje niko&quot; koju je režirao Gvido de Montičeli.&Scaron;kola kritičkog promi&scaron;ljanjaBio je glumac otvoren za svaku valjanu priliku koja mu se ukazala, nakon &scaron;to je diplomirao na Akademiji dramskih umetnosti: njegova &scaron;kola nije bila &scaron;kola poistovećivanja, već kritičkog posmatranja teksta i uloge iz daljine, sve to viđeno u &scaron;irem kontekstu njegovog ličnog uspeha, koji se redovno obnavljao, ali mu se dopadala ideja da glumac govori i da bi pobolj&scaron;ao, upoznao, kritikovao dru&scaron;tvo juče i danas.Rialto Pictures / Everett / ProfimediaU tako &scaron;irokoj karijeri, i sa ličnom radoznalo&scaron;ću za novine, Bonačeli je radio u velikim pozori&scaron;tima Stabile: u Torinu je igrao u &quot;Inženjerovoj kući&quot; Feronea, u režiji Bepea Novela, i u pijemontskom klasiku &quot;Nevolje gospodina Traveta&quot; Berzezia, 1987. godine, u neskrivenoj režiji Gregoretija, dok je rado sarađivao sa velikim glumcima, ali i sa mladim talentima sa kojima je često delio scenu. Ličnu afirmaciju ostvario je 1986. u &quot;Oblomovu&quot; u režiji Bepea Navela (koji je potom celog pročitao i na Radio3 2015. godine), zatim u &quot;Otmici Prozerpine&quot;, nastavljajući sa reinterpretacijom klasika, od Makijavelijeve &quot;Mandragore&quot;, koja je tek nedavno, 1996. godine, postala op&scaron;teprihvaćena, do &Scaron;ekspirovog &quot;Henrika IV&quot; (2007).Izazivao je kompleksne uloge, kao u Pasolinijevom &quot;Salo&quot;, gde je jedan od bogatih, korumpiranih i libertinskih gospode koji su tokom ekstremnog fa&scaron;izma Republike Salo četiri meseca seksualno zlostavljali i mučili 18 adolescenata, u izuzetnoj glumačkoj postavi sa Kvintavaleom, De Đorđi i Katerinom Borato, saradnicom Felinija.Igrao i Leonarda da VinčijaAli potom, sa istom posvećeno&scaron;ću koju je pokazao u oslikavanju snage Zla i korupcije, smejao se sa Beninjijem i Troizijem u filmu &quot;Ne preostaje nam ni&scaron;ta osim da plačemo&quot;, gde je igrao ulogu Leonarda da Vinčija, dok je sa Kavanijevom bio u jednom od njena tri filma o omiljenom &quot;Frančesku&quot;, onom iz 1986. godine, manje-vi&scaron;e svecu, a sa Vermilerovom je igrao u &quot;Nadam se da ću se izvući&quot;.Nisu to bili samo domaći izbori; Bonačeli je takođe igrao u američkom kolosu &quot;Nemoguća misija 3&quot; Abrama, u &quot;Taksistima noći&quot; Džarmu&scaron;a, reditelja koji je osvojio Zlatnog lava u Veneciji, u &quot;Amerikancu&quot; sa Klunijem je otac Benedeto i, primećen od strane reditelja Alana Parkera u &quot;Nasleđu Feramontija&quot;, izabran je da igra retkog Turčina plavih očiju, Rifkija, cimera Breda Dejvisa u &quot;Ponoćnom ekspresu&quot;.Smjenjivali su se trileri, komedije, vi&scaron;e &scaron;amarčine nego milovanja Istorije i dru&scaron;tva: takođe je, zbog ove raznolikosti, dobio nagradu Gasman za životno delo i 2011. nagradu Simoni za pozori&scaron;te, željeno priznanje za glumca koji je izgovarao uzvi&scaron;ene reči pesnika, igrao se sa Pirandelovom dijalektikom bez putokaza, učestvovao u Moravijinom &quot;Svet je takav kakav je&quot;.I, ispred svog vremena, na&scaron;oj publici je predstavio &quot;neprijatne&quot; tekstove Gombroviča i Vitkijeviča (&quot;Odvratna komedija jedne majke&quot;). Na filmu nije izbegavao italijansku komediju, sa majstorima poput Skole (&quot;Situacija&quot; i &quot;Arhiđavo&quot;), Moničelija (&quot;Prljavi ve&scaron;&quot;), Nanija Loja (&quot;Otac porodice&quot;), Vikarija (&quot;Kaput od astrahana&quot;), ali i Salčea, uvek se oslanjajući na Moravijin roman &quot;Ja i on&quot;.Bonačeli se, naravno, nije pla&scaron;io uloga koje su balansirale na granici op&scaron;teg osećaja za pristojnost (bio je u problematičnom &quot;Kaliguli&quot; Brasa, nikada u celosti prikazanom u Italiji uprkos luksuznoj glumačkoj postavi sa Helen Miren, O&rsquo;Tulom i Astijevom), bio je zao u Cervijevom &quot;Portretu buržoazije u crnom&quot;; delimično se iskupljuje u Letovom filmu &quot;Zadovoljstvo mi je ponovo vas videti&quot; sa Tognacijem, koji ga je režirao i u &quot;Lo&scaron;im mislima&quot;, a potom i u &quot;Riminiju Rimini&quot; Korbučija, ne odustajući od plažnog popa niti od &quot;Božićnih praznika&quot; iz 1995. godine. Ali tu su i drugi važni naslovi, film o Gram&scaron;iju Del Fraa, &quot;Izvrsni le&scaron;evi&quot; i &quot;Hristos se zaustavio u Eboliju&quot; Rozija, &quot;Dobre vesti&quot; Petrija, &quot;Mama Ebe&quot; Lizanija, sve alarmantne priče, dru&scaron;tvene drame juče i danas, jo&scaron; jedan poznati Pirandelo, jo&scaron; jedan &quot;Henrik IV&quot;, ovog puta sa Belokijom. Među poslednjim pojavljivanjima su &quot;Komandant&quot; De Anđelisa iz 2023. godine, o hrabrom ratnom vojniku, i &quot;U Danteovoj ruci&quot; Džulijana &Scaron;nabela, viđen na poslednjoj Mostri u Veneciji.Takođe je gazio vekovne kamenje Đibelina sa &quot;Otmici Prozerpine&quot; Rosa di San Sekonda, sarađujući ponovo sa De Montičelijem, jednim od reditelja sa kojima je često radio, kao i Misiroli, Gregoreti i Presburger, svi oni su bili inovativne ličnosti u svetu umetnosti. Mnogo je i TV pojavljivanja: poznati naslovi iz vintage ere, &quot;Priče o Ocu Braunu&quot; sa Ra&scaron;elom, anarhista Bakunjin u &quot;Đavolu na Pontelunguu&quot;, miniserija &quot;Na počecima mafije&quot;, i jo&scaron; jedan Bolki iz starih vremena (&quot;Manon Lesko&quot;), &quot;Lenjinov voz&quot; Damijanija, &quot;Karlo Veliki&quot;, &quot;Verenici&quot; Nočite, kao i &quot;Hobotnica 7&quot; i uče&scaron;će u Avatijevom doku-filmu &quot;Rođen 6. oktobra&quot;.

Preminuo jedan od najvećih svetskih glumaca: Radio sa najboljim rediteljima

0 Komentari