Postao je sportista sa 17, pa bio heroj nacije – neverovatna priča Milorada Stanulova

Ovih dana svi brižljivo pratimo situaciju sa pandemijom koronavirusa, koja polako zaustavlja sve aktivnosti.

Podeli
Foto: Milorad Stanulov/sa Zoranom Pančićem, Olimpijske igre Moskva 1980.
Foto: Milorad Stanulov/sa Zoranom Pančićem, Olimpijske igre Moskva 1980.

U olimpijskoj godini i Olimpijske igre su pod znakom pitanja.

Sportisti i milioni ljubitelja sporta sa zebnjom iščekuju informaciju da li će se ponoviti ono što su do sada samo svetski ratovi uzrokovali – da li će COVID-19 otkazati najveći sportski događaj na svetu?

"Brže, više, jače", moto Olimpijskih igara više od veka ujedinjuje sportiste u želji da baš oni osvoje najsjajnija odličija, navijače u divljenju fantastičnim rezultatima i neke nove mališane u želji da baš oni sutra budu na postolju.

A kako je biti olimpijac ovenčan medaljom, znaju samo retki. Jedan od njih je i skromni, nasmejani Milorad Stanulov, veslač koji je bio ponos nacije i zbog koga su brojne devojčice i dečaci počeli da veslaju.

Ovo je njegova neverovatna priča.

U sportu je sve moguće!

"Za današnja shvatanja, početak bavljenja nekim sportom sa 17 godina je potpuni promašaj", ovako svoja sećanja na sportske uspehe počinje Milorad Stanulov, osvajač olimpijskih odličja i medalja na Prvenstvima sveta.

Rastao je pored Begeja, mirne, ravničarske reke, krivudavog toka, koja mu je oduvek izazivala pažnju.

"Tek u gimnaziji, kada sam prvi put seo u čamac i napravio prve bojažljive i nespretne zaveslaje, osetio sam da su to interesovanje i pažnja prerasli u ljubav prema reci. Tome da zavolim vodu i raznolikost treninga „na suvom“ doprineo je moj prvi trener – Racković Dragutin – Brka. Naš mali klub, tada Veslačko-kajakaški klub „Begej 1883“ je najstariji aktivni klub i u Srbiji, ali i u nekadašnjoj SFRJ. Nažalost, bio je siromašan u opremi i rekvizitima – čamcima i veslima, ali zato veliki u drugarstvu, ljubavi prema sportu, putovanjima i takmičenjima".

Foto: Milorad Stanulov/Svetsko prvenstvo Novi Zeland 1978.
Foto: Milorad Stanulov/Svetsko prvenstvo Novi Zeland 1978.

Presudno za njegove sjajne uspehe u veslanju bilo je poznanstvo sa mladim trenerom Veselinom Vučićevićem.

"Ozbiljnije bavljenje veslanjem počelo je saradnjom sa Veselinom, sa kojim sam ostao sve do kraja sportske karijere. On kao partner, novi čamaci u klubu i prve medalja na Prvestvu SFRJ bili su podsticaj za bolji i ozbiljniji rad i pronalaženje svog mesta u veslačkom sportu".

Jedan veslač, osam disciplina

Za današnje veslanje, neobičan je i podatak da je Milorad veslao u svim disciplinama.

"U veslanju za mene nije bilo nepoznanica, jer sam veslao u svih osam disciplina. Partneri u čamcu su mi bili i početnici i vrhunski majstori. Prvi svetski rezultat postigao sam u skifu 1978. godine. U maju te godine sam odveslao prvu trku u skifu, a početkom novembra osvojio treće mesto na svetskom prvenstvu u Novom Zelandu. Za tu prvu medalju vezuju me sećanja na čamac i ekipu Bugarske koja nam je pozajmila skif, jer veslački savez SFRJ nije mogao da ga pošalje brodom na Novi Zeland, zbog nedostatka novca. Da nije bilo njih ne bih doživeo ono što ću pamtiti čitavog života – dodelu medalja i slavlje sa drugarima iz reprezentacije".

Olimpijske igre iznad svega

Foto: Milorad Stanulov/sa Zoranom Pančićem i trenerom Srboljubom Saratlićem, Olimpijske igre Los Anđeles 1984.
Foto: Milorad Stanulov/sa Zoranom Pančićem i trenerom Srboljubom Saratlićem, Olimpijske igre Los Anđeles 1984.

Narednih godina, na svetskim prvenstvima veslao je tri puta u skifu, dva puta u skul četvercu i jednom u dubl skulu.

"Za dubl skul me vezuju dve olimpijske medalje, osvojene sa Pančić Zoranom na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. i Los Anđelesu 1984. godine. Intimna želja svakog sportiste je nastup na Olimpijskim igrama. Biti na igrama sa najpoznatijim svetskim sportistima, živeti u olimpijskom selu, družiti se i navijati za svoje sunarodnike, biti učesnik spektakla otvaranja Olimpijskih igara je nešto o čemu se mašta i razmišlja tokom godina treniranja. A šlag na torti je osvojena medalja..."

I Milorad pažljivo prati situaciju sa ovogodišnjim Olimpijskim igrama.

"Uvek me obuzme poseban osećaj pred i tokom Olimpijskih igara. Setim se svega lepog što sam doživeo. i uvek želim da naši sportisti osete isto. Nadam se da će svi ti sportisti koji su vredno i predano trenirali imati prilike da izađu na borilišta. Nadam se da ćemo svi izaći kao pobednici iz ove situacije koja je pogodila svet".

Podrška ključna za upeh

Život profesionalnog sportiste nije lak, pripreme za takmičenja traju tokom cele godine. Mnogi se pitaju, šta je formula uspeha najboljih svetskih sportista.

"Za sportistu je najvažnije da bude zdrav i sprovodi program. Vrhunski rezultat je zbir tih aktivnosti, ali i zbir drugih okolnosti . Te okolnosti su pre svega okruženje u kome je sportista – porodica, klub, sredina u kojoj živi i u kojima sportista nalazi dodatni motiv da izdrži sve napore i dođe do rezultata. Imao sam sreće da mi podrške nije nedostajalo. Najveća je bila porodica, tada devojka, a sada supruga Ljiljana, ali i rodbina i prijatelji, drugari iz kluba, grada, kolege veslači iz drugih klubova. Na samim takmičenjima velika podrška je dolazila od trenera Vučićevića i saveznog trenera Saratlić Srboljuba"
.

Uvek bih ponovo odabrao sport

Foto: MiloradStanulov/dodela medalje Novi Zeland 1978.
Foto: MiloradStanulov/dodela medalje Novi Zeland 1978.

Iako su za sport vezana i velika odricanja, Milorad bi ponovo posvetio strast i ljubav veslanju:

"Veslao sam 18 godina. Karijeru pamtim po medaljama, ali tih 18 godina koliko sam veslao nikada neću zaboraviti ni zbog putovanja, mnogo prijatelja koje sam stekao, a sa kojima sam i danas u kontaktu. To je neprocenjivo. Tada se živelo sporije i bilo je vremena za sve – treniranje, putovanja, učenje i polaganje ispita i druženje".

Aktivna penzija, fotografija i putovanja

Nekadašnji šampion sada je u penziji, ali je i dalje aktivan, više nego mnogi mladi.

"Dani mi brzo prolaze. Dugo godina sa ekipom veterana igram stoni tenis, volim da plivam, da vozim bicikl. Naravno, sve prema trenutnim mogućnostima. Dosta sam angažovan na restauraciji roditeljske kuće i to mi pričinjava zadovoljstvo. Kada smo kod kuće, najviše volim da sa suprugom popijem kafu, to je naš ritual. Naravno, volimo da kafu popijemo i sa prijateljima negde u gradu.

Volim i da putujem. Sa suprugom Ljiljanom nekoliko puta godišnje sam na putu. I na putovanjima uživamo u našoj tradicionalnoj kafi. Nedavno smo bili na Zanzibaru i jutra počinjali uz Doncafé domaću kafu za brzu pripremu, koja mi je postala još draža kada sam čuo da je sponzor Olimpijskog tima Srbije. To je bilo pravo uživanje, čari Afrike uz šoljicu naše kafe! A onda, fotoaparat. Fotografija je moj hobi i moja stara ljubav, još od osnovne škole fotoaparat je uvek uz mene".

U svemu je najvažnija ljubav!

Foto: Milorad Stanulov/nigde bez fotoaparata
Foto: Milorad Stanulov/nigde bez fotoaparata

Skromnost i neverovatna energija izbijaju iz Milorada. Možda ga je baš taj spoj učinio šampionom. On kaže, najvažnije je nešto drugo:

"Ljubav. Bilo čime da se čovek bavi – učenjem, sportom, muzikom, važno je da to radi iz ljubavi. Da ostane siguran u svoje izbore i teži najboljem!"

Foto: Milorad Stanulov, Zanzibar
Foto: Milorad Stanulov, Zanzibar

strana 1 od 3 idi na stranu